РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
СПАВАЧ НА ГАЛОПИРАЈУЋЕМ КОЊУ
 
Спаваше тигар на песку и сањаше камиле; спаваху камиле у оази и сањаху тигра. И тице на гранама спаваху, и рибе у мору, – и свак сањаше свој лов или свога ловца.
А друмом се пронесе изненадни тутањ, коњских кочуњавих копита. И тутњу следоваше један сулуд врисак. Месец виде шта се деси, и ћуташе. Вран Гавран виде, и сажали се. Па приђе Вран жени, што врискаше, и стави благо руку на њено раме.
Вереница беше то давно невиђеног вереника. Вереник се с војне враћаше, и она га с трепетом радости на друму чекаше. Час доласка његовог мину са заласком сунца, но она чекаше. Успава се планина и море, а она га све будније чекаше. Пола ноћи се откиде и утону у милионе прошлих ноћи, а она с трепетом гледаше час уз друм, час уз Млечни пут. Док се топот чу, и тутањ приближи, па хука, и коњ огњени – жеравица зашивена у кожу – пролете, са опуштеним уздама, и јахачем заспалим у седлу. У секунду хука се опет претвори у тутањ-тутањ, тутањ у топот-топот, а топот у дубоки сан и широки мир планине и мора, над којима месец мађионичар врачаше.
Узе Вран несрећну вереницу на руке, нажуљене од лончарења, донесе је у оближњи манастир, па је положи крај ватре. А кад се дувне пробудише од сна, у коме имаху све оно што на јави немаху, скупише се око огња и са жаљењем гледаху у жену и чуђењем у Вран Гаврана.
Вран Гавран веза свој поглед са црвеним огњем, и не дрешаше везу, нити се обазираше на скуњене чавке унаоколо.
И мисли Вранове, огњени пламенови, везиваху небо са земљом, и брзим чунком уткиваху ствари у ствари, и визије и снове у крв и месо. Својим огњеним језицима разговараше Вран са својом душом:
– Галопира земља, вечно трудна кобила, без узде и вође, а људи, гњиде у њеној гриви, тетурају се у својим смешно кратким дистанцијама, дремљиви, сањиви.
Четири су главне гравитације, што везују јахача за седло живота: гравитација тела, гравитација душе, гравитација свога Ја, и гравитација суседних Ја.
Четири су главне дадиље Земље-породиље: Месец, Венус, Марс и Сунце. Месец мућка семе плимом и осеком; Венус сеје; Марс крчи колевку новорођенима; а Сунце мами ван. Сувише дадиља имају деца Земљина, зато су неутешна за удаљеном матером.
Када Сунце гране и развије цвет васионе, безбројни инсекти појуре на сисање, двоноги и стоноги. Да сисају сласт, и плате горчином!
Што више сласти, то мање слатко, што више горчине, то мање горко.
Натоварени страшћу јуре ка извору сласти, и сретају на путу оне који се враћају са извора сласти, натоварени досадом.
Све ствари су час уста, час залогај.
Сено што га коњ ноћас једе, једено је већ небројено пута, и небројено пута је јело.
Прва сласт човекова је млеко, а последња – рађање душе.
А кад зора отвори грло петлова и очи звонару, затикатакаше звона химну Богу, и сестре се упутише на молитву. Вран им следоваше, као последње зрно на бројаници од абоноса. И у храму клечаше Вран с њима, и певаше, и псалмодијаше. И ако му бејаше страна симболика и ритуалистика њихова. Вран чињаше све што и они чињаху, из смирења и ради духа свечовечанског јединства.
Диже се Сунце над планину и огреја све кртичњаке у пољу, а кртице, огрејане, почеше весело ровити земљу, те цело поље изгледаше да игра. Но играјуће поље умири се за час, када галопирајућа жерав, са спавачем у седлу, протутња преко њега, провали копитама многе кртичњаке и остави за собом многа црна гротла.
А неко, из племена Фарисејева, ношаше на самару телескоп и микроскоп. И обичајаше да посматра све штетне ствари кроз телескоп, а све корисне кроз микроскоп. Па кад га страх обузе од тутња преко поља, он одмах класификова причину свога страха у штетне ствари, те погледа кроз телескоп на коња и коњаника. И не виде коња и коњаника, но једну комету са усправним дететом на њој.
У том Вран Гавран беше изишао и сео у кестенов хлад. А сестре поседаше око њега, са бледом невестом међу собом. И замолише сестре Врана, да им свира на харфу, на некакву стару, прашљиву харфу, што ју је некада некакав слепи певац завештао манастиру, пре него је пошао у госте кртицама. Оставио је сем харфе и име мудраца, чије речи нико није запамтио, нико записао.
И кад челе зујаху у роју на кестену, Вран удари у харфу. Јекну харфа као васкрсли мртвац. Јека се прели у кликтање жуње, кликтање у маукање мачке, маукање у рикање лава, а рикање у говор мудраца. И јасно и разговетно изговараше харфа речи, које мудрац певац беше оставио на жицама њеним:
 
– Ко сте ви људи, ко сте ви?
Угљевље жарно у снегу,
Што не прави снег бељим.
Жмиркање васионе, жмиркање,
То су вам дани и ноћи,
И ваши смртни векови.
Кроза све ствари, кроза све,
Једно то и исто око гледа
А ви двооки видите све, све
Сем ока једног, свевидног,
Које не жмирка, не гасне.
Ствари су ћутни симболи,
Симболи – ћутни језици.
Нежно, пренежно милује Сунце
Ране рањеника без језика.
И Земља жмирка, жмирка,
Везује свести, и развезује,
Снује душе, кује, снује
И свест своју преорује.
 
У томе неко, из рода Фарисејева, приближи се манастиру. Па кад чу јеку харфе, и куцање звона на звонари, учини му се то корисна ствар, те узе микроскоп са самара и погледа. И место звонаре и звона виде димњак с прапорцима, а цела група под кестеном учини му се група бува под висибабом.