РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
БРАМАКАРМИНА ШКОЛА
 
Индија се одмараше на врелини свога сунца и своје мудрости, када Вран Гавран пошета по њеном врућем тлу, по њеном бујном цвећу, по њеним тамним хладовима, по њеним шареним змијињацима, и њеним седим храмовима.
У свакоме переулку и закоулку спази Вран три ствари. – три школе: прашину старости, апетит садашњости и сан будућности. А Вран беше љубопитан за све те ствари, јер му Индија беше мила као телету крава. Али он имађаше нарочити циљ на врху свога штапа, – он распитиваше за школу Брамакармину.
Када Брамакарма угледа Врана у своме дворишту, засјаше му очи духом и добротом. Па подавив растурену браду по грудима левом руком, указа десном на децу, расејану по хладовима лепог и разумног кестења.
И прослови Брамакарма:
– То је моја школа. Ја их васпитавам у слободи и за слободу. Клоним се сваке конвенционалности. Свак се брине о себи и помаже другима колико жели.
Ту уздахну Брамакарма, па продужи:
– То је само један покушај, један нацрт будућег васпитања и будућег човечанства, које треба да буде боље и срећније од нас данашњих.
А Вран Гавран ослушкиваше другим ухом кукњаву једне пратње, што спровођаше мртвог на гробље. И помисли:
– Људи живе заједно, а умиру појединачно. Зато им је смрт тако тугаљива, тако тужна.
И пробави Вран три јутра и три вечера са Брамакармом и његовом школом.
А при растанку упита га Брамакарма о његовом мишљењу о школи.
– Брамакарма, брате, тебе зову Раби у Индији и целом свету, – pече му Вран Гавран, – шта бих ја имао да ти кажем?
Многи Раби чинили су сличан покушај као и ти. Један наук ја сам примио од њих као и од тебе, – треба почети са децом. Један добар почетак очекује од нас разумна Васиона. Не један добар свршетак – јер такав је при садашњим историјским нeслагањима немогућ – него један добар почетак.
Тешко је стару јапију подмладити, ма колико је тесали и глачали – несавитљиво остаје несавитљиво. Зар је лакше савити стари свет, и учинити га новим? Зар не, Брамакарма, брате, – треба почети с младицама, са шибљем, са изданцима из трулога пања?
Ту Брамакарма узе под руку Вран Гаврана, и рече:
– Изађимо из дворишта, из кога се Сунце не види. Хајдмо попут залазећег Сунца, јер твоје су речи тако разумне, да треба и разумно сунце да их ослушне.
А величанствено бејаше залазеће Сунце. Својим огњеним и разумним оком посматраше оно са новим, увек новим, чуђењем Индију, њену прашину, њен апетит и њен сан. И узвишаваше и одуховљаваше Сунце све, све, чак и грех, својом достојанственом мирноћом.
– Али твој хероизам је ипак старе фарбе и старе дефиниције, компромитоване неуспехом, – продужи Вран Гавран. Свету је потребан нови хероизам и нови метод. Старији хероји, над чијим биографијама су плакали школовани, но необразовани, били су они, који су побеђивали друге мускулатуром руку или мозга. Нови хероји треба да живе с другима, за све. Јер ако човек живи за Свечовека, овај враћа позајмицу стоструко. Тако да човек, живећи за Свечовека, најбоље осигурава свој сопствени живот.
Васпитање пре тебе, Брамакарма, брате, било је еготично, твоје је егоомнистично, а васпитање будућности биће свечовечанско.
Прво васпитање вежбало је човека да гледа у себе, да живи за себе, да се бори против других и побеђује друге. Друго васпитање вежба човека да гледа у себе и изван, да живи за себе и друге, и побеђује друге и себе. Није ли то и твој рецепт, Брамакарма, брате?
Треће васпитање вежба човека не за лажно божанство но за истинити атом, што гледа друге и живи за друге, и бори се против себе, и побеђује себе и налази своје истинско Ја, своје огњиште, у праизвору живота.
Оба прва циља и метода пробана су. Гле, њихови плодови жњевени су – у рату!
Само је трећи циљ и метод у девичанској недирнутости.
Зашто се не венчаш са девојком, Брамакарма, брате? Докле ћеш узимати јалове удовице, и њихов мираз?
Окити свога суседа, и радуј се његовој лепоти. То радовање туђој лепоти убила је стара школа.
Очисти га, и радуј се његовом сјају.
Живи за њега и живећеш двоструким животом. Тада твој живот неће значити његов живот минус твој, него твој живот плус његов. То не даје твоја школа, јер је сиромашна због мираза прошлости.
Ту застаде Вран Гавран и погледа Брамакарму, који мрачна ока гледаше у црвени траг зашлога сунца. Па настави:
– Кад бих ја отворио нову школу, ја бих је отворио с новим програмом, чија је светлост Свечовек.
Зашто ти то не би покушао? У тебе гледа Индија, тебе ослушкује свет. Твоји ученици те обожавају.
Зашто им не кажеш, да је религија у томе, да устају с бригом о свима, и лежу с бригом о свима?
Зашто их не увериш, да је етика у томе, да живе за све а не за себе?
Зашто им не дефинишеш естетику као музику других тица, које они треба да штимују?
Зашто им не даш прилику, да осете најузвишенију сласт у овом животу и предсласт живота, који ће доћи?
Зашто, Брамакарма, брате, не учиниш твоју школу фабриком будућег човечанства, и храмом Свечовека?
Свечовек је пут ка срећи, пут до сад само пророкован но још негажен.
Ту стаде Вран Гавран, и не хтеде више гакати те ноћи. Јер он имађаше моћ над собом, те се могаше запечатити ћутањем кад највише имаше да каже.
А Брамакарма га умоли, да проведе још један дан са његовом децом.