РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ВАВИЛОН ВЕЛИКИ
 
Виде Вран сву наготу земље и застиде се.
– О, кам да се ниси открила, на увреду очима мојим! Кам да су очи моје постале два планинска језера, што вечито гледају навише! За која нико не зна, и која никога не познају!
Сувише су те дуго очи моје гледале нетремице, да би им хаљина твоја могла одолети. А кад се хаљина смакла, очи моје пожелеле су, да су ми капци очни били усахли.
Сва си тетовирана, да би обманула. Па си и пород свој научила тетовирати се, да би скрио лаж лажју. Но очи су моје просекле све спратове лажи, да би се гдегод на истини одмориле. Али су изашле на другу страну, не нашав конака.
А тетовиранима ја говорим:
– Узалуд ви шарате кожу, да би отклонили пажњу од онога што вам је испод коже. Зашто шарате тело ако не да се покаже шаренило душе? Много је премного шарендаћа на пијацу, те им је цена пала на зеро.
Узалуд се кријете од мога погледа, нећете се сакрити. Ја сам вас видео у себи и осудио. Пре него смо се срели и познали, ја вас видео и проклео. И себе сам презрео и проклео, јер сам вас нашао у себи.
Хрвем се да побегнем од вас – то би била моја победа – но све се више заплићем у вас. О, очајници вавилонски, не смејте се моме поразу, јер мој пораз је и ваше сурвавање низ брдо – на свињски валов.
Шта ми вреди, надчовечуљци, да се облачим у коприву и чалију, да ме се не дотакнете масним прстима, кад сте се ви и незвано уселили у мене још пре мога рођења?
Зато ме и боде моје очајање, да проповедам избављење свију, јер не видим лествице, уз које би се самац могаo избавити, а да за собом не повуче цео грозд тетовираних. О како је много порушених лествица! Како су тешка чеда и исчадија Вавилона Великог!
Гледао сам вас још у утроби ваших мајки, кад сте се преливали из амеба у црве, из црва у рептилије, из рептилија у мачке, из мачака у човека. Видео сам вас до дна, зато је моје гађење дошло до врха.
Исповедих своје гађење од човека глухој ноћи. Но она не чу.
Исповедих другој глухој ноћи, но и она не чу.
Исповедих трећој, и учини ми се, да она чу и јекну: јекну тако силно, да дубраве почеше урлати као рањене црне хијене. И помислих, да ће трећа ноћ, у великом болу порођајном, родити нешто боље од човека. Но кад свану, ја угризох наду своју за табан, јер сретох опет вулгарна исчадија Вавилона Великог, тетовиране вашарџије, где лупају у таламбасе и лицитирају на пијацу своје шаренило.
Ваистину вам кажем, срушиће се Вавилон Велики до испод темеља. Јер је у зидове његове ушао црв са Голготе, који га разгриза у прах и пепео.
Ваистину, напразно вас теше мудраци ваши: “Тврди су зидови Вавилона, нико их не може порушити”. Гле, печат је ударен на декрет, и рушење је почело.
Гле, и тица стоји изјутра на грани, до последњег удара секире стоји и сања вечеру своју на грани, а у вече дрво гори за циганским лонцима!
И риба, ухрањена и срећна, плива над тихом дубином, и мисли о свом преноћишту, а мрежа се рибарска све више стеже и привози рибу све ближе огњу живоме.
Шта сте мудрији од тица и риба, ви тетовирани? Црв, који разгриза кулу, неће изаћи пред очи ваше пре последњег слома.
Нити ћете осетити пожар пре него вам се обрве запале.
– Да ли се може из гађења родити љубав? – yпитах један беложути дан.
А беложути не чу од галаме.
Ја зададох исто питање, исту загонетку, једном црно-црвеном дану.
И он не одговори, јер не чу од ларме.
А кад упитах један зелено-плави дан, он прошишта са иронијом:
– Можда. Јер све што се рађа, рађа се из ђубрета. Но мучно ћеш извући одједанпут човека из амебе. Извуци прво црва, па рептилију, па мачка, па човека.
– Доста! викнух. И ви дани сте филистри као и све оно што пуни ваше уши лармом.
Но кад остах сам, седећи између два надгробна споменика, тетовирана као и њихови мајстори, ја спустих мисао своју до врха прстију, да она уходи овај свет из непосредне близине и следујући извештају мисли рекох себи:
– Имаће зелено-плави право. Прво морам родити сажаљење из гађења, из гада. А кад одгајим сажаљење до витеза, да може убити гађење, онда ћу сажаљење назвати порођајним ђубретом и тражићу да ми роди новог сина, кога ћу назвати поштовањем. А кад поштовање порасте тражићу од њега, да убије сажаљење, и да легне и оно у бабињаре, да ми роди нешто, што ћу назвати љубављу, нешто несексуално, немиришљиво. А кад љубав порасте, тражићу од ње, да не рађа ништа, него да створи оно што још није створено, што није од земље него против земље, – Свечовека.
Гле, то је решење ребуса. Поћи ћу у нову школу, да почнем са гађењем, наиме са оним, с чим већина умире, изумире. Ја ћу с тим почети нови живот. Гађење значи пођубрена њива, пуносмрадна и пунонадежна. За плуг ми се ваља латити. То ми је најбоље што сам наследио од предака.
Да орем, и орем, и орем.
Да сејем, и сејем, и сејем.
Док сажаљење не зазелени, не процвета и не узри.
А под јесен ћу вас звати на жетву, тетовирани, да имам коме разделити своју жетву.
Прођите се Вавилона Великог, и не говорите му хвале, јер ћете при последњој речи пресећи себи језик. Кад торњеви пођу у госте темељима, а темељи дубинама вулканским, пресећи ћете себи језик, ваш омиљени језик, ваш немирни ваљак, што је ваљао и изваљивао.
Престаните сладити се вечерама вавилонским, јер не завиристе никад у кухињу и не видесте, да се сви слаткиши на столу праве из гноја. Оставите те вечере ђуброваљима, гнојоваљима. А ви се почните хранити плиромом Свечовека. Јер чиме храните свој мозак, о томе вам мозак и мисли. И ваше срце гравитира ономе, чиме га зобате из чанка.
Ја знам, да вам из гноја и ђубрета долази сугестија, да је све духовно лицемерно. Јер за духовно треба се дићи и умити и сагледати зору. А вама се не диже из постеље, вашег најмилијег престола.
Духовно значи ново, а против новог тетовирани се увек револтују. Инерција вам говори, да и очеви ваши нису били духовни па ипак су се тако заслужним учинили за свет, јер су вас родили.
Заиста, велика је заслуга ваших отаца. Но ја знам и за већу те врсте. Једног врелог дана из једног пара микроба намножише се облаци нових покољења и полетеше да траже ноздрве мајмунске.
Тако говораше Ананда Близанац Вран Гавран. А тетовирани чувши загледаше се и очекиваху, да се неко први насмеје, па да се сви насмеју, или да заплачу, па да сви заплачу. Јер беху наместили уста на “готовс” и за смех и за плач, и очекиваху сигнал с поља, одакле они све сигнале уопште очекиваху.