РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ТУЂИНЦИ У ТУЂИНИ
 
Престаде зима кијати, и пролеће поче кењкати. Кад узмаче зима са запалењима, и пролеће погледа туберкулознима у леђа, Вран Гавран опаса сву земљу својим болом као челичним полутаром, и исквадрата је својим мислима као бакарним подневцима и упоредницима. Па играше Вран по испупченим квадратима према електричној светлости сунца и воштаној светлости месеца. А шегрт му штап држаше и игру мајстора смотраше.
 
Зима искија,
Весна проклија,
Ал’ ће да се гнили!
Зима врећу с мирисима
Мразом веза,
Детињаста весна узе
Па одвеза.
Лето прими све колевке,
Па запуши нос;
Боље бити и без носа,
Племство није нос.
Веле, веле, веле, веле:
Племство је понос.
Јесен приде, лишће скиде,
Гробља преора;
Све лисице свадбоваху
око извора.
Зима врећу опет веза,
Да одмори нос,
Бело, бело и досадно…
Волим абонос?
 
Дотанца Вран до северног пола, отклиза се до јужног, одудари ногама мале квадратиће, и заустави се на полутару.А на полутару гологлава деца земље препираху се око тога, чија је несрећа већа. Рече им Вран:
– На планети несреће не пита се ко је несрећнији, него чија је несрећа племенитија. Нову вам меру дајем за мерење несреће.
О, кад би се све лоповске мисли објавиле, човечанство би се назвало пре Лопов него Логос!
О, кад би се сви мотиви објавили, многа премнога доброчинства би се каменовала! И човечанство би се пре назвало пре Лаж него Логос.
Зашто у злочину људи гледају своју истину, а у доброчинцу своју хипокризију? Није ли за то, урмоједи, што сви знамо извор, из кога извиру две различите воде? Па кад избије једна бистра кап из мутног извора, ми завртимо главом.
Прођите се лажи, док извор не избистрите. Не натежите се, да родите добра дела, док вам душа у доброти не сазри.
Ја велим клеветницима: чујте, ја сам бољи него мој живот.
Када ја ишчезнем, моја доброта ће вам грепсти савест. Савест! Мачка, која је гребла мене за живота, грепшће вас после мог одласка.
Ја сам шетао по граду од биљура, где су шетала и ваша тела од биљура. И читао сам мисли ваше у биљуру исписане верзилом. И не дочитах – заплаках.
Заиста, учинили сте тело своје заседом душе своје. И душа ваша испада на друм да поздрави јачега лажју, а нејачега пљачком.
Зима шапће:
– Људи зборе о оловној стабилности живота. Но нека се подигне атмосфера само за један педаљ над главама људи, и живот ће утонути у смрт.
Пролеће жубори:
– Безгранично се увија у гранично, гранично се одвија у безгранично. Најситније и најкрупније ствари су округле. Најтеже ми је са угластим, троугластим. зато их и поливам киселинама, да им рогове иступим, да ми трбух не боду.
Лето гуди:
– Узрела шеница у пољу, ујаребиле се јаребице у шеници. А човек је још зелен, још – зеље земљино. Све чека да човек узри и плода донесе. Јалови су сви његови плодови, јер их пре времена чупа и износи на пијац. Доброта је његов плод, још нерођени; свечовечанска доброта још у зачецима.
Јесен шушти:
– Доброта треба да постане крвоток душе човекове. А она је сада само пљувачка, сувишак сувишнога.
Човек је човеку туђинац у туђини. Чергари под шаторима, сељакаши из сезоне у сезону, игра влаге под разним температурама!
Зашто ме гледају попреко суседи моји? И ја сам син звезде.
Туђинац је лопов. И домаћа чељад у туђини лажу.
Кад се деси крађа у обору нашем, ми гледамо преко плота и тражимо лопова међу туђинцима.
Сви смо као крадљива домаћа чељад, протерана са разних звезда, да се наситимо и згрозимо крађе у туђини.
Сви! Кад ћемо научити да изговоримо ову реч? Кад ћемо дом устројити и домаћинству привићи? Кад ћемо почети тражити лопова не у себи но у једној од звезда? Кад ће ишчезнути комшијски плотови? И катанци кад ће потонути у пролетње воде?
О, како вас не волим урмоједи! Украли сте ми по један атом душе моје, зато вас не волим. Расула се душа моја по свима лоповским торбама, и у мојој торби остала једна мрва. Па и око ње се луњате, да и последњу мрву украдете.
О, звездо моја, доме мој, где си? Ако си даље и од Кентаура, потеци у помоћ, архангелу мој!
Сабери ми душу моју, да се могу осмехнути. Сазидај од комада душе моје Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад.
Тако говораше Вран Гавран гологлавим урмоједима на полутару. Па скокну и продужи игру по квадратићима, сада у правцу упоредника. Прављаше Вран све мање и мање кругова и кружећи, све брже и брже; и брже и брже, док се не заустави на полу у једној тачки, те засја у поларној светлости као кула од сафира, окићена очима дијаманта.
А шегрт му штап држаше и игру мајстора смотраше.