Разочарења

Питање:
Поштовани оци, Вјера ме је увијек привлачила, мада ме нико у породици није у њу упућивао нити се њоме бавио. Вјера је била нешто далеко, непотребно и срамотно, а Бога се најчешће спомињало кад је требало опсовати. Можда смо га молили и за помоћ или се од њега нечем надали, ал то је било немарно и несвјесно. Док сам била млађа врло често сам имала осјећај да се неко на добар начин брине о мом животу, да ме води путевима којима ја свјесно нисам хтјела крочити. Међутим, у многим ситуацијама сама сам себе узимала за руку тумарала кроз овај живот, а сад видим и посљедице тих мојих тумарања. Не знам да ли је мој животни пут трновитији или «цвијетнији» од живота неког другог (свако носи свој крст, рекли би смо) , ал знам да је могао бити другачији само да је у њему било више вјере у Бога. И тако, препустила сам се ономе што ме је увијек привлачило, чега сам се бојала и чији сам додир осјетила кад ми се живот почео компликовати. Без невоље нема богомоље, жива истина. Вјеројатно лагани дашци који су ме понекад само миловали не би заковитлали мојом душом да ме претходно није Бог повратио из несвјести изливши ми на главу канту проблема. Не, далеко да сам ја задовољна и препуна духовности. Кад би смо духовност и религиозност поредили са оцеаном, дио који дошао до моје душе може се упоредити са капљицом која падне на врели камен на плажи и брзо испари. И баш кад осјетим да ми се такво освјежење приближило и да имам његов предукус, оно тако брзо испари и у души поново букти иста глад. И то је оно што највише боли. Конкретније речено, некад осјетим да захваљујући читању, захваљујући одласцима у цркву, посту, прчешћу и покушајима да смирим своје мисли могу бити далеко боља особа, имати више разумијевања за људе, одагнати помисли, мање бринути, више вољети живот. А некад – већина се тога изгуби, видим да та благодат није иста, да сам је нечим поништила. И даље ме све вјерско привлачи и даље ми треба, али нема унутрашњег задовољства и осјећаја да ми је то прво… оно чиме могу да живим. И тај ме дио највише боли – кад ме овај свијет, моје слабости, мане, грешке, ова нестална природа пренесе у затворен простор из ко га само ако се добро протегнем и попнем на прсте могу видјети да сам некад у неким другачијим околностим имала снаге настанити се негдје другдје. Могу укратко описати ситуацију повезану са радним мјестом која ме наводи на опречна, хришћанска и нехришћанска, размишљања. Радим као преводилац са још једном колегиницом која се на том радном мјесту нашла силом прилика. То значи да она тај посао не зна радити, ал’ из неког разлога она је ту. Ја преводилачки посао радим већ осамнаест година, и била сам у прилици преводити на свакаквим састанцима, прес конференцијама, за разноразне људе и све могуће теме. Некад сам добра, некад лошија, али све у свему, хвала Богу, нисам имала никаквих великих грешака нити неугодних ситуација. Јесте ми понекад неугодно кад се ради о великим састанцима или прес конференцијама (није то ништа помпезно пошто се ради о мањој средини, локални ниво) . Међутим, помолим се, помирим са судбином и идем даље. Проблем је у томе да колегиница не иде на састанке. У случају да мене нема, да сам на годишњем одмору, а искрсне састанак, она одмах узима боловање, а мене зову да дођем на посао. Тако ће бити и убудуће. Ја јој никад нисам приговорила због овога, али она увиђа да мени то почиње сметати. Жена је мало отреситија вјеројатно и з константног страха за своју егзистенцију. Мени није драго чути кад каже да ју није бирга ако дође до тога да и она мора на састанке, јер ће одмах узети боловање. Видите, ја цијеле три године колико радим с њом нисам одбијала ићи на састанке под изговором да у канцеларији постоји још један преводилац. Не желим да јој стварам неугодности јер је сама, има већ доста година и било би јој тешко наћи нови посао. С друге стране осјећам се искориштено. Мислим да је и шеф свега свјестан и опет ништа не предузима (да је премјести на друго радно мјесто, нпр.) . Не могу рећи да ми је претешко, састанци нису чести. Ипак, у мени се нешто буни. И ту се јавља тај проблем који имам сама са собом. Да ли је ова ситуација нека врста кушње моје истрајнсоти, људскости, доброте… Мисим, ако хоћу бити добра хришћанка, требам да трпим, да шутим. И ја то могу неко вријеме (у оним тренуцима кад знам да сам боља особа) . Али онда у мени почиње бунт, убацују ми се разне помисли (за које знамо одакле долазе) и знам да кад бих покушала промијенти ситуацију да би ми се одбило о главу. Лоше бих се осјећала, као што се увијек лоше осјећам кад хоћу да се оправдам, да се ријешим неке стеге, јер увијек мислим да звучим као преварант. Ово је само један баналан, животни примјер. Зар не падамо најчешће на баш таквим? У задње вријеме веома често имам осјећај да сам лошија но што сам била. И колико год се отимала, трудила, што више тражим, што више куцам, што ми се више открива, све сам даље од спознаје да могу бити боља. Шта ли сам ја то очекивала да ће ми се десити? Понекад је незнање благослов. Јер, како да ја сад знам да ли суштински и по својој природи желим бити боља или се присиљавам, па зато имам успоне и падове? Обо што сам открила и до сада научила мени је утјеха али и терет. Не желим да одустајем. Нисам вјером разочарана. Само собом. С поштовањем
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Као светионик који гледамо са пучине живота имамо Христов лик, и као светлост у тамној ноћи имамо Његову науку у Јеванђељима. А Он је рекао и ово: „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ (Лк. 21, 19.) Оци даље кажу: “Дом душе је стрпљење, јер она живи у њему; а храна душе је смирење, зато што се она храни њиме.” (св. Илија Екдик) Тако и св. Игњатије Брјанчанинов наставља: „Заиста, док се храни светом храном смирења, душа може да обитава у светом дому трпљења. А чим недостане те хране, душа излази из дома трпљења. Као вихор отима је душевни немир, односи и ковитла. Као таласи подижу се у њој разне страшне помисли и осећања…“
Мислим да би требала да се вежбаш у стрпљењу и смирењу. Не бој се, нећеш бити жртва злих људи.
Чврста вера у промисао Божији утврђује нас у стрпљењу. Јер, „ако никакво искушење не може да дотакне човека без Божије воље, онда јадања, роптање, ожалошћеност, оправдавање себе, окривљивање ближњих и околности нису ништа друго до устајања душе против Божије воље, покушаји противљења и одупирања Богу.“ – каже св. Петар Дамаскин.
Често мислимо да страдамо због наших грехова, а то нам говори и наша савест. Међутим, милост Божија је покрила наше грехове и сада нам даје прилику да се очистимо од њих. Како? Стрпљењем и прихватањем улоге и места које нам је Господ за сада дао, узимањем и ношењем свога крста. А тај крст су наше животне прилике и неприлике које носимо са смирењем. Преподобни Симеон Нови Богослов примећује: “Једини начин да се злато, које је прекрила патина, очисти и да му се врати његов природни сјај, јесте да се убаци у ватру и да се брижљиво искује чекићима. Тако је и са душом која се укаљала рђом греха и учинила себе потпуно непотребном: једини начин да се очисти и прими стару лепоту јесте да се нађе у многим искушењима и уђе у ватру невоља.“
Зато Христос није рекао: одбраните се и оправдајте, упоредите се са другима, него: трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк. 21, 19.) Поздравља те, o. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *