Размишљам о одласку у неки од манастира

Питање:
Помаже Бог многопоштовани оци, Јављам вам се већ трећи пут. Одмах да вам се захвалим на свим досадашњим одговорима који ми више него значе у мом овоземаљском животу. Можда ће моје питање бити компликовано за одговор, али кога да питам, ако не вас поштовани оци. Имам 43 године. Хвала Богу, ожењен сам и имам двоје дјеце. Живим у Канади већ скоро деценију. Обоје дјеце су крштени у нашој Светој Српској Цркви. Хвала Богу, добро смо ситуирани, радимо и супруга и ја. Ја сам компјутераш овдје, а у Црној Гори сам завршио факултет. Међутим, има већ извјестан број година, још док смо живјели у Црној Гори, моје мисли су не знам ни ја сам како, почеле да се окрећу ка Господу. Нисам још ни крштен био, а знао бих понекад да одем до цркве на литургију. Онда сам се, Хвала Богу крстио у мојој 30-ој години живота. Моја још већа чежња да се некако примакнем Господу је била после НАТО агресије. Нешто се десило у мени и видио сам да овај свијет овакакв какав је, живи у злу и болу. Моја супруга је добра душа коју много волим, али не иде у цркву. Безбожник је, мада сам покушавао више пута да јој приближим то моју спознају о постојању Господа. Ја желим да се она спаси, али не желим да јој досађујем, него јој препуштам да и она увиди и да пође у цркву да се крсти. По родитељима је католкиња, па је то можда мало и отежавајућа околност. Ово сам све рекао, не бих ли вам мало приближио свеопшту ситуацију, како би ми на основу тога могли дати што бољи одговор. Бол који осјећам у души за све што нам се дешава као народу је неизрецив, мада знам да смо сами ми за то много криви. Био сам својевремено војни резервни пилот, као што рекох, био безбожник, у младости хулио на Бога, а онда ме Бог по својој премилости позвао к себи и два-три пута ме спасио смрти, барем колико се ја грешни сјећам, а ко зна колико још пута за које нисам ни свјестан. Без обзира на све што се дешава доље у нашој напаћеној Србији и Црној Гори, моја мисли су нон стоп окренуте ка томе да служим Господу и да одем у неки од манастира и да се замонашим. Знам да би ми многи моји познаници, па чак из родбине рекли да се смирим, јер шта ми хвали у Канади гдје имам све, али ја то не видим тако. Само молим Бога да ми да смирење, молитву и искрено покајање за све лоше што учињех. Имам иконе Господа, Мајке Богородице, Свете Петке, која је и наша слава и Св. Василија Острошког. Запалим често кандило кад се молим, и покушавам како знам и умијем да се приближим Господу. Као што је говорио Св. Серафим Саровски, да је циљ овоземаљског живота да задобијемо Духа Светога, то молим Господа да ми да покајничке сузе. Опростите ми на опширном писму, али мисли ми навиру и како наилазе, тако вам и пишем. Као што споменух, све више овдје гдје живим на западу, видим да некако не припадам ту, како по култури, а још више духовно, а посебно после 1999те сам више пута супрузи рекао да живим ту гдје сам због њих троје. Ми се у браку Хвала Богу слажемо и волимо се, али ово што споменух је у мени, није разочарење у свијет, него бих рекао, да сам видио више него довољно овај свијет и то што сам видио је све даље од мене. Кад ово говорим, мислим и на саму Србију и живот у њој. Знам и за проблеме у нашој цркви, али увијек их је било у овом свијету. Међутим, како је Господ рекао да ни врата пакла неће цркву коју је он сазидао, надвладати. И сад све што рекох дођох на оно што и рекох рећи, а то је многопоштовани оци, све више размишљам о одласку у неки од манастира. Да ли је ово све моја машта или истинско, не знам ни ја више сам, али знам да морам да се жртвујем за дјецу и супругу и да не одступам од молитве, а остало ће Господ сам урадити. Можда и сам имам одговор на питање, а дао ми га је ономад један од свештеника у цркви, да препустим нешто и Господу да уради, јер он зна како је најбоље, а не само да ја мислим да могу све сам да уредим. Вјероватно нисам једини који вас је ово до сада питао, те вас молим за душекористан одговор. Све најбоље од Господа вам желим.
Зоран


Одговор:
Господ призива својом љубављу сваку створену душу ма које нације, убеђења и вере она била. Ви сте делимично одговорили Господу на позив љубави. Ваша замисао да напустите свет је израз Ваше духовне чежње. Ипак, да би смо остварили чежњу, потребно је да припремите себе и особе око себе. Господ Вам је подарио дивну породицу и Ваш пут до чежње ће бити остварен кроз подвиг љубави у породичној заједници! Дешавало се да су људи напуштали свет и у манастиру још увек чезнули за нечим што су називали савршенијим обликом живота. Добар монах је добар домаћин. Ако је Божија воља да напустите свет, то ће Господ уредити на свој начин, али се од Вас тражи да будете домаћин – да у љубави и брижном старатељству бринете о онима који су Вам дати на чување. Волите своју децу, своју супругу, своју парохијску цркву и људе са којима се свакодневно сусрећете. Трудите се да љубав Божија буде Ваш подвиг. Осетићете једног дана како је то тежак подвиг живети у миру са светом у којем живимо! Човек у свету, или монах у манастиру који није као домаћин очистио своју душу од немира и љубављу неможе да носи терет живота, свакодневно бежи из манастира – свог духовног тиховања. Божанска љубав у срцу је лепота живота: у манастиру, у братској нам Црној Гори, Србији, Канади или било где у свету. Ваш у Господу, о. Мирослав

Comments are closed.