Разлог постављања Олтара према истоку

Питање:
Помаже Бог часни Оци! Хтела бих да Вам поставим питање повезано са скорашњим питањем једног брата у вези са положајем тела при спавању. Наравно јасно ми је да како каже Св. Јован Златоусти “не спашава место већ побожан живот”. Да ли онда има неки посебан разлог зашто се упокојен човек ставља са главом према западу? Да ли такође има посебан разлог зашто је олтар окренут ка истоку? Свако Вам добро од Господа и помјаните.
Маја


Одговор:
Бог ти помогао сестро Маја! 1. У почетку бјеше Логос (Ријеч= Смисао) , и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
2. Он (Смисао) бјеше у почетку у Бога.
3. Све кроз њега (Смисла) постаде, и без њега (Смисла) ништа не постаде што је постало.
4. У њему (Смислу) бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима.
5. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
Овим громовима благочешћа, започиње Јаванђеље Господа Исуса Христа, Његов љубљени ученик и син грома Свети апостол Јован Богослов.
Када је на питање Господње Својим ученицима: ”А ви шта велите, Ко Сам Ја? ”, Симон Петар одговорио ”Ти си Христос, Син Бога Живога”, Господ је узвратио ”Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 13-18) ”. Свето Предање учи нас да се речи ”на том камену” односе на исповедање вере да је Син Човечији Син Божји Богочовек Исус Христос.
Свети Филарет, Митрополит Московски у свом катихизису наводи: ”Најстарији и првобитни начин ширења Откривења Божијег јесте Свето Предање. Од Адама до Мојсеја није било Свештених књига. Сам Господ наш Исус Христос је Своје Божанско учење и заповести предао Својим ученицима речју и примером, а не књигом. И Апостоли су испрва ширили веру и утврђивали Цркву Христову на исти начин – усмено. Неопходност Предања види се и из тога што књигама не могу да се користе сви, а Предањем могу.”
Из претходно изложеног јасно се да закључити да све што је у вези са Православном Вером и Црквом Христовом има смисао. Темељ Православља и Глава Цркве је управо Он= Смисао= Господ Исус Христос! И каошто свакодневно сва твар након ноћи очекује да са истока сине сунце, тако и ми у Цркви очекујемо други долазак Сунца Правде= Господа Исуса Христа у који ће засјати незалазни, невечерњи Дан исто тако са истока. Приликом првог доласка Сунца Правде= Рождества Христовог, Њега свети пророк Захарија, отац Светог Јована Крститеља, управо назива ”Исток са висине Који походи народ Свој ради срдачне милости Бога нашега, да обасја оне који сједе у тами и сјени смрти; да управи ноге наше на пут мира (Лк. 2, 78-79) .” Након страдања на Крсту и преславног тридневног Васкрсења Господ се 40 дана јављао Својим ученицима утврђујући њихову веру, а затим се вазнео на Небеса на истоку, најављујући Свој поновни долазак на исти начин: ”Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24, 27) .”
Ето зато ми постављамо Олтар–најважнији део православног храма у правцу истока. Зато и постављамо упокојено тело лицем према Небу и истоку. Дакле, у ишчекивање општег Васкрсења не поставља се покојник главом према западу, већ лицем према истоку, одакле очекујемо Умну Светлост Која просвећује незнабошце и Која је слава Новог Израиља= Цркве Христове= Цркве Православне! Тако нас учи Свето Предање. Свети Филарет Московски каже да је ”Оно и сада неопходно за правилно схватање Светог Писма, за правилно савршавање Светих Тајни и очување свештених обреда у чистоти њиховог првобитног поретка. Свети Василије Велики о томе каже следеће: “Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име. Подсетимо, на пример, најпре на оно прво и најопштије: ко је писмом учио да се они који се уздају у Име Господа нашег Исуса Христа осењују знаком крста? Која нас је посланица учила да се на молитви окрећемо ка истоку? Ко нам је од Светих написмено оставио речи призивања (Духа Светога) у претварању Евхаристијског Хлеба и Чаше Благослова? Јер ми се не задовољавамо оним речима које помињу Апостол или Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, које смо примили из неписаног учења и које имају велику силу за савршавање Свете Тајне. Такође, по ком то писму благосиљамо воду Крштења, и јелеј Помазања, па још и самог онога који се крштава? Зар то не чинимо по (у Светом Писму) прећутаном и тајном Предању. И шта још? Која нас је писана реч научила и самом помазивању јелејем? Одакле трикратно погружење човека и остало што се односи на крштење; из ког је то писма узето одрицање од сатане и анђела његових? Није ли узето из овог необнародованог и необјављеног учења које су Оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и изношење, пошто су са разлогом били научени да ћутањем чувају светињу Тајни? Јер како би се могло писмено објављивати учење о ономе на шта некрштенима није допуштено ни да погледају? ” (Правило 27. О Светом Духу. Гл. 27) .”
Господ да те утврди у Вери Пресветој и свакој врлини. Амин.
ђакон Стефан

Comments are closed.