Разлика између РЗПЦ и РПЦ

Питање:
Помаже Бог, оче Љубо, хоћете ми, молим вас, објаснити разлику између Заграничне и руске Патријаршијске цркве. Хвала пунио, свако добро и збогом.
Александра


Одговор:
Драга Александра, Руска правосалвна загранична црква настала је из епископата и народа старе Руске цркве, која је била растрзана неблагодатним револтом народа (револуцијом) и непријатељима Православља, као и убиством његовог цара помазаника. Приликом револуције, која је између монархиста и комуниста проузроковала грађански рат, законита Руска Црква је на слободној територији (под ројалистима) канонским путем уредила ванредну “Вишу црквену управу” која је уређивала црквени живот у Русији. Како су бољшевици напредовали тако се и “Виша црквена управа” повлачила заједно са осталим монархистима, и дошавши до Крима негде око милион људи било је приморано да напусти обале Русије и закорачи у неизвесност. Поред канонских епархија у Русији стара Руска црква имала је савршено организован канонски живот у Дијаспори. Она има своје епрахије и мисије у Америци, Јапану, Храбинима и Шангају (Кина) , и остале мисионарске православне центре у Западној европи и Јужној америци. Позивом нашег патријарха српског Димитрија и његовог краљевског величанства Александра, та “Виша црквена управа” у нашим Сремским Карловцима сазива “Сверуски загранични сабор” и објаљује себе “Руском заграничном црквом”. Она себи поставља за задатак да управљала овим интезивним и изискујућим црквеним животом ван Русије, и да сведочи о злу комунизма које се посебно открива у новомученицима. Осећајући силу и утицајност овог јаког али нелојалног црквеног тела, совјетска власт политичким и шијунским, и другим тајним начинима, успешно прави раскол у Руској правосалвној дијаспори, као и мисији, не били ли тако ослабили њен слободан и врло јак глас. Делатност тајних служби се посебно изражавала у “париском случају” митрополита Јевлогија, који је неколико пута обнављао и рушио молитвено јединство са Заграничним епископатом. И тако, из РЗПЦ прави се Америчка митрополија (садашња ОСА) и Париски егзархат (који је још увек под Васељенским патријархом) .
Нема сумње да је за време, а и после револуције из Русије изашла сва богословска елита, као и најбољи архипастири, а они који нису могли они су били сви физички ликвидирани (Соловјецки случај) . Црква у Русији била је осиромашена, посрамљена и поробљена, и о томе покајнички сведоче данашњи њени прваци, чак и сам Патријарх. Узгред речено, ово је један од бољих примера када народ “спасава” цркву а не само њен клир, и зато су узалудни данашњи покушаји неких богословских струја да индивидуализују еклизиолошку улогу архијереја, потискујући ту лаичку службу – то истинито реализовање црквене пуноће у Господу Исусу Христу.
Иако у “вавилонском изгнанству” епископат РЗПЦ себе је објавио, цитирам: “неодељивим делом Руске цркве”; и као такву огромна већина помесних цркава је њу и примала (осим Вас.патријаршије која се искомпромитовала “признавањем” бољшевичке секте “живоцерковњика”) . “Де јуре” такав статус није носио раскол, што је недавно и сам патријарх Аљексије потврдио. У овом руском случају класничног раскола није било (онако како га историја Цркве зна) , јер на једној страни није могло да се пориче невина многомилионска црквена пуноћа, а на другој ни црквена пуноћа нити законитост јерархије која је утврђена канонским путем као “ванредно црквено тело”, неурачунавајући то што се оно налазило ван своји географских канонских граница. Овај униклано-историјски статус РЗПЦ силе овог века покушавале су да оспоре; и како се антиправосалвна творевина СССР политички отварала према осталом делу света, тако је и вршен све већи притисак на помесне цркве да се изолује Загранични руски епископат, да је он на крају задржао молитвено јединство само са Јерусалимском и Српском црквом. Руска загранична црква је успела да сачува слобду и дух старе Руске цркве, и продужила је да буде радионица обожених и светих људи. Иако у изганству, и много умањена, она ипак успева да покаже своје свете људе и чудотоврце који су плодови подвижничког живота а не само мучеништва за веру. Нажалост, овакве сведоке Божије благодати не можемо да нађемо у савременим епископатима који су били притешњени утицајем разних фактора темпа живота овог века (и наш свети Николај Жички је завршио је исповедники подвиг ван Отачбина и нажалост у “туђој” цркви) . Поред личног подвига треба напоменути да се у недрима РЗПЦ појавило и неколико мироточивих икона које се посебно данас поштују у Русији. Овај део Руске цркве је први литургички обелоданио свете мученике и исповеднике, на челу са царском породицом. Исполитицизиран и поробљен епископат МП је ову канонизацију дочекао са изразитим исмејавањем, да би данас у том њеном истом крилу мученичка царска породица постала симболом кајања и враћања цркви.
Тренутно се воде преговори да се установи молитвено јединство између Цркве у Русији и њеног Заграничног дела. Резултати су више него охрабрујући, и нема сумње да ће нови и целовити курс Руске цркве утицати на лакше суочавање са данашњим изразито озбиљним проблемима пред којима наше Православље стоји.
Ваш
оЉубо

Comments are closed.