NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Ksenija
KAO NETAKNUTI SNEG
 
Monahinja Ksenija je tragična ličnost. Čak i kratak susret sa njom ostavlja neizbrisiv utisak. Kada bi me zamolili da jednom rečju izrazim ono što osećam izlazeći iz njene kućice rekao bih: „Potresno!“ Zaista je tako… Stalni saputnici osamdesetogodišnje monahinje su suze i gorke uspomene. Patnje su ostavile traga na ceo njen život. Gledao sam kroz širom otvoreni prozor pored kojeg ona provodi beskonačne sate sedeći u svojim invalidskim kolicima i činilo mi se da podižem zavesu pred početak kulminacionog čina drevne tragedije. Preda mnom je bio čovek gotovo bez tela, same kosti. Kao da se sa nadom i brigom zagledala u realnost koja je očekuje posle smrti. To je za nju jedini ishod, jedino sredstvo da isceli ranu koja se ne zaceljuje, evo već sedamdeset godina.
Sve se odigralo bez njene volje, po scenariju koji je smislila njena majka – svećarka, kako su je zvali. Upravo ona je odigrala glavnu ulogu u raspaljivanju klevete protiv svetog Nektarija. Sama monahinja Ksenija je, ne učestvujući u njoj i ostajući čista, po njenim sopstvenim rečima, kao „netaknuti sneg“, mnogo godina nosila, a i sada na svojim povijenim plećima nosi svu težinu nepravednih optužbi zbog onoga što nikada nije učinila. Bolesna mašta njene majke iznedrila je i interpretirala „događaje“ koji se nikada nisu dogodili. Ona se za svoju majku moli celog svog života: „Gospode, ne podiži gnev Svoj na nju…“ Sveti Nektarije se, naravno, nije ljutio. Naprotiv, on se radovao ovom vencu sramoćenja znajući šta to znači. Ali monahinju ipak ne napušta bol.
Kod nje sam bio usred leta, a izgledalo je da je napolju Strasna sedmica. Naš otvoreni razgovor se odvijao u emocionalno vrlo napetoj atmosferi.
„Mati, da li je sveti Nektarije već bio ovde kada ste došli na Eginu?“
„Naravno, već je imao manastir ovde.“
„Kako ste se upoznali sa njim?“
„Šta da ti kažem, dete moje. On je bio ovaploćenje ljubavi i molitve. Veoma je poštovao Svetu Trojicu. I nama je govorio: „Na prvim brojanicama, deco moja, molite se svetoj Trojici. To je izuzetno važno! Govorite ovako: „Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i spasi nas.“
„Koliko godina vam je bilo kada ste prvi put videli svetog Nektarija?“
„Tada sam bila dete. Mama me je dovela i rekla Vladiki: „Blagoslovi je, zato što mi je neposlušna devojčica.“ „Šta radi što ne treba? Ne, ona je dobro dete,“ odgovori Vladika. Dobra kći.“ Blagoslovio me je krstom. I odjednom reče mojoj mami: „Ona će postati veliki čovek!“ Odmah pored nas je stajala moja drugarica Andronika. Sveti Nektarije reče: „O ova će imati porodicu. „Tvoja će,“ ponovi on, „postati veliki čovek.“
„Imao je u vidu da ćete postati monahinja. A kada ste ponovo videli svetog Nektarija?“
Tog dana smo se moja mama, pokoj joj duši, i ja vratile kući. Na Eginu smo se preselile zato što je moj brat Stelios služio vojsku na ostrvu Paros (nestao je bez traga za vreme rata 1940. godine). Jednom smo išle na ostrvo Paros da ga posetimo. Počela je oluja, mama se uplašila i sišle smo na ostrvu Egina. Taj kraj joj se veoma svideo. Kasnije smo ovde iznajmile lepu kuću na obali i preselile se.“
„Da li je vaša mama radila?“
„Da, bavila se trgovinom. Prodavala je tamjan, sveće i razne druge stvari. Zato je i imala nadimak „svećarka“. Otac je tada već bio umro, a mama je bila jako stroga, mnogo se napatila u životu. Sahranila je dva sina, oni su umrli od boginja. Život moje mame je bio veoma gorak i zbog toga je postala veoma surova, tukla me je bukvalno ni zbog čega…“
„Priča se, mati da ste bili veoma dobra devojka.“
„Da, nikome nisam činila nažao. Po ceo dan sam se bavila ručnim radom. U školu sam išla samo do četvrtog razreda. A onda me je mama ispisala. „Ne treba više da učiš,“ odlučila je.
Prošle su godine. Mama je počela da ugovara moju svadbu sa Georgiosom, ne sećam se kako se prezivao. Imao je bakalnicu. Mama me je izuzetno jako istukla terajući me da se verim. A ja sam u sebi odlučila: „Ah, tako znači! Otići ću! Odoh u manastir.“ Jednom zgodnom prilikom 1918. godine sam i otišla. Sestre su me prihvatile. Otišla sam kod igumanije, slepe mati Ksenije i rekla joj: „Želim da ostanem ovde, sviđa mi se ovde!“ Nisam tada umela ni da kažem kako treba. Mati igumanija me je odvela kod Vladike. „Vaše Preosveštenstvo,“ kažem mu, „mama me tera da se udam. Ja hoću da živim ovde u devstvenosti.“ „Dete moje, to je vrlo teško. Ovde je život težak.“ „Izdržaću, Vaše Preosveštenstvo.“ „Da li tvoja mama zna da si došla ovamo?“ „Ne, Vaše Preosveštenstvo. uzela sam iglu i konac i rekla da idem kod drugarice da započnem novu čipku. A ostavila sam igle i konac i otišla drugim putem.“ „Dete moje, da li si znala put dovde?“ „Čula sam koji put vodi ovamo,“ odgovorih, „i dođoh.“ „Dobro, ostani kad ne želiš da se vratiš. Videćemo kako će se ponašati tvoja mama.“
„Mati, a kakav je bio sveti Nektarije?“
„Sa skufijom, sa malim krstom srednjeg rasta, sede brade. Imao je baršunast glas, služio je vrlo lepo. Za sve se interesovao. Dolazio je i u kuhinju. „Šta spremate, sestre?“ pitao bi ponekad osmehujući se. „Pasulj i bob, Vaše Preosveštenstvo.“ „Hoćete li i meni dati?“ „Pa ne, vama ćemo skuvati nešto drugo.“ „Dajte i meni to.“
Manastir je bio vrlo siromašan. Život je bio težak u to vreme.“
„Čuo sam da je sveti Nektarije sam šio obuću.“
„Da… I ja sam se naučila. Naučila me je jedna od sestara kojoj je Vladika pokazao kako se to radi. Ne sećam se kako se zvala.“
„Da li se sveti Nektarije nekada šalio?“
„Ne.“
„A gde i kako je pio kafu?“
„Kuvali su mu srednje slatku kafu. Pio ju je ispod bora koji je rastao ispod prozora njegove kelije. Uzimao je stoličicu i uveče sedeo tamo, obično sam. Ponekad bi pored njega sela neka od sestara. I ja sam mu ponekad kuvala kafu kad sam radila u kuhinji. Hranu mu je nosila najstarija sestra. Mati Jefimija se brinula o njemu. Ako bi mu odneli nešto posebno on bi nežno prekorevao: „Zašto ste mi posebno spremale?“
„A čega se još sećate iz manastirskog života?“
„Jednom prilikom sam vozila kreč kod majstora. On me je slučajno isprskao dok je radio. To je bilo danju. A kada sam se vratila već je zvonilo za večernju. Potrčala sam kako bih stigla ne presvlačeći se. Na reči „Da ispravitsja molitva moja“ izlazi Vladika da kadi, zaustavlja se blizu mene i govori: „Dete moje, idi da se presvučeš. U hramu sve mora biti pristojno, zašto si došla ovamo tako zamazana?“ „Vaše Preosveštenstvo, trčala sam da stignem i da ne propustim nijednu reč iz službe. Pomislila sam da ću propustiti deveti čas dok se budem presvlačila…“
Prošlo je godinu dana, i dalje sam bila u manastiru. Moja majka je sve podigla na noge: gde sam, šta je bilo sa mnom. Rekli su joj da su me videli kako se penjem uzbrdo. „Idi, prijavi u policiju,“ savetovale su joj komšije, „da ona pronađe tvoje dete.“ Otputovala je u Atinu, napisala izjavu protiv Vladike. A zatim je otišla kod islednika i rekla: „Vratite mi ćerku, zatvorili su je u manastir i drže je tamo na silu…“
Dolazi islednik u manastir, veoma zao čovek, govorio je vrlo strogo. Sa Vladikom je bio jako grub, čupao ga je za bradu, vukao za mantiju. „Ja ću tebe, stari, da strpam u zatvor,“ vikao je, „ako se devojci nešto desilo zatvoriću ti manastir!“
„Odnosno, vaša majka je otišla i rekla da je…“
„Da, kao da je hteo da bude blizak sa mnom zato što sam bila lepa. „Dete moje,“ govorio je Vladika isledniku, „Sam Gospod će ti otkriti, Sam Gospod će ti sve pokazati.“ Sveti Nektarije nije podozrevao odakle to potiče. Sestre su, jadnice, plakale i molile se. Kada je završeno isleđivanje pozvali su me u Vladikinu sobu. Vladika me je odveo u svoju sobu i rekao: „Dete moje, ti si još mlada. Možda je u svetu ostala neka tvoja simpatija. Možda se sa tobom nešto dešava. Reci mi celu istinu. Vidiš da mi zbog tebe preti opasnost. Mogu da me stave u zatvor i da zatvore manastir.“ „Kako to zbog mene, Vaše Preosveštenstvo?“ „Da, dete moje! Staviće me u zatvor ako se sa tobom desilo nešto loše. Zato će islednik sada da te povede sa sobom i da te odvede kod lekara. Tako želi tvoja majka. Sve to će ti se računati kao mučeništvo. Preživećeš tu užasnu proceduru uz Božiju pomoć. Seti se svete Fevronije koju su skinuli i rugali se sa njenim devstvenim telom. Reci mi, dete moje, možda se sa tobom nekada desilo nešto loše?“ „Ne, oče,“ kažem mu, „ne, Vaše Preosveštenstvo, nije bilo ničega. Čista sam i neporočna kao netaknuti sneg!“
U tom trenutku su mi na pamet pale upravo te reči. U tom momentu se okrenuh prema njemu i rekoh: „Vaše Preosveštenstvo, nemoj da se ljutiš na moju majku da joj ne bi bilo loše na onom svetu.“ „Šta ti je, dete moje, zašto da se ljutim? Gospod mi šalje takav venac, a ja da ga odbacim?“
„Prekrasne reči, mati. Samo svet čovek može da kaže nešto tako!“
„Da, samo svetac! Posle onih užasnih reči koje mu je rekao islednik…“
„A mi, mali ljudi se stalno ljutimo, mati.“
„Zato i jeste svetac što je takav krst poneo.“
„A neki i danas kleveću na njega…“
„Ja ni u šta od toga ne verujem! Znam da dolaze bolesni i besomučni i da se isceljuju na njegovom grobu! Kako bi mogli da se iscele kad on ne bi bio svet? Kronara, ako ste čuli za nju, se ovde iscelila. I druga, Konstantina, kojoj su u monaštvu dali ime Evpraksija. Kako bi se ona iscelila da on nije svetac? A Mitrodora? Ona se iscelila na samom grobu sveca. Srce mi govori: to je bio zaista svet čovek!“
„Mati, a gde se odigralo isleđivanje?“
„U manastirskim odajama Vladike. Ako se stane kraj spoljašnjih oltarskih vrata mogu se videti mala vrata. Ona vode u veliku sobu ispod koje je sad grobnica sveca. Tamo sada primaju hodočasnike. Još ću nešto ispričati o njegovom dobrom srcu. Kada me je pozvao da dođem sama kod njega i postavljao mi pitanja, sva sam drhtala od užasa, a posle razgovora me je poveo u svoju kućicu. Kad smo se peli uz stepenice, tamo su tada još bile pločice i odmah posle pločica ulaz i odmah tu – bife. Sveti Nektarije ga otvori, uze veliku supenu kašiku, skide sa police teglu sa slatkim od višanja i zahvati kašikom. (U očima monahinje se pojaviše suze.) „Dođi ovamo, dete moje, daću ti malo slatkog.“ Sveti Nektarije je mislio da će mi od slatkog – a ja sam bila gotovo dete, biti radosno i da neću biti tužna. „Ne mogu da progutam, Vladiko.“ „Sve ćeš lepo da progutaš.“ Dao mi je slatkog kao dobri deka. Pošto je porazgovarao sa mnom odveo me je kod islednika i rekao: „Predajem ti ovu devicu. Čuvaj je kao zenicu oka. Ona je čista. I nije onakva kao što o njoj govori njena mati.“
Islednik me je odvezao u Atinu, odveo me je kod javnog tužioca. Sudski izvršitelj me je poslao kod lekara. Obavili su pregled, dali pisani zaključak. Čim je moja majka to saznala rekla je: „Imala je novac, platila je lekaru i zato je on napisao da je devica.“ Ja, naravno, ni drahmu sa sobom nisam imala. Nisam imala za šta da kupim đevrek. Zamolili su ženu u javnom tužilaštvu da me pretrese. Ništa nisu našli. „Ona nema ni prebijene pare,“ reče žena. A potom me poslaše kod drugog lekara, to je bilo već sledećeg dana, da se još jednom uvere. I ovaj lekar je dao pisani zaključak. Uzela sam oba papira od lekara, smestili su me na brod. Sveti Nektarije je islednika zamolio: „Pošalji mi nazad devojčicu.“ Tako sam se vratila posle osam dana.
Sestre su tako volele sveca i tako su bile uznemirene da su i nehotice smatrale da sam kriva za ceo taj slučaj. Mislile su da su mojom krivicom pokrenute sve te gluposti protiv njega i nisu želele da me ostave u manastiru. Razumem ih. Bila je jedna žena koja je bila bliska manastiru, Vasiliki Zaneti sa ćerkom. Poslali su me kod njih dok se sve ne smiri. One su živele blizu crkve Majke Božije u gradu Egini. Gospođa Vasiliki je bila jako dobra. Redovno sam išla u hram. I u manastir sam išla peške.“
„Da li je igumanija Ksenija bila dobar čovek?“
„Izuzetno dobar. Bila je vrlo lepa! Ona me je volela. Dok sam živela kod gospođe Zaneti nedeljom sam išla u manastir. Igumaniju su dovodili na određeno mesto da bi razgovarala sa mnom. Sestre su tada još uvek bile jako ljute. Razgovarale smo, a ja sam je stalno pitala: „Mati kada ćete me ponovo uzeti?“ „Ne žuri, dete, istrpi još malo,“ umirivala me je. Kada su se sestre smirile ponovo sam došla u manastir. Mati Ksenija je još uvek bila živa.“
„Da li ste odmah postali monahinja?“
„Ne. Prvo sam bila na poslušanjima koja su mi davali.“
„A kada ste postali monahinja?“
„Doputavao je Vladika Hrizostom[1] iz Atine. On je bio jako dobar, prišla sam mu i rekla: „Vaše Preosveštenstvo, već toliko godina sam u manastiru. Da li bih mogla da dobijem monaško ime, pročitajte mi molitvu.“ On me je obukao u rasu.
„A do tada niste nosili rasu?“
„Ne, išla sam u skromnoj odeći sive boje. „Dobro,“ odgovori Vladika. „Ako te pozovem sutra na Liturgiji prići ćeš Carskim dverima.“ Sledećeg dana se završava Božanstvena Liturgija i on iza Carskih dveri pita: „Gde je Marija? Gde je naša malena?“ „Ovde sam, Vaše Preosveštenstvo.“ „Dođi ovamo, dete moje,“ kaže mi. Priđoh i on pročita molitvu za nošenje rase.“
„Da li ste znali da će vam dati ime Ksenija?“
„Ne, to je bilo neočekivano. Eto, tako sam kasnije i ja postala monahinja.“
„Šta je bilo sa vašom majkom? Kako se to kasnije završilo?“
„Kada se potvrdila moja nevinost islednik joj je rekao: „I zar te nije sramota, stara, da takve gluposti pričaš o svojoj ćerki i da je optužuješ za nemoral? A zbog toga ću te proterati!“ To joj je rekao u Atini u javnom tužilaštvu. A zatim su je zaista proterali sa ostrva Egina.“
„Možda je vašu majku đavo iskušavao i možda se ona zbog toga tako ponašala?“
„Otkud ja to da znam, dete.“
„Da li još pamtite zlo majci koja vam je priredila takvu muku?“
„Kakvo zlo? Šta ti je, dete moje! Samo mi je gorko. Zašto joj je sve to bilo potrebno?“
„Da li ste joj oprostili?“
„Da! Oprostila sam joj, ali je u meni ostala gorčina. Pokoj joj duši!
„Kada ste otišli iz manastira?“
„Kada je umrla mati Ksenija, tri godine posle svetog Nektarija. Uputila sam se kod mati Kasijane u eparhiju. Zatim sam molila da me prime, pomogli su mi otac Lavrentije i Mardikija Kalamaki i počela sam da živim pri crkvi Svete Varvare. Tamo sam provela više od 20 godina.“
„Mati, kada biste danas sreli svetog Nektarija šta biste mu rekli?“
„Šta bih mu rekla, dete moje (plače)? Samo bih mu se zahvalila za to što se ne ljuti na mene, što je oprostio što je bio oklevetan zbog mene…“
„A šta ćete reći svetom Nektariju sada gledajući njegovu fotografiju? Šta je on bio za vas? (Pokazao sam mati fotografiju svetog Nektarija koju sam doneo sa sobom.)“
Ona je uze u ruke i nemo poče da plače. Gledala ga je tužno, kao malo dete i nešto šaputala i uzdisala. To je bilo vrlo dirljivo.“
„On mi je bio sve. Kakvu gorčinu je pretrpeo zbog mene! Kakvu gorčinu…“
„Šta ste mu to sada prošaputali?“
„Da me uzme kod sebe. Da me uzme što pre, zato što sam već bolesna, teško mi je ovde. Sedim nepokretna u invalidskim kolicima već četiri ili pet godina. Imala sam dve operacije, sedim i plačem od boli. Kada donose mošti u sabornu crkvu iz manastira ja se često klanjam i plačem i stalno se molim. Jer niko ne zna za bol moga srca.“
„Mati, toliko muke vas je snašlo! Da li se kajete što ste pošli tim putem?“
„Ne, ne kajem se!“
„Znači, kada biste počeli sve od početka, opet biste otišli u manastir?“
„Da, to je bilo od sveg srca.“
 
Egina, 1. avgust 1987.g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Hrizostom Papadopulos, arhiepiskop Atinski, on je posle svetog Nektarija bio direktor Škole braće Rizari.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *