NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Tekla
NA DVA PEDLJA OD ZEMLJE
 
Sa velikom radošću sam prihvatio posetu filologa i bogoslova Varvare Janakopulu, naučnog saradnika bogoslovskog fakulteta Atinskog univerziteta. Ona je uzvišena priroda, izuzetno poštuje svetog Nektarija. Znajući da pripremam izdavanje knjige požurila je da mi preda jednu vrlo dragocenu kasetu. To je snimak razgovora sa nezaboravnom monahinjom Teklom, koja se mnogo godina podvizavala u manastiru svetog Nektarija.
Prvo je u manastir otišla njena starija sestra, koja je postala Teoklita. A za njom je krenula i Argirula, u monaštvu Tekla. 1938. godine obe su napustile manastir iz zdravstvenih razloga. Otac im je sagradio kelijicu u ime svete Paraskeve u selu Seliniji na ostrvu Salamin. Sestre po telu i po duhu su se tamo podvizavale do same svoje smrti. Teoklita je umrla 1972., a Tekla – 1978. godine. Obe su sahranjene u manastiru svetog Nektarija na Egini.
V.Janakopula je dobro poznavala sestre od 1968. godine. Ona je satima razgovarala sa monahinjama sakupljajući duhovni med kao pčela sa medonosnih cvetova – cvetova koje je u blagoslovenom vrtu Božijem odgajio sveti Nektarije. Susreti sa ovim monahinjama predstavljaju istinsku duhovnu nasladu. Tekla je stihove svetog Nektarija izgovarala kao molitvu:
 
Isuse Najslađi,
Svojom slatkom strelom
Probodi moje srce,
Koje u suzama stremi ka Tebi.
Isuse moj, najslađe ime!
Ti si blagočestivih srca molitva –
Rasplamsavaš u onima koji Te traže
Oganj Svoj Božanstveni.
 
Ali dajmo reč monahinji Tekli:
„U manastiru svetog Nektarija sam bila dok je Vladika još bio živ. Videla sam sva njegova čuda. Ispričaću vam o njima. Ali prvo da objasnim kako sam postala monahinja i dobila ime Tekla. Moje mirjansko ime je Argirula. Kada sam prvi put došla u manastir svetog Nektarija postala sam iskušenica. Nisam dugo bila iskušenica. Svake godine 24. septembra kada je bio praznik Mirtiotijske ikone Majke Božije slavio se i spomen svete prvomučenice Tekle. Na taj praznik se uvek služilo svenoćno bdenije, koje je trajalo cele noći. Za jedan od takvih praznika bila sam u hramu i za vreme službe malo sam sela na stasidiju[1]. Molila sam se tada svetoj Tekli da mi pomogne da u monaštvu dobijem njeno ime i da postanem slična njoj. I gle čuda! Dogodilo se onako kako sam se molila! Sveti Nektarije, koji je tog dana služio u oltaru, začu Hristov glas: „Nektarije, Argirulu ćeš nazvati Tekla i učini to danas.“ Sveti Nektarije upita: „Kako to da učinim, Gospode? Imamo dve iskušenice koje su došle pre nje.“ Ali glas ponovi: „Nektarije, učini onako kako ti je rečeno. Večeras ćeš Argiruli dati ime Tekla!“
Onda sveti Nektarije pozva đakonisu Magdalinu, koja je kasnije postala igumanija, i reče joj: „Idi, dovedi ovamo Argirulu i stavi je ispred Carskih dveri.“
Prilazi mi Magdalina i kaže: „Hajde sa mnom, tako je rekao Vladika.“ „Kuda, zbog čega,“ uznemirih se, „nisam učinila ništa zbog čega bi me pozvao.“ „A ništa nije ni trebalo da uradiš. Čuo je nešto o tebi u oltaru i zato hoće nešto da ti kaže.“ I uzima me za ruku i vodi do Carskih dveri.
Sveti Nektarije se obrati horu: „Sestre, molim vas prekinite na pet minuta.“ One zaćutaše. Tada me upita: „Argirula, za šta si se molila večeras?“ „Molila sam se svetoj Tekli da učini nešto da dobijem njeno ime i da joj budem slična, Vaše Preosveštenstvo.“ A! Zato mi je bilo rečeno ono što sam čuo u oltaru.“
I odmah se obrati slepoj mati Kseniji: „Ksenija, molim te daj mi svoju mantiju.“ Uzima mantiju, pokriva njome moju glavu i leđa i izgovara sledeće: „Večeras sam čuo glas Gospoda i moram da izvršim Njegovu volju.“ Sveti Nektarije pročita molitvu za nošenje mantije i nareče mi ime svete prvomučenice Tekle. Kroz dva meseca je obavio postrig i obukao me u shimu.
Ispričaću vam i o drugim čudima. Bila sam na poslušanju u manastirskoj kuhinji. Dođe neki ribar iz Egine da nam proda ribu. Sestra Kasijana mi kaže: „Idi kod Vladike i pitaj da li da uzmemo ribu.“ Ja otrčah u keliju. Čim sam ušla u trpezariju vidim da su unutrašnja vrata otvorena. Ono što sam videla iza njih me je zapanjilo i izazvalo trepet u meni. Vladika je stajao u vazduhu. Nije se doticao poda i kao da je lebdeo u vazduhu na dva pedlja[2] od zemlje! Ruke su mu bile podignute u vazduhu, bio je ispred ikone Majke Božije i molio se. Njegovo lice je imalo potpuno osoben izgled – to je bio lik sveca. Videvši to čudo osetih neopisivo ushićenje. Ništa ne upitavši da ga ne bih uznemirila vratila sam se u kuhinju. Pritrčavam mati Kasijani i kažem da Vladika nije mogao da nam odgovori, molio se, i ja nisam htela da ga uznemiravam. Kupile smo ribu bez njegovog znanja i spremile. Odnesosmo Vladiki gotovu porciju da pojede. Čim je video tanjir on reče: „Šta je to, kupile ste ribu danas?“ Sestra Jefimija koja mu je prisluživala odgovori: „Da, Vaše Preosveštenstvo, Tekla je išla kod vas da vas pita, ali ste se vi molili i ona nije htala da vas prekida.“ „Recite Tekli da dođe.“
Sestra Jefimija me pozva, ja se popeh kod njega u keliju. Mirno me gledajući Vladika upita: „Tekla, jesi li danas dolazila da pitaš da li treba da kupite ribu?“ „Da, dolazila sam.“ „A zašto me nisi pitala?“ „Zato što ste se molili i nisam htela da vas prekidam.“ „Dobro si učinila što me nisi prekinula. Dobro je učinila i Kasijana ispoljivši inicijativu i kupivši ribu. A kada si došla kod mene šta si videla?“ „Videla sam vas, Vaše Preosveštenstvo, kako lebdite na dva pedlja od zemlje sa podignutim rukama. Vaše lice se potpuno preobrazilo. Bila sam vrlo ushićena zbog svega toga i zato sam otišla.“ „Tekla, slušaj me. O onome što si videla nikome nemoj da pričaš. Jesi li me razumela?“
Sveti Nektarije je to molio zato što nije želeo slavu. A ja sam od uzbuđenja glasno ispričala Kasijani. Za to su saznale sestre, a zatim i ceo manastir.
Desio se još i ovakav slučaj. Jednom je na Egini umro neki čovek, ne sećam se pre koliko godina. Nekoliko puta su ga sahranjivali, a on nikako da istruli. To je trajalo čitavih deset godina[3]. Njegovi rođaci dođoše u manastir kod svetog Nektarija i zamoliše: „Dođite i pročitajte nad njegovim grobom razrešnu molitvu.“
Sledećeg dana Vladika je doputovao u Eginu i odslužio Liturgiju. Po završetku Liturgije otišao je na grob ovog čoveka, klekao na kolena, pročitao trisvjatoje i razrešnu molitvu. A zatim reče rođacima: „Posle četrdeset dana otvorite grob i videćete da je istrulio.“ Otvorili su grob posle četrdeset dana i našli samo kosti…“
 
Ostrvo Salamin, 1978.g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Stasidije su stolice sa visokim naslonima i sedištima na rasklapanje koje stoje duž zidova hrama, obično u manastirima.
  2. Sa grčkog – mera za dužinu veličine jednog dlana.
  3. Netruležni ostaci čoveka koji zaudaraju smatraju se za kaznu Božiju. Sam Gospod i zemlja ne primaju mrtvaca odbacujući ga zbog grehova.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *