РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
Монахиња Марија
МАТИ ЉУБАВ
Колико могу да се сетим сви житељи острва Егине који су са нама поделили своје успомене су као карике једног дугачког ланца: један човек ме је, по правилу, одмах слао код следећег проповедача. С мати Маријом се десило нешто другачије. Пре ће бити да су ме код ње довели Промисао Божија и интуиција. Стекао сам утисак да сам после сусрета с њом погледом обухватио сву Егину. Њу бисмо могли да назовемо “мати Љубав”, “мати Доброта” и т.сл. Њен једноставан осмех није упућен само непосредном саговорнику већ и свим људима и предметима на које пада њен поглед. Треба рећи да је она једини човек међу нама који је од светог Нектарија имао користи и као од учитеља. Данашња схимница мати Марија, некада бајна Мардикула, ишла је у школу коју је у манастиру основао свети Нектарије. Да, она је по његовом диктату писала азбуку на табли! Она има много шта да исприча. И то врло радо чини. Са осмехом се сећа како јој је свети Нектарије помагао да обује ципелицу – ето такав је дечји несташлук.
“Често би се десило да на једну ногу обујем ципелицу, а другу носим на рамену и идем да ме он обује… Владика. Хтела сам да баш он то уради!” “Дете моје, Христос с тобом, иди код мати Акакије да те обује.” “Не! Нећу да ме обује мати Акакија, хоћу да ме ти обујеш, ти си мој дека.” Много сам га волела. А и он мене. Често ми је сипао бомбоне у кецељу.
Види шта смо једном урадили. У малој пећини поред манастира сакрили смо лутку, затим сам ја кришом од Владике у манастиру узела уље и запалила кандило у пећиници. Људи су пролазећи туда увече видели да нешто светли. Стене су биле веома стрме. Тада се Владици обратио Јанис Дзанос, који је имао поља поред манастира и рекао: “Ваше Преосвештенство, у манастиру гори свети огањ!” После неколико дана, кад су и други људи почели да му говоре о ватри, Владика је одлучио да оде и види то место. Прво нас је упитао да ли ми нешто знамо. Нешто је предосећао. Морала сам да му признам, све сам му испричала, али онако како је то мени одговарало: “Ваше Преосвештенство, Афродита има лутку. Украла ју је од мене! Донесите ми је, иначе ће мама да ме грди. Ишли смо у пећину и палили кандило. Донесите ми је.” Владика нас није грдио. “Децо моја,” рече он, “нека вас Господ просвети. Дај Боже да се овде заиста запали свети огањ. Никоме нећу испричати о вама, али ћу у својој проповеди објаснити каква је то светлост била зато што људи свашта мисле о томе.”
У недељу је тако и учинио: “Браћо, оно што сте видели ноћу поред манастира није био свети огањ. То су се деца играла и запалила ватру тамо. Сви смо ми људи грешни. Да бисмо били удостојени да видимо знамење треба да имамо јаку веру. А ми је немамо.” И то је говорио човек чија вера је била чврста као стена.”
“Мати, колико је мени познато ви сте једна од данас малобројних људи који су прилично добро познавали светог Нектарија. Ваша кућица стоји баш преко пута манастира. Наравно, ви имате шта да испричате.”
“Пре свега треба да знате да је Владика био веома добар човек. На Егину је допутовао 1906. године. Прво је имао мало монахиња. Ксенију, Акакију, Харитину и Христодулу. А затим је Владика у манастир примио Афродиту – моју сестру од стрица (то је монахиња Агапија, касније Нектарија) с којом сам заједно одрасла и много других девојака.”
“Хтео бих да вас упитам да ли се сећате како је Владика служио и проповедао?”
“Наравно да се сећам. У својим проповедима је увек бичевао подлост и лоповлук. Тада је код нас било много превараната. Многи су скитали по планинама, неки су дезертирали из армије и живели у пећинама. Говорио је врло једноставно и разумљиво. И предивно је служио. Знате ли шта је било необично? Кад сам се причешћивала из његових руку одмах би ме обузимао сан. У мени се разливало неко блаженство! Ништа више нисам желела. Осећала сам да је Свето Причешће најважније у животу и више ми ништа није било потребно, само да заспим као дете у мајчином наручју.”
“Чуо сам, мати, да је Владика био велики молитвеник…”
“Сећам се како се једном молио на коленима седам сати без престанка. Он је и нас децу често водио са собом и пели смо се с њим на планину. Владика нас је сатима учио да изговарамо “Радуј се, Пресвета Владичице!” Једном мама није знала где сам и кренула је да ме тражи. Отрчала је до мора, у град, где све није била. Затим је на крају одлучила да оде у манастир. У Владикиним одајама је све затворено, сестре су на послушањима. Пита Нектарију да ли ме је видела, а ова одговара да није. А ми смо били на врху планине – Владика, моје сестре од стрица Марија и Кула Мира, још две монахиње и ја. Попели смо се још даље иза цркве Светог Дионисија, где је брдо са капелицама – на сами врх! Владика нас је ставио да клекнемо на колена и учио нас је да се молимо. Учио нас је да правилно изговарамо “Оче наш…”. Да изговарамо, а не да жваћемо речи, да изговарамо полако и јасно. “Речи треба изговарати са скрушеношћу и страхопоштовањем, децо моја,” говорио нам је. “Оно што изговарате морате да осетите у себи.” И он је клечећи, подизао своје руке и као да се преносио у други свет. А ми деца смо га гледали широм отворених очију. Кад смо завршили са молитвом видимо како трчи отац Венијамин. Рекао је да нас траже.
Почесмо да силазимо. Испред – Владика, а иза идемо ми и играмо се. Свети Нектарије нам је наредио да скупљамо камење са стаза да се нико не би спотакао. На крају сиђосмо. Доле су нас чекали родитељи. Мој стриц Манолис, отац мојих сестара, видевши нас издалека повика: “А сад ћу да узмем велики штап и да вас истучем!” Сестре приђоше Владици и рекоше да су се родитељи јако забринули. После тога ме је мама прекорела: “Јако смо се забринули, зашто нас нисте обавестили?” “Дете моје,” одговорио јој он, “ишао сам да се молим. А деца су кренула са мном, немојте да их грдите. Све им је било на корист. Њихова дечија срца и простодушност помажу у молитви.”
“Мати, такође сам много чуо о простодушности светог Нектарија. Кажите нешто о томе.”
“Дете моје, Владика је у манастиру ишао са скуфијом на глави и са малим крстом. Није носио ни крст са украсима, ни клобук, ништа слично. Шио је папуче за сестре и поправљао или правио обућу. Многе је научио да праве обућу, нарочито Теклу. Имам један пар обуће из тог времена. Не носим ту обућу, чувам је као свету успомену. Те папуче обувам само у онај дан кад се причешћујем. Направили су ми их сам свети Нектарије и Текла…
Да испричам још нешто о његовој простодушности и доброти. Ако би Владика видео прљаво дете узео би га за руку и сам одвео да се умије. Тада сам имала шест година. До девет година, односно док нисам кренула у школу сам Владика ми је давао часове. Сва деца у крају – ја, Панајота Ватикиоту, Марианфа Ради и друге – азбуку смо научиле из уста светог Нектарија. Свети Нектарије је био добар, као прави отац! Тада су наши родитељи пекли ђевреке од јечма, а ми бисмо их носили њему, свако дете. “А ево један ђеврек ћемо да благословимо и да га поделимо на парчиће, да бисте и ви мало јели,” говорио је. “Хвала вам, децо моја, Господ ће вам вратити за тај ђеврек!”
Често смо трчали око њега, смејали се. Понекад смо крали краставце из повртњака чика Манолиса Мираса и носили их Владици. А он нас је грдио: “Зашто узимате туђе? То је грех…” “Ја, оче, крадем краставце од њега зато што ме он бије каишем,” налазила сам оправдање.” “Свеједно немој то више да радиш. То није добро.”
Често смо га виђали како ради заједно са радницима. И нама је давао корпице и говорио: “Децо, даћу вам хлеба и сира ако очистите ове стазице. Стављајте по четири каменчића у корпицу и носите. Више не треба.” Често бисмо из непослушања или из шале бацали камење где смо хтели. А он се осмехивао. Никада нас није грдио. Био је тако добар! Његово лице је сијало и било је тако мирно!”
“Чега још можете да се сетите о светом Нектарију?”
“Он је био веома милостив. Никада не би човеку дао да оде, а да га не нахрани. Кад су постављали сто обавезно би позвали још некога, раднике на пример. Једном, сећам се као сад (то сам лично видела), у манастир дође просјакиња. Боса. Чим ју је угледао Владика одмах скиде своју обућу и рече: “Дете моје, обуј, а ја ћу бити у чарапама.” И зове Афродиту и моли је: “Донеси ми моје папуче.” Давао је одећу. Поклањали су му разне ствари, али он није ништа остављао за себе, све је делио. Дешавало се да набере прегршт кајсија и зове нас: “Дођите, лепи моји, дођите овамо. Ево, већ сам их опрао.” “Чиме си их опрао, својим сузама?” дрско сам се шалила. А он се добродушно осмехивао. Никада се није љутио. Ниједан рођени деда не би био тако добар.”
“Мати, чега се сећате из каснијег периода?”
“Имала сам седамнаест година када су Владику послали у болницу “Аретео”; сви су мислили да је обичан монах. Заједно с њим пођоше Афродита и Јефимија. Оне су после тога стално путовале. Афродита је дежурала крај болесничке постеље, а увече је долазила код мене у школу. То је била Краљевска школа у Атини у којој сам учила да кројим и шијем. Тамо ми се десило искушење од којег девет година нисам могла да се избавим. По науку лукавог све сам грдила и свакоме откривала оно што је учинио. Свакога дана су ми читали молитве Василија Великог, свеноћно бденије свако вече, најстрожији пост. Причешћивала сам се сваки други дан. Потпуно уздржање у свему. Цело острво Егина зна за то.
Отац Сава Калимниј и отац Венијамин одлучише да ме одведу код чудотворне Тиноске иконе Мајке Божије (на острву Тинос). Са нама је кренуо и отац Пантелејмон Фостинис. Осам дана сам била као одузета. Пред иконом се нешто у мени преокренуло и постало ми је лакше. Нестао је и део визија, како рекоше оци. А у потпуности сам се чудом исцелила. Једном сам у храму угледала нашег Владику – светог Нектарија. Приближио ми се. Не, нисам спавала. “Не бој се,” рече ми. “Исцелићеш се. Сада иди кући и једи мало. Знаш шта треба да једеш? Само пасуљ и ништа више.” Заиста, кад смо дошли кући моја мама је кувала пасуљ. А после тога ме послаше у манастир и замонашише. Потпуно сам се исцелила. Слава Богу!”
“Мати, а шта знате о клеветама које су причали против светог Нектарија? И ви сте то доживели?”
“Клевете су потицале од сурове мајке наше другарице Марије која је и дан-данас жива, сад се зове Ксенија и инвалид је. Тако је допустио Господ. Девојка је решила да оде код Владике зато што ју је њена мати, свећарка, терала да се на силу уда за Георгија Муртзиноса – бакалничара. Девојка није хтела да се удаје. Била је јако млада и врло лепа. Удаја јој није ни падала на памет. Дакле, она оде у манастир. Владика ју је пажљиво саслушао. Видео је да девојка нипошто не жели да се врати код мајке и дао је наредбу да се смести у келију са једном монахињом. Акакија ју је узела код себе. Свећарка је хтела да запали манастир. Довезла је иследника, говорила да су јој насилно одузели кћерку. Иследник је прво отишао код игумана Хрисолеонидијског манастира, Лаврентија, и врло дрско почео да га прекорева: “Чиме се то, ви монаси, бавите у манастирима?” “Како чиме? Молимо се, одржавамо цркву, радимо разне послове.” “Прича се да је Владика нашао себи младу девојку.” “Господе помилуј! Да су му биле потребне младе,” успротиви се отац Леврентије, “он би остао у Атини, не би дошао у пустињу…”
Са Владиком су биле слепа мати Ксенија, Акакија и Јефимија. Све оне су његова духовна деца, долазиле су код њега на исповест још у младости. Сећам се како смо скупљали све камење у селу Кондо да њиме гађамо иследника. Владика нам је забранио. А иследник је вукао свеца за мантију и викао: “Где си сакрио децу коју си имао од ове девојке?” “Она је анђео, мало дете,” одговори мирно Владика. “Зар не видите?”
Било је и суђење, и показало се да је све то клевета. Девојчицу је узела Василики Занети док се све не слегне. А после ју је узела госпођа Зерва, мајка Ифигеније Ксидеа. У то време светог Нектарија више није било међу живима. 1928. године одвезла сам је у храм свете Варваре у Асомати. Носила сам јој одећу и обућу да некако стане на ноге. Тамо је живела 23 године. Њена мајка је на крају протерана на острво Сифнос, затим на острво Сирос. Тамо је, полудела, умрла је сама, у пећини у јадном стању…”
“Мати, шта осећате данас, када већ имате схиму, сећајући се свог тако доброг познанства са светим Нектаријем?”
“Стекла сам љубав, дете моје, љубав према Христу. Благодат свеца осећам и дању и ноћу. Стално разговарам са Владиком. Гледам његову фотографију, – видим га онаквог каквог сам га познавала и говорим: “Оче, шта чекаш? Видиш да не могу више, болујем. Са мном се дешава то и то, помози.” Разговарам са њим као да је поред мене. Призивам, дете моје, на тебе и на све људе свечеву благодат и молим га за заступништво пред Господом.”
Егина, 9. август 1987.г.
