NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Ekaterina Stojkidu
MIRIS JASMINA
 
U ovoj knjizi data su svedočanstva ljudi koji su poznavali svetog Nektarija u vreme kad je on bio na Egini, odnosno 1904-1920. godine. Međutim, kao izuzetak ovde navodimo priču o događajima koji se odnose na period 1891-1893. godine kada je sveti Nektarije bio proteran iz Afrike i kada je kao običan sveštenik služio u Eubejskoj eparhiji. Razgovaramo s Ekaterinom Stojkidis u njenoj kući u Halkidi. I ona i njen muž Andreas Stojkidis su predstavnici aristokratskih krugova starog vremena. Njihova kuća podseća na galeriju slika. Porodica gospođe Stojkidu, čije devojačko prezime je bilo Korokosta, je bila duhovno tesno povezana sa svetim Nektarijem. Porodica njenog oca, njegove sestre Elene Kiopeku, Ekaterina Bei i drugi bili su s njim u prisnim odnosima.
„Gospođo Stojkidu, šta možete da ispričate o svetom Nekatariju?“
„Sveti Nektarije se družio sa mnogim porodicama koje su živele u Halkidi. Među pobožnim porodicama, koje su primale sveca, bila je i porodica moje tetke Fani Konstantinu Joakimu. Njihova kuća se nalazila u ulici Avondon, imali su predivnu baštu sa jasminom i raznim cvećem. Moja tetka je bila dobra domaćica i pekla je ukusne poslastice. Jedne nedelje posle Liturgije u hramu Svetitelja Nikolaja, Vladika Nektarije je došao u tetkinu kuću na kafu. Ona je na poslužavniku iznela raznorazne kolače i odnela u baštu ispod jasmina gde je postavila sto. Odjednom neko zakuca na kapiju. To je bila Ciganka. Tetka izvadi novac iz novčanika i pruži joj. Sveti Nektarije je uhvati za ruku i strogo joj reče: „Fani, šta to radiš?“ „Vladiko, želim da joj pomognem.“ „Ne treba tako. Uzmi poslužavnik, priđi joj i sedi sa njom dok ne pojede.“ Prosjakinja je jela, a tetka posle donese još kolača za Vladiku.
Moj otac je tada bio mlad i još nije bio oženjen. Njegova sestra, gospođa Kirijaku je imala bogatog muža. Godine 1912. njihov sin Georgije poginu u ratu. Sveti Nektarije je doputovao s Egine u grad Halkidu na ostrvu Eubeja da ih uteši. Primali su ga u toj kući. Razmestili smo mu da spava u sobi sa malom terasom gde su stajale ikone i koju smo zbog toga zvali „kandilo“. Prozori su gledali na zgradu suda. U sobi su stajali veliki orman od orahovine, mermerni umivaonik i komoda. Zid koji je ovu sobu delio od ujkine sobe bio je veoma tanak. Noću su se iz „kandila“ čuli, čas glasovi mačaka i kučića, čas udaranje grilja, čak nekakva užasna buka. Vladika nije spavao, već se molio i kadio. Ujutro smo sišli u trpezariju da doručkujemo kao da ništa nije bilo. Upitaše ga: „Vaše Preosveštenstvo, šta se to noću dešavalo?“ „Nečista sila – jedan u obliku psa, drugi u obliku mačke, a treći u obliku majmuna dođoše kod mene. Bio sam vrlo umoran, ali sam ih oterao imenom Oca i Sina i Svetoga Duha.“
Svetom Nektariju se sviđala pita od spanaća koju je pravila moja mama, Marija Korokosta. Često je govorio sestrama: „Eto, sestre, kad biste nam napravile pitu od spanaća…“ „Hajde, Vaše Preosveštenstvo, da napravimo.“ „Ali za to treba toliko putera, toliko brašna! Te namirnice bi nam bile dovoljne za tri dana! Dobro, nije nama sada do pite!“ Pitala sam svoju mamu: „Kakav je bio svetac?“ „Vrlo vaspitan čovek.“ Pitala sam tetku Ekaterinu Korokosta-Bei, sestru mog oca i ona mi je pričala: „Nisam dozvoljavala služavki da čisti njegovu obuću koju je preko noći ostavljao na pragu sobe, sama sam žurila da stignem da je očistim kao što mlada trči da ugodi mladoženji. On je ulivao najdublje poštovanje.“ Svi odrasli i deca su žurili kod njega po blagoslov. Moji roditelji su se često ispovedali kod njega. 1912. godine je poslednji put doputovao u Halkidu. Kako su mi sestre pričale on im je govorio: „Ma gde da sam putovao nisam sreo bolje ljude od ljudi u selu Kimi.“
„A da li se sećate svečevih čuda?“
„Naravno. Krojač Andrianopulos je imao veliku porodicu – sedmoro dece. Bio je na samrti. Jednom prilikom sveti Nektarije, pošto je završio liturgiju u hramu Svetitelja Atanasija, obrati se saslužiteljima: „Nemojte da skidate odežde, oci. Sada ćemo otići ovako kako smo obučeni i molićemo se u kući jednog samrtnika. On ima sedmoro dece i ona mogu da ostanu siročići.“ Oni pođoše, klekoše na kolena kraj njegovog odra. Sveti Nektarije poče moleban. Vatreno se molio, a zatim je blagoslovio samrtnika. Nisu stigli ni da se vrate nazad u hram, a bolesnik je već potpuno ozdravio!
Za vreme rata sveti Nektarije je bio u Tebi i obratio se stanovnicima grada: „Moja deca na Egini gladuju. Pomozite im.“ Tebanci su natovarili pšenicu i razne namirnice i odvezli na Eginu.
Jednom su me monahinje pitale za mati Atanasiju koja je bila poznatog roda, vrlo lepa i bogata, iz porodice Averar. Ona je krenula za svetim Nektarijem, postala je manastirski sekretar. A i ne samo sekretar. Čistila je toalete, spremala štalu. Sveti Nektarije joj nije dao: „Ostavi Atanasija, te poslove. Srce ti je bolesno. Dosta ti je smirenja.“ „Ne, Vaše Preosveštenstvo. Ove ruke, koje su nosile brilijante, koje su služile sluge moraju da se nauče smirenju!“ Svi oni koji su bili pored svetog Nektarija su se učili smirenju. Ugledali su se na njega…
Sveti Nektarije je bio veliki prijatelj s arhimandritom Joakimom Specierisom. Kad je on doputovao kod njega na Eginu sveti Nektarije ga zamoli: „Dođi, Joakime, blagoslovi kelije sestara.“ Svetac ga je za to zamolio zbog svog smirenja…“
„A kada ste vi prvi put dospeli na Eginu?“
„Moje prvo putovanje na Eginu je bilo posle okupacije[1]. Muž i ja smo sedeli na brodu i gledali ostrvo. Odjednom mi prilazi čovek i pita: „Kuda idete?“ Pomislila sam da želi da se upozna i oštro sam odgovorila: „U manastir.“ „Kod svetog Nektarija?“ nastavi on. „Da li vi to mene ispitujete?“ „Ma ne, šta vam je. Ja sam iz Pireja. Samo što sam se vratio iz albanskog rata. Tamo je bilo opasno. Znate, pored mene je pala granata i napravio se veliki krater. I odjednom se odnekud pojavi sveštenik i gurnu me u stranu od mesta na koje je pala granata. Čudom sam se spasio. Kad sam se vratio u Pirej počeo sam svuda da tražim sveštenika koji me je spasio, jer je on tada odmah nestao, a ja sam bio u šoku, i prirodno, pošto sam bio zbunjen, nisam ništa stigao da ga pitam. Među fotografijama koje su mi pokazivali bila je i slika svetog Nektarija. Prepoznao sam ga. Zato idem u manastir. Želeo sam da dam neki prilog. Rekli su mi da nemaju para za crep, pa sam rešio da im napravim novi krov. Idem tamo već drugi put, a kad sam prvi put tamo dospeo sestre su me dočekale kao da su baš mene čekali: „A to ste vi došli da nam napravite krov?“ Skamenio sam se! Jer ja nikome ništa nisam govorio. Videći moju zbunjenost sestre mi rekoše da im se juče uveče javio Vladika i da im je to radosno saopštio…“
Tako smo zajedno sa ovim mladićem došli do manastira. Otišla sam na grob, klekla na kolena i plakala. I u tom trenutku se oko mene razli neobično opojan miris jasmina. Počela sam da tražim žbun jasmina u blizini. Mati Paraskeva me upita šta tražim. Kad sam joj rekla ona mi odgovori: „Kod nas u manastiru nema jasmina. Nema ni bosiljka. To te je sveti Nektarije tako dočekao.“ Od tada čvrsto verujem u njegovu blagodat. Kada sam o njemu pričala u Halkidi smatrali su da sam snob. A onda su ga svi malo-pomalo „otkrili“. Slavim ime Gospoda što me je udostojio da primim takvu blagodat. U mojoj kući su često u gostima bile sestre: Nektarija, Hristonimfi, koja je obukla svetog Nektarija posle njegove smrti u bolnici (nekada se zvala Karusu i bila je medicinska sestra u bolnici „Blagovesti“), Atanasija, Magdalina, Teofana. Neka njihove molitve budu sa nama…
 
Halkida, 23. maj. 1969. g.
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Okupacija Grčke od strane fašističke Nemačke je trajala od 1941. do 1944. godine.

 
 

 
 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *