NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Evgenija Besi
POSLANICA SVECA
 
Kod 84-godišnje tetke-Vangelio, u njenu kućicu koja se nalazi pored hrama Majke Božije u luci ostrva Egina došao sam sa njenim rođakom Levterisom jednog leta u nedelju. Ugledao sam staricu sa kandilom u rukama pred ikonom svetog Nektarija i u tom trenutku mi je izgledala kao da je sišla sa stare freske. Učinilo mi se da vidim proročicu Anu, kći Fanuilovu, od koljena Asirova… oko osamdeset četiri godine, koja ne odlažaše od crkve, i služaše Bogu dan i noć postom i molitvama (Lk. 2, 36-37). Ovo sićušno telo bilo je hram velike duše! Ova starica, kao i druga starica – Marija Kalamaki, misli srcem! Ona nema ništa zajedničko sa hladnom logikom. Kako se kaže od deset reči koje ona izgovori jedanaest su reči molitve i dobrih želja. Nemam reči da opišem ono što sam osećao. Za mene je to bila lekcija koja uzvišava dušu. Stekao sam mir, i naravno, snagu posle razgovora sa njom. Koliko je takvih ljudi, razmišljao sam, tajnih „skitnica“, onih koji hodiše u sirotinji, u nevolji, u sramoti, kojijeh ne bijaše dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem (Jevr. 11, 37-38). „Upravo na takvim ljudima,“ imamo običaj da kažemo osećajući svoju sigurnost i videći njihov samopožrtvovani podvig, – stoji svet.“ Likovao sam zato što sam u ovoj siromašnoj kolibici mogao da vidim ovaj „mali stub“, oslonac zemlje, jednu od onih na kojima se drži ovaj svet! Reči ne mogu da izraze osećanja koja su me tada obuzela. Činilo mi se da sedim u primaćoj sobi u keliji svetog Nektarija i da me je baka Besi neprimetno dovela na ovo blagosloveno mesto. Da, ona je upravo to i učinila: uzela me je za ruku i povela tamo gde je živeo svetac, i što je glavno, pomogla mi je da osetim dah života svečevog, da čujem otkucaje njegovog prekrasnog srca. Starica Vangelio zaista danas ovaploćuje onu ljubav koju je sveti Nektarije gajio prema svetu. Neka je blagosloven čas kada me je Levteris doveo u ovu kućicu!
„Dete, ne ljuti se što sam se tako dugo zadržala,“ prekide ona sa osmehom moje misli, „palila sam kandilo svom ocu (svetom Nektariju). Želim da kraj njega uvek svetli vatrica.“
„Bako, neću kriti: čim sam ušao u tvoju kuću učinilo mi se da sam dospeo u drugi svet, u drugu epohu. Pomoli se svetom Nektariju da moja današnja osećanja i doživljaj dopru do ljudi koji će čitati moju priču. A čega se ti sećaš o svecu?“
„S Njegovim Preosveštenstvom sam se upoznala kad mi je bilo 13 godina, 1916. godine. Prvi put u manastir nisam došla sama, već sa drugim devojčicama. Tada sam završila samo šest razreda. U manastiru smo ostali prilično dugo, ali mi se nikako nije išlo kući. Sećam se da je tamo bila devojka koja je čitala knjigu „Spasenje grešnika“. Bila je to devojka koja je dolazila i pomagala u manastirskom domaćinstvu. Čitala je (to nikada neću zaboraviti) glavu o Drugom Dolasku. A ja, čim sam sve to čula osetih kao da me nešto zadržava u manastiru. Tako su me dirnule reči knjige.
S Vladikom su tada ratovali. Krivili su ga za to što je okupljao devojke u manastiru i zamonašivao ih, a mnogim ljudima se to nije sviđalo. Svetom Nektariju priđe mati Ksenija, slepa igumanija i reče mu: „Vaše Preosveštenstvo, devojčice su ovde već odavno, trebalo bi da se vrate, ali jedna od njih ne želi da ide.“
Pošto nisam htela da se vratim u Eginu Vladika naredi mati Damijani da uzme magare (već se smračilo) i da me odvede dole uskom kamenitom stazom. Njome je i on često silazio ponekad u hram Faneromenske ikone Majke Božije, u hram Svetih Apostola, ponekad u grad kod gradonačelnika, zavisi od posla. Dole, u jaruzi je tih godina tekla rečica. Sveti Nektarije je veoma voleo da sluša kako ona žubori. Tamo se molio. Kad bi palo veče on bi uzimao svoj štap i vraćao se. Veoma su mu se sviđale te šetnje. Šetao se ili sam ili s mati Damijanom. Međutim, sveti Nektarije je najviše voleo da ostane sam. Neprestano se molio, veoma je cenio ćutanje. On nije mnogo govorio.
Sledećeg jutra sam otrčala da kupim Sinaksar kako bih čitala večernju službu i druge tekstove. A posle toga sam često dolazila u obitelj. Za sve vreme dok sam bila u gradu jedva sam čekala trenutak kada ću otići u manastir. Jednom sam krenula, kada je služio Njegovo Preosveštenstvo, a nisam uzela maramu. Sestre su mi rekle da Vladika ne voli da se u hram dolazi bez marame. Dadoše mi nečiju maramu i ja je povezah. A kad sam otišla u grad kupila sam maramu. Sećam se da je bila sive boje. Nije bila crna ni plava zato što moja mama i rođaci nisu hteli ni da čuju za manastir, za monaški život. Kad sam opet krenula u manastir povezala sam maramu. Mati Ksenija me je kao i uvek stavila pored sebe na klupicu, blizu oltara. Odjednom Vladika zastade pored mene i reče mi pokazujući maramu: „A to skini.“ Skinula sam u nedoumici. Odmah mi navreše suze. Nisam shvatila šta se dešava i zašto mi je rekao da skinem maramu. Kada se završila liturgija objasniše mi da Vladiki, ako vidi svetlu odeću među crnim monaškim rasama, izgleda kao da je čovek u pidžami. To u njemu rađa loše pomisli, rasejava ga, i zato me je naterao da skinem svetlu maramu. Čim sam doputovala u Eginu uzela sam plavu boju znajući da se mami neće svideti crno i ofarbah maramu. Od tada sam uvek nju stavljala kad sam išla u manastir.“
„Kako je izgledao sveti Nektarije? Šta vam je ostalo u sećanju?“
„Čini mi se kao da ga sad vidim. Ne mogu tačno da vam opišem njegov spoljašnji izgled. Lice mu je bilo mirno. A kakva čistota se izlivala iz njegovog pogleda! Te plave oči… Činilo ti se da one sa tobom razgovaraju i pozivaju te ka Hristu! On kao da je bio bestelesan. Naravno, svi oci i arhijereji su dobri. Ali je on, kako da ti kažem, imao neku naročitu privlačnost! Sav je bio svetao! Često sam ga videla u dvorištu kako zaliva cveće, kako razgovara sa decom. Kakva jednostavnost i kakva lepota! Moglo bi mnogo da se ispriča o njegovoj spoljašnjosti. A njegov unutrašnji mir!.. Ne može se opisati. To je nemoguće izraziti rečima. Pre svega bio je pun ljubavi prema svima, bio je smiren, milostiv. Bio je to čovek koji voli tihovanje…“
„Bako, reci mi molim te, nekoliko reči o monahinjama iz tog vremena. Mislim na one koje su bile pored svetog Nektarija. Da li ih se sećaš?“
„Naravno! Mati Ksenija, slepa igumanija. Ona je odavno bila Vladikina poslušnica, on ju je doveo sa sobom. Bila je to prva igumanija manastira, umrla je tri godine posle Vladike. Bila je vrlo talentovana, sa pravim poetskim darom. Pisala je pesme posvećene Hristu, Majci Božijoj, svecima. Predivna duša. Božji čovek, svi su je veoma poštovali. Zatim Kasijana, rodom sa ostrva Samos, Magdalina, Haritina, Partenija, Akakija, Tekla, Fevronija, Jefimija, Hristofora i druge, nekih ne mogu ni da se setim. Sve one su bile Vladikine duhovne kćeri još dok je bio u Školi braće Rizari. A posle ih je sve ovamo doveo. Imale su po 30-35 godina. Jednom me mati Ksenija, koja me je veoma volela uze za ruku i odvede u gostinsku sobu gde je sedeo sveti Nektarije. Kad kažem gostinska soba imam u vidu sobu u kojoj je sad njegova kelija. On je sedeo na jednom od kanabea koji i danas tamo stoje. Kad je tako sedeo nije se nimalo razlikovao od najprostijeg monaha. U staroj mantiji, sa skufjom na glavi. Baš kao na fotografijama koje su se sačuvale iz tog doba. „Vaše Preosveštenstvo,“ kaže mu mati Ksenija, „evo našeg deteta, ona želi da postane monahinja.“
Klekla sam na kolena pred njim i pogla glavu kao što me je mati učila. „Ustani,“ reče mi Vladika strogo, ali veoma meko, „ne treba da klečiš preda mnom.“ Zamisli, meni, devojčici od četrnaest godina Vladika nije dao da kleknem na kolena pred njim… Uspravih se. On uze naprsni krst – onaj koji vidite na fotografijama, „i blagoslovi me njim. „Želim ti da postaneš dobra monahinja,“ reče mi. „Daj Bože! Budi oprezna.“
Celivala sam krst, dobila blagoslov i otišla kao da letim od radosti, osećala sam kako mi se duša ispunjava čistotom duha koji je na mene sišao zajedno sa blagoslovom svetog Nektarija. Od tada sam se trudila da što češće budem pored mati Ksenije. A ona mi je pričala sve što je čula od sveca. „Dete moje,“ savetovao je starac, „nikad ne zaboravi da ponavljaš: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, grešnu.“ To je život naše duše. Stalno ponavljaj te reči. Ako ih hrišćanin ne izgovara on nije na pravilnom putu.“
Srela sam se sa drugim devojkama: s Vangelijom Bocari, koja je postala monahinja Marijam; s Hrisafenijom, koja je takođe postala monahinja u Hrisoleondijskom manastiru[1].
Jednom smo ušle u salu gde se primaju arhijereji. Dovela nas je sestra Hristodula kako bismo videle Vladiku. Tamo je bilo radno mesto slepe mati Ksenije. Ona je plela „fakarolu“ – konopac od dva prsta debljine. Prišle smo po blagoslov. Vladika nam reče da sednemo. „Kako su vaše porodice? Da li otac radi?“ upita me. „Kako je?“
Otac mi je bio ribar i često je slao ribu svetom Nektariju, a on je njemu slao prosforu. Posle nekoliko pitanja Vladika se pogruzio u ćutanje. Uvek je imao brojanice i tiho se molio spuštene glave. Hristodula nam je dala znak da je vreme da idemo, da ga ostavimo samog i mi tiho izađosmo.
„Mati, čega još možeš da se setiš o svetom Nektariju i manastiru?“
„Subotom smo često išle u manastir i pomagale. Oni nisu imali dovoljno vode: bila je samo jedna cisterna. Nosili su vodu iz bunara gde je sad sveta voda. Odmah pored bunara je raslo šiblje. Dok sam zahvatala vodu kidala sam zeleno lišće sa žbuna i gnječila ga prstima. Vladika je sedeo na terasici preko puta bunara. Očigledno me je primetio. Sledeće subote, kad sam ponovo došla po vodu, pored žbuna sam videla veliku kartonsku tablu na kojoj je bilo napisano: „Vladika zabranjuje da se kida lišće sa biljaka.“ Postidela sam se. Osećala sam se vrlo nelagodno.“
„Baka Vangelio, mnogo sam slušao o tome kako je sveti Nektarije bio jednostavan…“
„Da, on je bio vrlo ljubazan, jednostavan, milostiv. Neke siromašne žiteljke Egine su dolazile u manastir da pomognu. Kada su odlazile sveti Nektarije bi punio njihove torbe svime što je bilo u manastiru iako su i sami živeli u oskudici. Pa ipak je davao sve što je bilo u ostavi i uzdao se u milost Božiju. A torbe je ostavljao iza manastirskih kapija da niko ne vidi kako im on pomaže. Treba reći da se Vladika hranio samo mahunastim povrćem. Prokišnjavao je krov u njegovoj keliji i u keliji sestara. One su stavljale vedra kako bi sakupile vodu. Vladika ih je umirivao: „Ne brinite se, doći će dan kad ćete jesti na zlatu.“ One su slušale i osmehivale se u sebi. Mislile su da se Vladika šali. On se veoma radovao kada bi video nas, male, kako pomažemo u manastiru, ali je bio i vrlo oprezan, ljudi su ga vređali glasinama kako, navodno, skuplja devojke oko sebe i zamonašuje ih. Kad sam bila u manastiru često sam viđala kako radi u svojoj školi. To je najčešće bilo posle večernje službe. Škola su zvali sobu u kojoj je on držao duhovne besede, zatim su svi pevali.“
„Da li si bila u manastiru na velike praznike kada je služio sveti Nektarije?“
„Kako da ne, mnogo puta. Za Gospodnje i Bogorodične praznike, kad je bio Živonosni Istočnik. Stajala sam u hramu s jednom željom, da se Liturgija nikada ne završi! Iako je Vladika imao malo jači glas dirljivo je pevao i govorio.
Jednom prilikom u avgustu mesecu krenula sam u Mesagro s Vangelijom Bocari koja je posle toga postala monahinja Marijam. Sećam se da smo ponele malo krompira prženog na ulju. U povratku smo prolazile pored manastira. Vladika je sedeo na terasici koja je gledala na stazu kojom smo išle. Primetio nas je izdaleka, odmah nas je blagoslovio, a potom dao znak da svratimo u manastirsko dvorište. Sestre nam rekoše da će noću kod njih biti bdenije – agripnija[2]. To je bilo uoči Spasa[3]. Pitale su nas da li ćemo se pričestiti. Mi se sneveselismo zato što smo, ne znajući za svenoćno bdenije, već jele ulje, a to je bilo u petak. Vladika je pričešćivao sestre u subotu, i one petkom nisu jele na ulju. Sestre odoše kod Vladike i rekoše: „Vaše Preosveštenstvo, devojčice nisu znale da će biti bdenije i da će posle na liturgiji moći da se pričeste, u toku dana su jele na ulju.“ „Dajte im malo krastavaca i recite im da mogu da se pričeste,“ reče Vladika. Kad su nam to javile, mi se vrlo obradovasmo, jer smo se spremale da se pričestimo 15 (28) avgusta. Tako da je Vladikino razrešenje za nas bilo kao dar s Neba. I on se takođe obradovao. Kakva sreća je za njega bila da nas vidi u crkvi, na sve načine se trudio da nas ohrabri.“
„A čega se sećaš o smrti svetog Nektarija?“
„Ispričaću ti jedan slučaj za koji sam čula od mati Ksenije. Kad je trebalo da iz Atine bude doveženo telo upukojenog Vladike mati Ksenija je stalno razmišljala o tome kako da toliko vremena sačuvaju telo da ne počne da se oseća. To ju je veoma uznemiravalo. Jedna od monahinja je tog dana u snu videla Vladiku. Stajao je u crkvi i rekao joj: „Uvek sam sa vama!“ Pružio je svoju ruku blagosiljajući i upitao: „Smrdi li moja ruka?“ „Ne, Vaše Preosveštenstvo, zašto bi smrdela?“ „E, pa reci mati Kseniji da Njegovo Preosveštenstvo ne smrdi.“
„A kako se ti danas, baka-Vangelio, u svojih osamdeset i četiri godine osećaš pošto si se toliko puta pričešćivala iz ruku svetog Nektarija?“
„Šta da ti kažem… I sad u ušima i u srcu čujem njegov dirljivi glas: „Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista pričešćuje se sluškinja Božija Evangelija, na ostavljenje grehova i Život Večni…“ Ja, Manolise, nemam nikakvih zasluga niti bilo kakvih naročitih darova, a udostojila sam se da primim Hrista iz svetih ruku svetog Nektarija. I da je to bilo samo tada…
Ispričaću ti nešto što sam sanjala 20 godina posle smrti Vladike, 1940-1941. godine. Otac mi je bio teško bolestan. Plakala sam i stalno sam molila svetog Nektarija da ga isceli. Oni su nekada bili veliki prijatelji. U svim svojim molitvama molila sam se samo za oca. I jedne večeri sanjam Vladiku. Peo se stepenicama koje su tada bile u njegovoj grobnici, a zatim negde nestade. Ulazim u crkvu, samo mi je ona tada izgledala kao velika sala i vidim svetog Nektarija kako leži na odru pokriven belim pokrivačima. Kleknem na kolena pored njega, držeći se za odar i počinjem s bolom da govorim: „Vaše Preosveštenstvo, moj otac je siromašan i veoma bolestan. Isceli ga.“ „Nemoj da žališ što je siromašan,“ čujem odgovor, „raduj se što je dobar!“ A potom mi dade neke ključeve i ne reče šta s njima da radim. Nisam shvatila šta će mi, šta njima treba da otvorim.“
„Kada sam ulazio u tvoju kuću video sam kako si palila kandilo ispred ikone svetog Nektarija. Kako je to bilo simbolično! A šta zapravo za tebe znači sveti Nektarije?“
„Svake večeri kleknem na kolena pred njegovom ikonom i razgovaram. „Oče,“ kažem mu, „pomozi mi u tome i tome.“ Poveravam mu sve svoje misli, svu svoju bol. On me nikada nije ostavljao bez odgovora. Kako ga volim!“
„Baka-Vangelio, hvala ti od sveg srca. Molim te da u svojim „besedama“ sa svecem ne zaboraviš da pomeneš i sve one koji će čitati tvoju priču.“
 
Egina, 18. juni 1972. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Bivši muški opštežiteljni manastir na ostrvu Egina.
  2. Agripnija – od grčkog agripno – budan sam. U mnogim manastirima i hramovima u Grčkoj agripnije počinju u 9-10 sati uveče i završavaju se u 2-3 sata noću, a dešava se da traju i duže.
  3. Preobraženje Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *