РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
Евгенија Беси
ПОСЛАНИЦА СВЕЦА
Код 84-годишње тетке-Вангелио, у њену кућицу која се налази поред храма Мајке Божије у луци острва Егина дошао сам са њеним рођаком Левтерисом једног лета у недељу. Угледао сам старицу са кандилом у рукама пред иконом светог Нектарија и у том тренутку ми је изгледала као да је сишла са старе фреске. Учинило ми се да видим пророчицу Ану, кћи Фануилову, од кољена Асирова… око осамдесет четири године, која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама (Лк. 2, 36-37). Ово сићушно тело било је храм велике душе! Ова старица, као и друга старица – Марија Каламаки, мисли срцем! Она нема ништа заједничко са хладном логиком. Како се каже од десет речи које она изговори једанаест су речи молитве и добрих жеља. Немам речи да опишем оно што сам осећао. За мене је то била лекција која узвишава душу. Стекао сам мир, и наравно, снагу после разговора са њом. Колико је таквих људи, размишљао сам, тајних “скитница”, оних који ходише у сиротињи, у невољи, у срамоти, којијех не бијаше достојан свијет, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљскијем (Јевр. 11, 37-38). “Управо на таквим људима,” имамо обичај да кажемо осећајући своју сигурност и видећи њихов самопожртвовани подвиг, – стоји свет.” Ликовао сам зато што сам у овој сиромашној колибици могао да видим овај “мали стуб”, ослонац земље, једну од оних на којима се држи овај свет! Речи не могу да изразе осећања која су ме тада обузела. Чинило ми се да седим у примаћој соби у келији светог Нектарија и да ме је бака Беси неприметно довела на ово благословено место. Да, она је управо то и учинила: узела ме је за руку и повела тамо где је живео светац, и што је главно, помогла ми је да осетим дах живота свечевог, да чујем откуцаје његовог прекрасног срца. Старица Вангелио заиста данас оваплоћује ону љубав коју је свети Нектарије гајио према свету. Нека је благословен час када ме је Левтерис довео у ову кућицу!
“Дете, не љути се што сам се тако дуго задржала,” прекиде она са осмехом моје мисли, “палила сам кандило свом оцу (светом Нектарију). Желим да крај њега увек светли ватрица.”
“Бако, нећу крити: чим сам ушао у твоју кућу учинило ми се да сам доспео у други свет, у другу епоху. Помоли се светом Нектарију да моја данашња осећања и доживљај допру до људи који ће читати моју причу. А чега се ти сећаш о свецу?”
“С Његовим Преосвештенством сам се упознала кад ми је било 13 година, 1916. године. Први пут у манастир нисам дошла сама, већ са другим девојчицама. Тада сам завршила само шест разреда. У манастиру смо остали прилично дуго, али ми се никако није ишло кући. Сећам се да је тамо била девојка која је читала књигу “Спасење грешника”. Била је то девојка која је долазила и помагала у манастирском домаћинству. Читала је (то никада нећу заборавити) главу о Другом Доласку. А ја, чим сам све то чула осетих као да ме нешто задржава у манастиру. Тако су ме дирнуле речи књиге.
С Владиком су тада ратовали. Кривили су га за то што је окупљао девојке у манастиру и замонашивао их, а многим људима се то није свиђало. Светом Нектарију приђе мати Ксенија, слепа игуманија и рече му: “Ваше Преосвештенство, девојчице су овде већ одавно, требало би да се врате, али једна од њих не жели да иде.”
Пошто нисам хтела да се вратим у Егину Владика нареди мати Дамијани да узме магаре (већ се смрачило) и да ме одведе доле уском каменитом стазом. Њоме је и он често силазио понекад у храм Фанероменске иконе Мајке Божије, у храм Светих Апостола, понекад у град код градоначелника, зависи од посла. Доле, у јарузи је тих година текла речица. Свети Нектарије је веома волео да слуша како она жубори. Тамо се молио. Кад би пало вече он би узимао свој штап и враћао се. Веома су му се свиђале те шетње. Шетао се или сам или с мати Дамијаном. Међутим, свети Нектарије је највише волео да остане сам. Непрестано се молио, веома је ценио ћутање. Он није много говорио.
Следећег јутра сам отрчала да купим Синаксар како бих читала вечерњу службу и друге текстове. А после тога сам често долазила у обитељ. За све време док сам била у граду једва сам чекала тренутак када ћу отићи у манастир. Једном сам кренула, када је служио Његово Преосвештенство, а нисам узела мараму. Сестре су ми рекле да Владика не воли да се у храм долази без мараме. Дадоше ми нечију мараму и ја је повезах. А кад сам отишла у град купила сам мараму. Сећам се да је била сиве боје. Није била црна ни плава зато што моја мама и рођаци нису хтели ни да чују за манастир, за монашки живот. Кад сам опет кренула у манастир повезала сам мараму. Мати Ксенија ме је као и увек ставила поред себе на клупицу, близу олтара. Одједном Владика застаде поред мене и рече ми показујући мараму: “А то скини.” Скинула сам у недоумици. Одмах ми навреше сузе. Нисам схватила шта се дешава и зашто ми је рекао да скинем мараму. Када се завршила литургија објаснише ми да Владики, ако види светлу одећу међу црним монашким расама, изгледа као да је човек у пиџами. То у њему рађа лоше помисли, расејава га, и зато ме је натерао да скинем светлу мараму. Чим сам допутовала у Егину узела сам плаву боју знајући да се мами неће свидети црно и офарбах мараму. Од тада сам увек њу стављала кад сам ишла у манастир.”
“Како је изгледао свети Нектарије? Шта вам је остало у сећању?”
“Чини ми се као да га сад видим. Не могу тачно да вам опишем његов спољашњи изглед. Лице му је било мирно. А каква чистота се изливала из његовог погледа! Те плаве очи… Чинило ти се да оне са тобом разговарају и позивају те ка Христу! Он као да је био бестелесан. Наравно, сви оци и архијереји су добри. Али је он, како да ти кажем, имао неку нарочиту привлачност! Сав је био светао! Често сам га видела у дворишту како залива цвеће, како разговара са децом. Каква једноставност и каква лепота! Могло би много да се исприча о његовој спољашњости. А његов унутрашњи мир!.. Не може се описати. То је немогуће изразити речима. Пре свега био је пун љубави према свима, био је смирен, милостив. Био је то човек који воли тиховање…”
“Бако, реци ми молим те, неколико речи о монахињама из тог времена. Мислим на оне које су биле поред светог Нектарија. Да ли их се сећаш?”
“Наравно! Мати Ксенија, слепа игуманија. Она је одавно била Владикина послушница, он ју је довео са собом. Била је то прва игуманија манастира, умрла је три године после Владике. Била је врло талентована, са правим поетским даром. Писала је песме посвећене Христу, Мајци Божијој, свецима. Предивна душа. Божји човек, сви су је веома поштовали. Затим Касијана, родом са острва Самос, Магдалина, Харитина, Партенија, Акакија, Текла, Февронија, Јефимија, Христофора и друге, неких не могу ни да се сетим. Све оне су биле Владикине духовне кћери још док је био у Школи браће Ризари. А после их је све овамо довео. Имале су по 30-35 година. Једном ме мати Ксенија, која ме је веома волела узе за руку и одведе у гостинску собу где је седео свети Нектарије. Кад кажем гостинска соба имам у виду собу у којој је сад његова келија. Он је седео на једном од канабеа који и данас тамо стоје. Кад је тако седео није се нимало разликовао од најпростијег монаха. У старој мантији, са скуфјом на глави. Баш као на фотографијама које су се сачувале из тог доба. “Ваше Преосвештенство,” каже му мати Ксенија, “ево нашег детета, она жели да постане монахиња.”
Клекла сам на колена пред њим и погла главу као што ме је мати учила. “Устани,” рече ми Владика строго, али веома меко, “не треба да клечиш преда мном.” Замисли, мени, девојчици од четрнаест година Владика није дао да клекнем на колена пред њим… Усправих се. Он узе напрсни крст – онај који видите на фотографијама, “и благослови ме њим. “Желим ти да постанеш добра монахиња,” рече ми. “Дај Боже! Буди опрезна.”
Целивала сам крст, добила благослов и отишла као да летим од радости, осећала сам како ми се душа испуњава чистотом духа који је на мене сишао заједно са благословом светог Нектарија. Од тада сам се трудила да што чешће будем поред мати Ксеније. А она ми је причала све што је чула од свеца. “Дете моје,” саветовао је старац, “никад не заборави да понављаш: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешну.” То је живот наше душе. Стално понављај те речи. Ако их хришћанин не изговара он није на правилном путу.”
Срела сам се са другим девојкама: с Вангелијом Боцари, која је постала монахиња Маријам; с Хрисафенијом, која је такође постала монахиња у Хрисолеондијском манастиру[1].
Једном смо ушле у салу где се примају архијереји. Довела нас је сестра Христодула како бисмо виделе Владику. Тамо је било радно место слепе мати Ксеније. Она је плела “факаролу” – конопац од два прста дебљине. Пришле смо по благослов. Владика нам рече да седнемо. “Како су ваше породице? Да ли отац ради?” упита ме. “Како је?”
Отац ми је био рибар и често је слао рибу светом Нектарију, а он је њему слао просфору. После неколико питања Владика се погрузио у ћутање. Увек је имао бројанице и тихо се молио спуштене главе. Христодула нам је дала знак да је време да идемо, да га оставимо самог и ми тихо изађосмо.
“Мати, чега још можеш да се сетиш о светом Нектарију и манастиру?”
“Суботом смо често ишле у манастир и помагале. Они нису имали довољно воде: била је само једна цистерна. Носили су воду из бунара где је сад света вода. Одмах поред бунара је расло шибље. Док сам захватала воду кидала сам зелено лишће са жбуна и гњечила га прстима. Владика је седео на терасици преко пута бунара. Очигледно ме је приметио. Следеће суботе, кад сам поново дошла по воду, поред жбуна сам видела велику картонску таблу на којој је било написано: “Владика забрањује да се кида лишће са биљака.” Постидела сам се. Осећала сам се врло нелагодно.”
“Бака Вангелио, много сам слушао о томе како је свети Нектарије био једноставан…”
“Да, он је био врло љубазан, једноставан, милостив. Неке сиромашне житељке Егине су долазиле у манастир да помогну. Када су одлазиле свети Нектарије би пунио њихове торбе свиме што је било у манастиру иако су и сами живели у оскудици. Па ипак је давао све што је било у остави и уздао се у милост Божију. А торбе је остављао иза манастирских капија да нико не види како им он помаже. Треба рећи да се Владика хранио само махунастим поврћем. Прокишњавао је кров у његовој келији и у келији сестара. Оне су стављале ведра како би сакупиле воду. Владика их је умиривао: “Не брините се, доћи ће дан кад ћете јести на злату.” Оне су слушале и осмехивале се у себи. Мислиле су да се Владика шали. Он се веома радовао када би видео нас, мале, како помажемо у манастиру, али је био и врло опрезан, људи су га вређали гласинама како, наводно, скупља девојке око себе и замонашује их. Кад сам била у манастиру често сам виђала како ради у својој школи. То је најчешће било после вечерње службе. Школа су звали собу у којој је он држао духовне беседе, затим су сви певали.”
“Да ли си била у манастиру на велике празнике када је служио свети Нектарије?”
“Како да не, много пута. За Господње и Богородичне празнике, кад је био Живоносни Источник. Стајала сам у храму с једном жељом, да се Литургија никада не заврши! Иако је Владика имао мало јачи глас дирљиво је певао и говорио.
Једном приликом у августу месецу кренула сам у Месагро с Вангелијом Боцари која је после тога постала монахиња Маријам. Сећам се да смо понеле мало кромпира прженог на уљу. У повратку смо пролазиле поред манастира. Владика је седео на терасици која је гледала на стазу којом смо ишле. Приметио нас је издалека, одмах нас је благословио, а потом дао знак да свратимо у манастирско двориште. Сестре нам рекоше да ће ноћу код њих бити бденије – агрипнија[2]. То је било уочи Спаса[3]. Питале су нас да ли ћемо се причестити. Ми се сневеселисмо зато што смо, не знајући за свеноћно бденије, већ јеле уље, а то је било у петак. Владика је причешћивао сестре у суботу, и оне петком нису јеле на уљу. Сестре одоше код Владике и рекоше: “Ваше Преосвештенство, девојчице нису знале да ће бити бденије и да ће после на литургији моћи да се причесте, у току дана су јеле на уљу.” “Дајте им мало краставаца и реците им да могу да се причесте,” рече Владика. Кад су нам то јавиле, ми се врло обрадовасмо, јер смо се спремале да се причестимо 15 (28) августа. Тако да је Владикино разрешење за нас било као дар с Неба. И он се такође обрадовао. Каква срећа је за њега била да нас види у цркви, на све начине се трудио да нас охрабри.”
“А чега се сећаш о смрти светог Нектарија?”
“Испричаћу ти један случај за који сам чула од мати Ксеније. Кад је требало да из Атине буде довежено тело упукојеног Владике мати Ксенија је стално размишљала о томе како да толико времена сачувају тело да не почне да се осећа. То ју је веома узнемиравало. Једна од монахиња је тог дана у сну видела Владику. Стајао је у цркви и рекао јој: “Увек сам са вама!” Пружио је своју руку благосиљајући и упитао: “Смрди ли моја рука?” “Не, Ваше Преосвештенство, зашто би смрдела?” “Е, па реци мати Ксенији да Његово Преосвештенство не смрди.”
“А како се ти данас, бака-Вангелио, у својих осамдесет и четири године осећаш пошто си се толико пута причешћивала из руку светог Нектарија?”
“Шта да ти кажем… И сад у ушима и у срцу чујем његов дирљиви глас: “Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа причешћује се слушкиња Божија Евангелија, на остављење грехова и Живот Вечни…” Ја, Манолисе, немам никаквих заслуга нити било каквих нарочитих дарова, а удостојила сам се да примим Христа из светих руку светог Нектарија. И да је то било само тада…
Испричаћу ти нешто што сам сањала 20 година после смрти Владике, 1940-1941. године. Отац ми је био тешко болестан. Плакала сам и стално сам молила светог Нектарија да га исцели. Они су некада били велики пријатељи. У свим својим молитвама молила сам се само за оца. И једне вечери сањам Владику. Пео се степеницама које су тада биле у његовој гробници, а затим негде нестаде. Улазим у цркву, само ми је она тада изгледала као велика сала и видим светог Нектарија како лежи на одру покривен белим покривачима. Клекнем на колена поред њега, држећи се за одар и почињем с болом да говорим: “Ваше Преосвештенство, мој отац је сиромашан и веома болестан. Исцели га.” “Немој да жалиш што је сиромашан,” чујем одговор, “радуј се што је добар!” А потом ми даде неке кључеве и не рече шта с њима да радим. Нисам схватила шта ће ми, шта њима треба да отворим.”
“Када сам улазио у твоју кућу видео сам како си палила кандило испред иконе светог Нектарија. Како је то било симболично! А шта заправо за тебе значи свети Нектарије?”
“Сваке вечери клекнем на колена пред његовом иконом и разговарам. “Оче,” кажем му, “помози ми у томе и томе.” Поверавам му све своје мисли, сву своју бол. Он ме никада није остављао без одговора. Како га волим!”
“Бака-Вангелио, хвала ти од свег срца. Молим те да у својим “беседама” са свецем не заборавиш да поменеш и све оне који ће читати твоју причу.”
Егина, 18. јуни 1972. г.
НАПОМЕНЕ:
- Бивши мушки општежитељни манастир на острву Егина.
- Агрипнија – од грчког агрипно – будан сам. У многим манастирима и храмовима у Грчкој агрипније почињу у 9-10 сати увече и завршавају се у 2-3 сата ноћу, а дешава се да трају и дуже.
- Преображење Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.
