NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Dimitris Pavlineris
MLADIĆ OD OSAMDESET GODINA
 
Mladić od osamdeset godina – tako se može okarakterisati Dimitris Pavlineris. Rodio se 1907. godine. Kuća njegovih roditelja nalazila se pored manastira svetog Nektarija. Prvih dvanaest godina života mali Micos kao da se kupao u zracima svetlosti i topline koji su se izlivali iz starca. Igrao se pored njega, postavljao mu pitanja, ona pitanja koja deca obično postavljaju, slušao je Vladikine pouke, od njega se učio crkvenom pojanju. To je možda jedini još uvek živi čovek koji je u toku trinaest godina praktično svakodnevno viđao i slušao svetog Nektarija, svog voljenog „deku“, kako ga je on tada zvao, svog Vladiku, kako ga zove danas, posle mnogo godina kada s naporom zadržava suze od uzbuđenja.
Sa čika Micosom sam se upoznao u manastirskom dvorištu posle nedeljne liturgije 28. juna 1987. godine. Sedeo je u keliji oca Timotija Kalamberdisa, devedesetogodišnjeg starca, koji je u manastiru služio više od trećine svog života. Dva dobra stara druga su natenane besedila. Primiše me ljubazno. Otac Timotije me poznaje od detinjstva, od onda kada me je ovde dovodio moj nezaboravni ujak – tada vikarni episkop – Hrizostom Jaluris, starešina hrama Svetog Spiridona u Pireju, a kasnije – mitropolit Hioski. Čika Micos me je pozvao, kako se ovde kaže da uveče svratim kod njega „na čašicu“[1]. Pristao sam sa velikom radošću. I bukvalno sam brojao minute do zalaska sunca i dolaska večeri. Na kraju se uputih u goste. Domaćin je bio vidno uzbuđen: „Od samog jutra, čim smo porazgovarali – stalno se prisećam prošlosti. Kuda god da pogledaš, gde god da staneš – sve podseća na našeg Vladiku… Ovde je sedeo, eno tamo je često stajao, na ovaj kamen se naslanjao, nekada bi nešto zapisivao, iz ovog bunara je pio vodu, a kroz ovaj prozor bi blagosiljao nas decu kad smo bili bolesni.“ Pokušao sam da zapišem sve o čemu je čika Micos Pavlineris govorio.
„Upravo ovde, gde sada sedimo rasli su kod nas dud i dunja. Ove godine nam je dunju oborio vetar. Evo ovde je gotovo svaki dan Vladika dolazio da posedi. U hladovinicu. Kad je Vladika umro, imao sam već 13 godina, a od 3-4 godine sam se vrzmao kraj njegovih nogu u manastiru. Kiparisi su tada bili veličine mog štapa. Jednom se Njegovo Preosveštenstvo i ja zadesismo zajedno kraj konaka. Bilo je rano jutro. On je sedeo i gledao me i šalio se sa osmehom kad me odjednom upita: „A šta ti, Micose, želiš da budeš kad porasteš?“ „Pojac!“ Slušao sam kako je on pojao za vreme službe i to mi se veoma sviđalo. „E, pa kad hoćeš da postaneš pojac hajde da te naučim da pevaš tropar svetom Haralampiju. Eno, tamo preko puta stoji kapela koja je njemu posvećena.“
Stajao je pored mene i strpljivo ponavljao sa mnom tropar sve dok nisam naučio. A kada smo završili sa učenjem ja odmah zaboravih tropar! Tako sam i postao čoban magaraca, umesto da postanem pojac.“
„A kakav je bio sveti Nektarije? Kako je izgledao?“
„Bio je smiren, dobar. Uopšte nije ličio na Vladiku! Nosio je skufiju, išao sa štapom, prosto čovek očima nije mogao da poveruje da je to mitropolit. Zapravo, teško da bi rekao i da je monah. Čas je prilazio kozama, čas je s radnicima razgovarao. Družio se sa svima: i sa radnicima i s gradonačelnicima! Zamisli, on je sam šio papuče monahinjama. Od sobice koja se nalazi ispred stepeništa njegove kelije napravio je obućarsku radionicu. Sećam se kako sam trčao tamo, sviđalo mi se da razgledam eksere. Jednom prilikom doputovao je đakon Filotej Zervakos (on je kasnije bio iguman na ostrvu Paros) da vidi Vladiku. Dakle, došao je, kako se priča, u podne u avgustu. Kraj manastirskih zidina sreo je starca bele brade sa slamenim šeširom u staroj mantiji podvrnutoj do pojasa. Nešto je kopao, lopatom je ubacivao šut u kolica i odvozio ga nekuda u stranu. Đakonu se učinilo da je to radnik. „Je li Vladika tu?“ upita. „Ovde je,“ odgovori mu radnik, „A šta će ti?“ „Idi i reci mu da treba da se vidim s njim.“ „Blagoslovite, oče. Pričekajte pokraj konaka, preneću mu.“
Posle nekog vremena prilazi mu Vladika, sa klobukom, u mantiji, koja ovog puta nije bila podvrnuta, bez lopate, bez pijuka i kolica. To je on radio na vrelom avgustovskom suncu. Radio je sve što je mogao: nosio je kamenje, daske, mešao cement, a bio je u poodmaklim godinama. Želim da kažem da se nije razlikovao od poslednjeg monaha.“
„Čika Micose, toliko godina si ovde, nemoguće je da ne znaš za čuda svetog Nektarija. Da li možda možeš nečega da se setiš?“
„Ispričaću ti dva čudna slučaja koja su se dogodila u mojoj kući. Vladika je kupio kreč – da li je bilo sto kandara[2] ili dvesta, ne mogu da kažem. Ovaj kreč su na konjima nosili do naše kuće da ga gase. To je bilo kad se još gradio manastir. Kod njih gore nije bilo vode pa su kreč nosili do našeg bunara. Radnici su uzimali vodu, gasili kreč i u jednom trenutku nestade vode. Presušio je bunar. Spuštali su vedro, a ono je udaralo o kamenje na dnu. Moja baka Hrisi sedela je za tkačkim razbojem i nešto je tkala. Onda ustade, i uzevši svoj „dragoceni štap“ (drveni štap, stablo trske) i uputi se hramajući kod Vladike u manastir.
„Nestala je voda,“ reče mu, „a kreč će propasti ako tako ostane. Postaraj se da ga uzmeš natrag. Jedna stvar je gašeni kreč, a drugo je kad je svež, pretvoriće se u kamen. Ako se ohladi možeš slobodno da ga baciš.“ „Ako Majci Božijoj bude ugodno, teta Hrisi,“ odgovori Vladika, „voda će doći u bunar!“
Moja baka (a ona je umrla u 90. godini, 1917. godine) se vrati, sećam se, ljuta. Posle nekog vremena eto ti Vladike kod nas. Baka je bila nezadovoljna što je nije poslušao, čak nije ni ustala od razboja. I dalje je sedela. „Tetka Angelika,“ obrati se on mojoj mami, „hajde da pogledamo šta se dešava kod radnika.“ Ovi su sedeli ispod smokve i jeli. Vladika ih blagoslovi i poželi im: „Dobar završetak posla.“ I više ništa ne reče, ništa ne upita. Posle toga svrati u kuću, evo ovde, priđe pod dud da popije vode i odmah se vrati u manastir.
Majci nije bilo jasno kako to da je rekao „dobar završetak posla“? Pa nema vode. Ona ode do radnika. Zamisli, u tom trenutku dok su sedeli i jeli ispod zemlje se začuo nekakav zvuk. Pomislili su da se bunar srušio. Odmah uskoči Micos Murtzis, jedan od radnika, najhrabriji, da pogleda šta se tamo desilo. I šta je video? Došla je voda! Do na dva metra od ivice bunara. Učinilo mu se da su se možda obrušili zidovi i da je zbog toga došla voda. Nekoliko puta je pokušao da spusti puno vedro kako bi dosegao do dna. Čim je vedro „udarilo“ o dno bilo je puno vode (tamo ima 20 metara u dubinu) on odmah zaplaka. A u to vreme priđoše i drugi. Svima navreše suze na oči kad su shvatili šta se desilo. Da, veliki je to svetac! A rekao je samo nekoliko reči: „Dobar završetak posla. Daće Mati Božija.“ I otišao. Oni počeše da vuku vodu i završiše sa gašenjem kreča.
„O kakvom još čudu ćeš nam ispričati, čika Micose?“
„Ispričaću ti o maslini. Evo ova koju ti pokazujem štapom. Drvo se razbolelo. Na njemu su se pojavile crvene mušice koje su proždirale lišće.“
„Da li su to one koje se zovu maslinova rđa?“
„Ne. Ona kvari plod. A ove mušice su proždirale lišće. Jedne večeri kod nas kući svrati Vladika. Prilazi mu moja baka i kaže: „Blagoslovi našu maslinu inače će je mušice skroz pojesti. Uskoro će se sasvim osušiti.“ Pored Vladike je stajala Afrodita Lira koja je kasnije postala monahinja Nektarija. On joj je tada pomagao. Sećam se da je sestrama često govorio: „Dajte joj iglu i konac, neka uči da šije.“ Upravo nju je poslao po krst. Ona donese krst, a on njime blagoslovi naše drvo. Odmah se sa njega podiže oblak mušica i odlete nekuda. Od tada je drvo živo i zdravo i daje nam najukusnije masline.
Evo čega sam se sad još setio. Jednom prilikom ribari se požališe Vladici da u mreže ulazi krupna riba i kida ih. To je velika šteta, jer su ljudi bili siromašni. U korpi mu donesoše složenu mrežu. On je zakrsti. Noću zabaciše tu mrežu i ona se toliko prepunila ribom da samo što se nije pokidala. Ujutru ribari najbolju ribu odnesoše Vladici. Reći ću ti da se po njegovoj naredbi u manastiru nije spremalo meso i nisu držali tiganje. Jeli su samo kuvano.“
„A gde je sveti Nektarije obično sedeo kada bi došao kod vas kući?“
„Vladika je kod nas dolazio vrlo često. Voleo je da sedi ispod drveta koje je prošle godine oborio vetar. Sedeo bi i razgovarao s mojom bakom, s roditeljima, sa svima koji su svraćali. U manastiru je tada bilo malo zgrada. Zamisli da su se koze šetale po manastirskom dvorištu.“
„Koliko često si viđao Vladiku?“
„Na zaboravi da smo mi bili susedi. Evo vidiš kako se i moji unuci sad ovde stalno vrzmaju. Gde da idu? Kod dede i kod bake. Tako je bilo i sa mnom. Ja uopšte nisam imao kuda da idem. Čitav dan sam provodio u manastiru. Stalno sam trčao ovamo-onamo i igrao se tamo. Gde da me traže? U manastiru. Kod Vladike, kod radnika, čas tamo – čas ovamo. A ako je nekome nešto bilo potrebno opet se trčalo u manastir. Ako je potreban telefon, ili alkohol, ili čak i parčence limuna, svi su se tamo obraćali kad im je nešto trebalo.“
„Čika Micose, da li ti je drago što si od prvih godina života poznavao svetog Nektarija? Šta osećaš pošto si dobio takvu blagodat?“
„Kako da se ne radujem! Kod nas ovde dolaze iz svih krajeva sveta da bi celivali njegove mošti. A ja sam svakog dana bio na rukama sveca. Naravno, šta da se kaže, tada sam još bio dečačić, kako sam mogao da shvatim da je taj čovek svetac. Da sam bio stariji verovatno bih ga pitao o mnogo čemu i mogao bih sada više da ti ispričam. A manastir sam smatrao i smatram svojom kućom. Ja sam ovde odrastao.“
„Da li se sećaš kako je sveti Nektarije služio Liturgiju? Kakve su bile njegove propovedi?“
„Ispričaću ti o njegovom poslednjem Vaskrsu. Sećam se kao da je juče bilo, kao da sad vidim tu službu. Tada smo izašli iz hrama da bismo čuli „Hristos vaskrse!“ Vladika je bio u sredini, a svi mi oko njega. Ponekad sve njih prebiram u sećanju. Sećam se svih do jednog. Dakle, tada nije bilo ni poda da bi on stao malo poviše, ničeg takvog nije bilo. On je jednostavno stajao među nama. Po sredini je bio postavljen nalonj, on je stavio Jevanđelje i počeo da peva ono što se peva na vaskršnjoj službi. Pored je bila i ikona Vaskrsenja. A on je lepo pevao. Imao je nešto niži glas, ali je pevao vrlo lepo.
A ja iako sam bio mali, vrlo dobro sam shvatao sve što je on govorio u svojim propovedima. Govorio je vrlo jednostavno, jer je znao da ima posla s ljudima koji nisu posedovali neko veliko znanje.
Ali vratimo se Vaskrsu. Čim se začulo „Hristos vaskrse!“ mi uđosmo u hram da bismo prisustvovali Liturgiji. Niko nije otišao kući. Od tada mi je ostala navika da ostanem do kraja službe. Nije to ono što danas mnogi sebi dozvoljavaju. Vladika je lepo služio. Svi su govorili: „Eh, kad bi služba duže trajala!“ On nije ni obraćao pažnju na to što je bilo kasno. Čak i ja koji sam od trčanja uvek padao u krevet mrtav od umora – čak ni ja nisam nimalo želeo da idem na spavanje. Čim se završila Liturgija Vladika je seo kraj Carskih dveri na stolicu. Pored njega sa dve strane – dve kaluđerice, čini mi se da su to bile Kasijana i Akakija. One su držale poslužavnik, a on nam je davao naforu, po komadić hleba, po jedno crveno jaje i pomalo sira. Sve osvećeno. Pritom je svakome čestitao i svakoga je blagoslovio. Tako smo svi bili počašćeni.“
„A da li se možda sećaš šta ti je tada rekao?“
„Kako mogu da se setim! Dohvatio sam ono što mi je dao i odmah izašao da što pre završim s tim. Znaš, majka nas je terala da postimo i to nije bila šala. Bio je strogi post. Toga se sećam. Iz manastira nisam izbijao po čitave dane od ujutru do uveče dok me ne bi pokupili kući.“
„Čika Micose, a da li si čuo za to kako je sveti Nektarije bio oklevetan? Šta misliš, zbog čega su ljudi to činili?“
„Sebi su napravili gore! Bila je neka starica malo udarena – svećarka, prodavala je sveće. Živela je loše, zato je mučila svoju ćerku koja je imala oko 18 godina. Bila je to lepa i dobra devojčica. Ona je od nje i pobegla u manastir. A starica je htela da je uništi, da je otruje. Devojčica čistog srca dođe kod Vladike. Starica onda poče da širi klevete. Otišla je u Atinu i počela da širi glasine. Doputovali su predstavnici vlasti da zateknu Vladiku na delu. Gospode, pomiluj! I to koga? Sveca, sveca! Pokušaj da zamisliš! A kad je došao islednik i razgovarao sa njim Vladika se stalno molio. Bio je potpuno miran. Islednik mu je pretio, psovao je, užasno se ponašao prema njemu, čak ga je vukao za bradu. „Ne odgovaraš mi. Staviću ja tebe iza rešetaka!“ vikao je na njega. „Ne shvatam, šta hoćeš od mene?“ tiho reče sveti Nektarije i nastavi da se moli. A znaš li šta je bilo na kraju? Kažu da je islednik poludeo. Eto, takve stvari…“
„Da li se sećaš nečega o smrti sveca? Kako je tekla njegova sahrana?“
„Da. Ali prvo ću ti ispričati nešto drugo. O tome šta je bilo pre nego što je Vladika poslednji put otputovao u Atinu. U kući sam slušao kako se stalno o tome razgovara. Za to smo saznali od Nektarija. Iako je imao tešku bolest i trpeo strašne bolove ništa nije govorio kako nikoga ne bi uznemirio. On je sve to krio. I sve više je slabio. Poslednji put je posetio Hrisoleondijski manastir koji je u to vreme bio muški. Boravio je tamo nekoliko dana, stalno je pisao, neprestano je pevao crkvene pesme i molio se Majci Božijoj za sve i svakoga, za to da stigne da završi svoje poslove. A čim se vratio u svoj manastir njegovo stanje se veoma pogoršalo. Sve vreme se molio u crkvi sa suzama. Nektarija je bila pored njega. U jednom trenutku on obrisa uplakane oči i reče joj: „Idem da poslednji put blagoslovim svoj manastir i stanovnike Egine zato što odlazim…“ Nektarija ga upita: „A gde idete, Vaše Preosveštenstvo?“ „Na nebo!“ odgovori Vladika.
Svi su ga molili da ide u bolnicu, bilo mu je veoma loše. Sestre su sve vreme plakale i molile Gospoda da mu produži život. A u bolnici je proveo oko dva meseca. Tamo ga je negovala Jefimija. Od nas se u drugi svet preselio 8. novembra 1920. godine (Ovde čika Micos zaplaka.) Nazvao je Kostasa Sakopulosa. On je bio sekretar Vladike, njegova desna ruka. Nekoliko godina posle smrti svetog Nektarija Kostas je jednog leta došao kod mene kući i dugo smo razgovarali. Dakle, on nas je obavestio. Telo nije balsamovano i doveženo je na ostrvo negde oko 18 časova. Već se bilo poprilično smračilo. Tamo, gde vidiš stub, prolazio je put kojim smo se peli. Kovčeg su ovamo nosili na rukama od same luke. Svi su nosili: i muškarci, i žene, i radnici, i sveštenici – svi! Sva Egina se ovde okupila i svi su neutešno plakali. Sećam se kako je jedan starac povikao da je Egina izgubila svog sveca koji je blagosiljao njenu zemlju i činio je plodnom. Čini mi se da je to bio čika Pandelis, on je bio frizer. Svi koji su nosili kovčeg govorili su kako im je bilo vrlo lako, ispostavilo se da telo nije mnogo teško. Sećam se kako su se sestre iz manastira spuštale s fenjerima kao što je na pogrebenju Plaštanice, da bi dočekale upokojenog. Svi su plakali. Izgubili smo svog Vladiku. I ja sam izgubio svog „deku“. Igumanija Ksenija je išla između ljudi i tešila uplakane. Mnogi su tu noć proveli u manastiru zajedno sa Vladikom. Tamo su bili i moja mati i moj otac i drugi. Oni su tada pričali da je igumanija Ksenija govorila da su tog dana, još pre nego što je Vladika umro monahinje dobile telegram u kojem im je saopštio da stvari idu nabolje. Svi su se obradovali, a Ksenija je znala da je Vladiki lošije i da je možda već i umro. Ona ga je „videla“ u manastirskom dvorištu i on joj je rekao: „Došao sam da se oprostim sa vama. Odlazim!“
Posle nekog vremena zaista je došla tužna novost. Svi naši poznanici su se okupili kod nas te večeri. Bilo je mnogo ljudi, pilo se vino iz bačve. Pilo se i pilo, a vina koje je posle toga ostalo u bačvi bilo je dovoljno za celu godinu! I posle pogreba opet su svratili kod nas… Ispričaću ti za sahranu, nikada to neću zaboraviti. Kad je arhimandrit Pantelejmon Fostinis izgovarao oproštajni govor, on uze desnu ruku svetog Nektarija, podiže je i njome učini krsno znamenje, kao da blagosilja narod. „Blagoslovi, sveti oče Nektarije, narod svoj, koji je došao da te isprati,“ izgovori Fostinis i prekrsti sve nas svečevom rukom. I njegova ruka je lako činila sve pokrete, kao da je bila živa! A već je bilo prošlo nekoliko dana posle smrti…
Tri godine kasnije Vladikino telo je bilo iskopano i stavljeno u keliju, tamo gde je riznica, preko puta oltara. Kod nas kući dođe Nektarija i reče da treba da idemo da celivamo mošti. Tada sam imao šesnaest godina. Evo sad vam govorim o tome, a diže mi se kosa na glavi. Sećam se kako je lice sveca bilo pokriveno vozduhom, onim pokrovom kojim se pokrivaju diskos i putir. A brada se videla. Celivao sam njegovu ruku, bila je topla! Evo moja ruka sad, dok govorim s tobom je hladnija od njegove onda. Naravno da sam se zapanjio, šta ima da se priča. Na odlasku sam sakoom zakačio za rezu na vratima i iscepao ga. Pomislio sam (bio sam dečačić) da me to sveti Nektarije zadržava! Nikada neću zaboraviti, bio je kao živ. A kad je bilo obretenje moštiju i kad sam video časnu glavu sveca i kad sam video da su ostale već samo kosti nisam mogao da zadržim suze. A šta da ti kažem o onom miomirisu koji se razlivao po manastiru? To je bilo nešto posebno! Činilo se da su se unaokolo procvetali milioni ljiljana i da su miomirisali kao voda u koju su potopljene latice cveća.“
„Čika Micose, slušam te i ne mogu da te se naslušam. I razmišljam kakva je blagodat bilo za tebe to što si u zoru svog života poznavao svetog Nektarija i razgovarao s njim, on te blagosiljao, pričešćivao…“
„Evo šta ću ti još ispričati. Jednom smo se razboleli od šarlaha. Ta bolest nije šala, nisu to ospice ili zauške. Od šarlaha čovek može i na onaj svet da ode. Zamisli, čak su nam i kuću zapečatili. Čim je Vladika saznao za to odmah je došao iz manastira. Stao je ispod ovog prozora, blagoslovio nas i rekao mojoj uplakanoj majci: „Ne boj se, teta Angelika! Deca će ozdraviti. Ništa neće ostati od bolesti, ništa.“ Tako je i bilo, kao što je rekao. Mnogo je voleo nas, decu. Često sam se vrzmao oko njega, a on se uvek osmehivao. On se brinuo i o našoj maloj Afroditi. Kad je postala monahinja uzela je ime Agapija, a posle svečeve smrti postala je Nektarija. Ja sam Manosil, celog života sam u znoju lica radio na zemlje, imao sam imanje. Ali manastir i moj sveti Nektarije su bili iznad svega ostalog u mom životu. Tako će i biti dok sam živ. I bilo bi dobro da ga kad odem na onaj svet (a već ima poziva) tamo sretnem!..
„Čika Micose, iskreno ti hvala! Hvala ti u ime svih onih ljudi koji će pročitati tvoje uspomene. Mnogo korisnog čovek može da izvuče iz ovih reči. Hvala ti!“
 
Egina, 28. juni 1987. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svratiti na meze. To nije ručak, već samo hleb, sir, povrće i čašica domaćeg vina.
  2. Kandar – stara mera za težinu, 1 kg.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *