NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Arhimandrit Timotije
PROGLAŠEN ZA SVECA
 
Ima devedeset godina i likom podseća na biblijskog patrijarha. Njegovo pastirsko služenje je trajalo više od trećine samog postojanja manastira, on kao da je primio štafetu rada iz časnih ruku svetog Nektarija. Sedovlasi starac je sad već „odslužio svoju službu“, u penziji je. Poseduje izuzetno pamćenje, on je kao živi arhiv. Otac može da priča satima bez prekida i umora, upečatljivo i darovito.
„Starče, iako Egina nije vaš rodni kraj i premda ste se doselili ovamo godinama nakon smrti svetog Nektarija, ipak su nam vaša svedočanstva izuzetno dragocena. Na vaše oči su se odvijali mnogi važni događaji, razgovarali ste sa pobožnim hrišćanima koji su dolazili u manastir sa svojim bolom i nadom. Čega možete da se setite posle tolikih godina provedenih na ovom blagoslovenom mestu?“
„Rodio sam se u Alikarnasosi, u Herodotovoj postojbini. Kasnije smo se preselili na Krit. U manastir sam došao u oktobru 1952. godine, kad mi je bilo 55 godina. Sledeće godine, tačnije 2. septembra 1953. godine bilo je obretenje časnih moštiju svetog Nektarija. Reći ću vam ko je prisustvovao, koliko se sećam. Bili su mitropolit Idrejski, Specijski i Eginski Prokopije; bivši Iliajski mitropolit Antonije; arhimandrit Amfilohije Makris, gradonačelnik Egine Goergije Heliotis; arhimandrit Jovan Iliopulos; arhimandrit Kalinik Angelakis; otac Konstantin Kanakis; porotni sudija Egine Georgije Merakas; načelnik policije gospodin Pagerakis; sekretar eparhije Jovan Deriziotis i mnogi drugi. Bile su i monahinje: igumanija Hristodula, sestre Akakija, Teodosija, Nektarija, Melanija, Partenija, Evnika, ikonopisac Teodora, Hristinimfi, Tekla, Jevpraksija, Mitrodora, Teofanija, koja je i dan-danas živa, Jefrosinija, Salomija i druge. Mislim da su bile i monahinje iz drugih manastira, ne znam tačno.
Otvaranje moštiju je bilo izvečeri, oko 8-9 sati. Nismo imali struje, radili smo sa primitivnim lampama na gas. Svi su stajali unaokolo sa upaljenim svećama. Onda su mošti izvađene i smeštene u velike posude, umivene ružinom vodom i drugim miomirisima. Tkanina odežde se mestimično bila prilepila za mošti, sve smo očistili, održali pomen i stavili ih u hram radi poklonjenja. Miris koji se iz njih osećao nije moguće opisati, to je nešto neizrecivo! Ljudi su prilazili i celivali sa strahopoštovanjem.
Te večeri kada su bile obretene mošti neko društvo iz Atine je išlo kolima u mestašce Agija Marina na zabavu. Kad su došli do mosta Svetih Apostola jedna od žena oseti jak miris. Već su bili došli do Agija Marine, a miris ih je još uvek pratio. Ova žena se raspitala šta se dešava i saznala je da je tog dana bilo otvaranje moštiju. Ona odmah sve ostavi i uputi se u manastir. I evo je već kako kleči na kolenima kraj moštiju i skida sa sebe skupocenu ogrlicu i ostavlja je na raki, a zatim odlazi na ispovest kod oca Dimitriosa Likurisa, sveštenika iz sela Kipseli koji je takođe tamo bio. Žena je nekoliko dana provela u manastiru, a zatim se ceo njen život promenio nabolje.
Ljudi od tada stalno dolaze u manastir. Siromašni i bogati, obrazovani i nepismeni, mladi i stari, svih uzrasta. Da bi hodočasnicima, kojih je sve više, bilo lakše pored hrama Svete Trojice smao podigli malu kapelu u ime svetog Nektarija. Tamo smo od sredstava blagočestivih hrišćana napravili posebnu nišu od mermera i u zlatni okov stavili časnu glavu sveca. Ostali deo moštiju smo stavili u srebrni kovčeg pored mermerne niše.
Kada je osam godina kasnije, negde oko prvog novembra 1961. godine zvanično bilo objavljeno da je mitropolit Nektarije proglašen za sveca ne može se opisati ono što se tada događalo. U manastiru tada nije bilo ni sasuda, ni odeždi, ničega. Ja sam razmislio i odlučio da se uputim brodom u Pirej. Otišao sam u hram Svetog Spiridona, kod tvog ujaka, Manolise, tada vikarija oca Hrizostoma Jalurisa, starešine Pirejske saborne crkve. On me je toplo primio. Ispričao sam mu kako smo siromašni. Rekoh mu: „Našeg Vladiku proglašavaju za sveca, a mi nemamo ni najosnovnije. Pomozite nam.“ On me je tada odveo u riznicu hrama. „Biraj sve što god hoćeš,“ rekao mi je spremno, „od odeždi do fitilja. Za sveca uzmi sve što treba!“ Uzeo sam odežde, sasude, stihare za decu, barjake i mnogo drugog. Od srca sam se zahvalio starešini za njegovu ljubav i dobro srce i pozvao ga na svečanost. Na prvi dan praznika, u petak 3. novembra ukrasili smo manstir. I celo ostrvo je bilo odeveno u plavo-belu boju[1]. Sledećeg dana služeno je u svečevoj kapeli. Ceo dan su putnički brodovi i barke prevozili hodočasnike iz Pireja. Neprestano su zvonila manastirska zvona.
U subotu veče u glavnom hramu je počela praznična služba u prisustvu našeg mitropolita Prokopija. Sasluživali su mu mitropoliti: Solunski Pantelejmon, Iliajski German, Fokidski Atanasije, Kiparski Varnava, Mitilinski Jakov, Akrski Jevstatije koji je zastupao Patrijarha Aleksandrijskog Hristofora. Bile su i druge Vladike kojih se ne sećam. U nedelju ujutru svi arhijereji su zajedno služili u glavnoj crkvi. Sekretar Svetog Sinoda je pročitao odluku Vaseljenske Patrijaršije o zvaničnoj kanonizaciji mitropolita Pentapoljskog Nektarija Kefalasa. Radio je prenosio Liturgiju. Kad je bio gotov otpust litija je krenula prema gradu Egini. Ispred su nosili barjake, zastave, sveće. Časne mošti sveca su bile sa arhijerejima. Mnoštvo arhimandrita, sveštenika i đakona (neki su bili i učenici svetog Nektarija) i hiljade vernika su učestvovali u litiji. Prošli smo centralnim ulicama po kojima su stanovnici Egine bili prostrli prelepu odeću[2]. Oni i danas tako rade kada idemo u litiji sa moštima svetog Nektarija. Tako smo došli do saborne crkve. U 11.30 je počeo blagodarstveni moleban. Njemu su prisustvovali predstavnici Vaseljenske Patrijaršije, poslanici sa Svete Gore Atonske, ministri, delegati, vojna lica, administracija ostrva i mnogi drugi. Iste večeri služeno je svenoćno bdenije (agripnija), polunoćnica, a zatim – Božanstvena liturgija.
U ponedeljak danju, 6. novembra svete mošti su u pratnji mnogobrojnih sveštenika i hiljada hrišćana bile vraćene u manastir. Na udaljenosti od kilometar-dva od manastira mošti je dočekao episkop Kerinijski Hrizostom koji je bio na čelu povorke sveštenika i monaha. Na manastirskim kapijama su stajale monahinje u iščekivanju. Zatim je odslužen moleban i veliko povečerje. Tako se završila svečanost.
 
Egina, 28. juni 1987.g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Boja grčke zastave.
  2. Tradicija odavanja počasti koja vodi poreklo još od jevanđeljskih vremena.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *