NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Antonis Lorentzos
ŽIV POSLE… SMRTI
 
Ne oskudevamo ni u naizgled beznačajnim uspomenama. Ali svaka uspomena bez obzira na to da li zauzima mnoštvo stranica ili samo jednu, nesumnjivo predstavlja dragocenost, jer su to ona zrnca koja sačinjavaju sliku prošlosti. Osim toga, upoznavanje sa raznovrsnim činjeničnim materijalom pomaže čoveku da se uživi u atmosferu tog vremena, da oseti njegov dah.
Čika Antonis Lorentzos je imao svega devet godina kad je umro sveti Nektarije, ali je njegovo svedočanstvo o obretenju svetih moštiju za nas dragoceno.
„Samog sveca se sećam prilično nejasno. Tada sam radio na Egini, u prodavnici oca izvesne gospođe Mucacu. Prošlo je dve-tri godine od svečeve smrti. Gazdarica i ja se uputismo u manastir na Vladikin grob. Tamo je rastao bor, a nadgrobna ploča je bila od stakla i bio je stavljen krst. Oca smo mogli da vidimo kroz staklo, i ja sam u strahu čak odskočio u stranu, uplašio sam se jer je izgledao kao živ. Učinilo mi se da otac spava. Tada nisam shvatao da je to sveti Vladika. Toliko godina sam živeo, ali takve mošti nisam video! Na svakom opelu mi već sledećeg dana posle smrti vidimo kako je pokojnik neprepoznatljiv, a sveti Nektarije je posle dve godine ličio na usnulog čoveka. Činilo mi se da će – evo sad – da otvori oči i da počne da govori! Od tada sam često išao kod njega, trčao do groba i celivao. Mnogo godina kasnije njegovi posmrtni ostaci su istrulili – priča se da je za to kriv bor. Kako čovek da zna? Samo Gospod zna[1].
„Čega još možeš da se setiš, čika Antone?“
„Ispričaću ti šta se još desilo kad me je obuzeo strah. To je bilo 1923. godine. Došao je jedan sveštenik, školski drug svetog Nektarija da celiva mošti; bili su prijatelji. Dok je došao do manastira već se bilo smračilo. Sestre, poštujući savet svetog Nektarija, u manastiru nisu ostavljale ni sveštenika da prenoći. Šta da se radi? On se smirio i krenuo na gumno koje je bilo pored manastira da prenoći. Juli mesec, noć je bila topla. Prostro je mantiju na slamu i legao. Tu mu se javio sveti Nektarije! Počeše da razgovaraju. Ujutru sveštenik dođe u manastir, služio je Liturgiju, a zatim je okupio sestre i ispričao im šta je saznao od sveca. Ove se preneraziše. Govorio im je ono što je samo svetac mogao da zna. I preneo im je šta im je svetac naredio. Onda sestre sa suzama uđoše u hram i odslužiše moleban. Ja sam sve ovo čuo svojim ušima. To je ispričala tetka moje žene – Frosja Sklavena, koja je tog dana bila u manastiru.“
 
Selo Vagia, 20. maj 1988.g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Gospod je želeći da proslavi sveca sačuvao njegovo telo od truleži mnogo godina, a zatim je telo istrulilo, možda zato da bi se preko čestice moštiju blagodat prenela vernicima iz raznih delova sveta (prim. autora).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *