NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Stavrula Gari
MIOMIRIS OD ZAVOJA
 
Skoro da sam već bio završio knjigu kada sam se sreo sa bakom Stavrulom. Kako se ono kaže, u poslednjem trenutku me je nazvao njen sin, čika Niko, i ja se uputih kod ove starice. Ona i njena porodica su bili u bliskoj vezi sa svetim Nektarijem. Ona veruje da je njen lepo proživljen život posledica blagoslova svetog Nektarija koji joj je dao na dan svadbe. Baka Stavrula mi je pričala o svom životu.
„Moj otac, sveštenik, me je često vodio sa sobom u manastir. Veoma je poštovao Vladiku, uvek je odlazio kod njega po savet. Satima bi sedeli zajedno, on se ispovedao kod njega. Vladika nas je uvek radosno primao. Svaki put, kada bismo odlazili iz manastira moj otac je govorio: „Vladika je sveti čovek.“ Jedne nedelje su u manastir doneli neko dete i zamolili Vladiku da ga krsti. Ja sam tada bila tamo. Po završetku Tajne kumovi su čekali zgodan trenutak da mu plate, a on je negde nestao. Izašao je kroz oltarska vrata i otišao u keliju. Nije bio pohlepan. On lično nije imao ni drahme, apsolutno sve je delio.
Ispričaću i za svoju svadbu. Kad je nastupio dan venčanja, moj otac ode u manastir i reče Vladici: „Vaše Preosveštenstvo, spremamo se za venčanje naše Stavrule. Molim vas da blagoslovite ovaj brak.“ „Slušaj oče, ne mogu da budem na svadbi, ali kada se bude obavljala Tajna blagosloviću ih izdaleka. Neka su blagosloveni i oni i njihova deca. Imaće dobre sinove i kćeri.“
Moj otac se pokloni i poljubi ga u ruku. Vladikin Blagoslov je učinio svoje. Imam pet sinova i tri ćerke. Sva deca su živa, zdrava i uspešna. Hvala Bogu!“
„Bako, čega još možeš da se setiš?“
„Jednom nas je mama – mog brata Vangelisa i mene na Svetli Četvrtak 1912. godine poslala na Liturgiju. Vladika nam je poklonio po jedno crveno jaje. Mi smo usput, bili smo praznoglavi – uzeli i pojeli jedno jaje! A drugo je moj brat sačuvao, ono je stajalo kod njega ispod ikona.
Iste te godine (tada, za vreme okupacije, vladala je glad) moja mama je ispekla hleb i dala meni i mom bratu Haralampiju da ga odnesemo Vladici. Mi odnesosmo. On blagoslovi hleb, odlomi krajku, a ostalo dade nama i reče: „Vi pojedite, vama je hleb potrebniji nego meni!“
„A da li si bila na sahrani svetog Nektarija?“
„Ne, tada sam bila trudna i nosila sam svog prvenca Mitju. Ali mogu da vam ispričam o jednom obretenju moštiju. Tri puta su otvarali kovčeg i ispostavljalo se da je telo netruležno. Vladika je izgledao kao da spava. Pozivali su mog oca kao najmlađeg i spuštali se u grobnicu. On je sa svetog Nektarija skidao staru odeždu i oblačio novu. Jednom se, mislim da je to bilo 1922. godine, moj otac spustio u grobnicu, a kad tamo nema moštiju. To je bilo one godine kad se vodila vojna kampanja u Maloj Aziji. Ali su se one kroz 2-3 dana opet vratile na svoje mesto. Veliko čudo!
Na Veliki Utorak, kad se poje tropar Kasiji, 1942. godine moja ćerka Tasija i druge devojke, njih desetak krenuše u manastir. Bila je noć, mrak. Moj muž je stalno gunđao: „Šta ih je spopalo da u ova doba idu u manastir, mogle su da idu ovde blizu, u parohijsku crkvu.“ Muž mi je dobar čovek, nikad se nije svađao, ali se tad najedio, jer je bilo jako kasno. Ostalu decu sam stavila u krevet pošto sam ih nahranila kašom. On nije stigao sve ni da izgovori kad čujemo korake na stepeništu. Kao da se penje čovek sa štapom – kuc, kuc, kuc. Kao da sad čujem te zvuke. Osim kucanja čuli smo i zvuk zvonaca koja zvone na kadionici kada sveštenik kadi. Kažem mužu: „Šta je to u ovo doba, verovatno teraju ovce, pa to zvone njihovi zvončići?“ Oboje se uplašismo. Možda su Nemci? A zatim ja, razmislivši malo shvatih da se to sveti Nekatrije pojavio zato što je muž rekao ružne reči. On se prekrsti i izgovori: „Sveti Nektarije, oprosti mi.“ Odmah se sve utišalo.
Pre nekoliko godina moju zaovu Artemiju, Nikolinu ženu, odvezoše kod lekara. On i ja smo bili vršnjaci. Kad su rekli da smo sa ostrva Egina on se veoma obradovao: „Slušajte, pre nego što mi ispričate svoj problem da vam ispričam nešto o svetom Nekatriju. 1920. godine studirao sam na medicinskom fakultetu i išao sam na praksu u bolnicu „Areteo“. U hodnicima su kao obično, stajala pocinkovana burad u koju su se bacali prljavi zavoji i vata posle previjanja, a zatim je to odvoženo kolicima. Čistačica dotera kolica do jednog bureta da ga isprazni i oseća da unutra nešto neobično miriše (to obično zaudara). Žena se veoma iznenadi. Pozvala je druge (i ja sam bio među njima) da se uveri da joj se to ne čini. Bukvalno sve nas je zapahnuo miris. Počeli smo da nagađamo razloge. I šta mislite? U tom buretu su bili zavoji kojima su previjali svetog Nektarija!“
 
Selo Agiji, 16. oktobar 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *