NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Anastasije Kefalas
„NE BRINITE SE NI ZA ŠTA, JA SAM UVEK SA VAMA“
 
Anastasije Kefalas, Dimosov sin jeste upravo sveti Nektarije. A Anastasije Kefalas, Haralampijev sin, jeste svečev rođak i kumče, trinaesto i poslednje dete njegovog rođenog brata – učitelja Haralamija Kefalasa. I čika Anastasije je jedini bliski rođak sveca, koji je još među živima. On je čovek koji je poslednji razgovarao sa njim i dobio njegov blagoslov dva-tri sata pred smrt. To se odigralo u skromnoj bolničkoj sobi „Areteo“ 8. novembra 1920. godine u 22 sata i 30 minuta.
Razne misli su me obuzele u trenutku kada sam na kućnoj tabli pročitao „Anastasije H. Kefalas, ikonopisac“. Vrata mi otvoriše ćerka gospodina Kefalasa – veoma ljubazna gospođa Jovana i njena majka, gospođa Melpomena. Kada je ušao gospodin Anastasije učinilo mi se da je to sam sveti Nektarije, samo bez mantije i bez brade, toliko liče. Isto držanje glave kakvo vidimo na Vladikinim fotografijama. Zapanjujuća je i sama građa glave. Iz ovog lica zrači mir. Poklonio sam se i poljubio mu ruku. I on je mene zagrlio i poljubio. Bio sam toliko uzbuđen da su mi navrle suze na oči. Sedeli smo jedan pored drugog i nikako nisam moga da se nagledam ovog čoveka.
„Gospodine Anastasije, ispunjava me ushićenje i radost zbog toga što sam sada sa vama. Za mene je to blagodat Božija i blagoslov svetog Nektarija. Koliko znam, vi ste bili njegov omiljeni rođak. Trinaesto dete, poslednji izdanak njegovog voljenog brata i nekada kolege, učitelja Haralampija D.Kefalasa. Znam kako vas je sveti Nektarije voleo, on vas je lično krstio i dao vam svoje mirjansko ime – Anastasije.“
„Pre svega želeo bih da vam se zahvalim za vaš originalan rad koji se bez sumnje odvija po blagoslovu svetog Nektarija. Moj otac Haralampije Kefalas je bio najmlađi brat svetog Nektarija. Moji deka i baka Dimos i Vasiliki su imali ukupno sedmoro dece. Mislim da je sveti Nektarije bio treće dete. Kada se on, tada Anastasije D.Kefalas spremao da se zamonaši u Nea Moni na Hiosu, tom drevnom vizantijskom manastiru sa poznatim mozaicima, zamolio je mog oca da ga zameni u školi u selu Lifi, gde je tada radio. Moj otac se uputio tamo i tamo se upoznao s Lemonijom, kojom se kasnije oženio i sa kojom je imao trinaestoro dece. Ja sam se rodio u gradu Hora[1], gde je moj otac dobio premeštaj. Tamo je naša porodica živela do oslobođenja, do 1912. godine. Moja starija braća su tada već otišla u inostranstvo. Zatim nas je otac sve uzeo i preselili smo se u Atinu. Živeli smo u starom gradu na Plaku, u Apolonovoj ulici 13. Tamo sam i odrastao.“
„Gospodine Anastasije, a kada ste sreli svog strica, svetog Nektarija?“
„1920. godine, kada se razboleo sve nas je pozvao da dođemo. Sva moja braća su otišla, a mene, najmlađeg, su ostavili kod kuće, ali je stric molio: „Dovedite mi i Anastasija.“ Tada je moja sestra Aspasija i mene dovela u „Areteo“, u bolnicu u kojoj je ležao. Ušli smo u sobu. To je bilo 8. novembra uveče. Čim sam ga video odjednom sam se uplašio i počeo da plačem. Veoma je ličio na mog oca.“
„Zar ga niste ranije videli?“
„Ne, video sam ga kad sam bio vrlo mali, i nisam ga dobro zapamtio. Išao sam u manastir sa jednom od mojih sestara kad sam imao 4-5 godina. A tada u bolnici sam se uplašio zato što sam u njemu video svog oca koji je umro godinu dana pre toga, 1919. godine . Stric se molio u manastiru za pokoj duše mog oca i svog brata Haralampija, kojeg je veoma voleo. Dakle, kad me je ugledao on se osmehnuo i pozvao me da dođem, govoreći: „Dođi, Anastasije.“ Pored njega je bila mati Jefimija, čini mi se, i još sestra Atanasija. Mislim da je tog dana doputovala i Agapija. Neutešno sam plakao, stalno mi se činilo da vidim živog oca, pred mojim očima je živo stajala slika njegove nedavne smrti. A sveti Nektarije me je sa očinskim osmehom upitao: „A zašto plačeš, dete moje?“ Kroz suze sam odgovorio: „Kao da sam u tebi video živog svog oca.“ „On i jeste živ! Dobro mu je tamo gde se sad nalazi. Anastasije, nemoj da plačeš zato što je tvom ocu teško kad vidi da plačeš… Dobro mu je tamo gde je sad…“ Prišao sam krevetu. Stavio je ruku na moju glavu i mazeći me po kosi rekao: „Ti ćeš biti dobar dečak.“
Malo sam se smirio posle njegovih reči i sa osmehom mu celivao ruku. On je ležao, brada mu je bila skrivena ispod pokrivača. Zatim me je blagoslovio: „Anastasije, blagosiljam te, dete moje! „Laku noć, striče,“ ponovo sam mu celivao ruku. „Ozdravite.“ Otišao sam uzbuđen. To je bilo tri sata pre njegove smrti. Sećam se da je bio bodar. Njegov pogled, osmeh, nežnost – sve je bilo tako živo…“
„Bio je miran?“
„Neobično miran. Kada su nam sledećeg dana rekli da je umro nisam mogao da poverujem u to. Kako to, mislio sam, pa on se osmehivao, blagoslovio me je, celivao sam njegovu ruku, oči su mu sijale dok me je gledao. „Blagosiljam te,“ rekao mi je. Nikada neću zaboraviti te reči…
Ispričaću vam jedno od čuda svetog Nektarija. Kada je došlo vreme da idem na front u Albaniju dogodilo se nešto čudesno. Bez obzira na to što sam bio određen da idem u mornaricu, zato što sam rođen na ostrvu Hios, poslali su me u pešadiju. Učestvovao sam u bici u rejonu Popotista u Albaniji blizu sela Korica. Tada smo se borili sa Italijanima. Ali nam ni Albanci nisu davali mira. Sećam se da je bio novembar-decembar 1940. godine. Rat tek što je bio objavljen. Prvo su nas poslali na granicu kod Aleksandropolja, a onda su nas prebacili.“
„Da li se možda sećate u kom bataljonu ste bili?“
„Dvadeset treći pešadijski, u njemu su bili žitelji ostrva Lezbos, Hios i Samos. Sve su nas bacili tamo. Dakle, kad smo stigli na odredište trebalo je da zauzmemo pozicije, i ja sam iznenada naleteo na ogradu od drveta i bodljikave žice. Na nju je napadao sneg i nije se videla. Ispod snega nam je sve isto izgledalo. Osetih kako mi je noga negde propala i kako sam upao u duboku jamu. Dok sam padao začuh glas našeg vodnika: „Gotovo, propade Kefalas.“ Zaista sam bukvalno propao u snegu. Padajući dva-tri puta sam se okrenuo u vazduhu. Na sreću, imao sam ranac na leđima. Vodnik naredi: „Brzo pronađite Kefalasa!“ Ali ja odjednom pored sebe osetih nečiju „ruku“. Odnosno, neka nevidljiva sila me je izvukla gore. Kao da me je neko podigao uzevši me ispod ruku. Tako sam se izvukao iz snežnog nanosa i pao ničice. Ležao sam gledajući u nebo i šaputao kroz suze: „Sveti Nektarije, striče, hvala ti! Hvala ti što si mi pomogao. Znao sam da ćeš doći.“ Treba da kažem da sam imao uza se ikonu svetog Nektarija. Tu me ugleda naš vodnik: „Jesi li ti, Kefalase? Kako si? Jesi li živ? Bio si već gotov i vratio si nam se.“ Sneg mi je padao na lice. A ja sam ga osećao kao kapljice svete vodice. Ne možete da zamislite kakvu radost sam tada osetio…!“
„Uz vašu dozvolu, gospodine Kefalas, hajde da se vratimo u bolnicu „Areteo“. Kakva je bila soba u kojoj se nalazio sveti Nektarije? S kakvim osećanjima ste izašli odatle?“
„Ležao je, na sebi je imao skufiju bež boje. Čuvam je. Nije stavio crnu monašku. Imao je gustu bradu. Bio je potpuno sed. Umro je, kao što znate kad mu je bilo 74 godine.“
„Da li je bilo drugih bolesnika u sobi?“
„Soba je bila dvokrevetna. Stričev krevet i krevet još jednog čoveka. Čuo sam da je bio paralizovan i da se iscelio iste večeri kad su na njega stavili košulju svetog Nektarija.“
„Kako je dalje tekao vaš život?“
„Otputovao sam u Francusku 1947. godine, 24 godine sam živeo u Parizu. Brat Georgios, jedanaesto dete u porodici nas je nagovorio da idemo. On je uz pomoć svetog Nektarija postao veliki umetnik. Sve slike koje ovde vidite su njegovi radovi. Smatra se da je on jedan od najvećih umetnika u Francuskoj. A ja sam se bavio trgovinom. I on je takođe imao svoju prodavnicu, ali nije ostavljao slikanje. Gledao sam kako je on slikao, pa sam malo-pomalo i sam počeo da slikam, ali ja slikam samo ikone svetog Nektarija.
Često sam sanjao strica. Ispričaću vam jedan san. Moji supruga, zet i kćerka su se vratili u Grčku – zetu nije odgovarala francuska klima. A ja sam tamo ostao sam na dve godine da svršim sve poslove. Upravo u tom periodu (1964-1965. g.) često sam sanjao svetog Nektarija! Pritom je jednom bio u mokroj mantiji. Ja kao da spavam, a on mi prilazi i kaže: „Pomeri se, umirem od umora.“ Počesmo da razgovaramo: „Striče zašto ste skroz mokri?“ „Ne govori, Anastasije, pomeri se, dete moje.“ Pomerio sam se i on leže pored mene. Te večeri sam slikao njegovu ikonu na platnu. Zatim sam je poslao u Grčku i kupio ju je jedan sveštenik sa ostrva Shinus. Te večeri me je obuzeo strašan umor. Kad sam stavio ruku na njegovo čelo i moja ruka je bila mokra, trgao sam se i probudio. Mislio sam da se možda nešto desilo kod kuće. Ne, sve je bilo u redu. Hvala Bogu!..“
„Šta osećate pošto ste rođak i kumče sveca, njegov rođak po krvi, sin njegovog voljenog brata?“
„Osećam ogromnu odgovornost pred svecem, i ja lično, i moja porodica; mnogi dolaze kod mene i žele da se upoznaju. Jednom je moj zet Dionisije video sveca kako sedi evo u ovoj fotelji. Okrenu se, a svetac mu kaže: „Ne brini se ni zbog čega, Dionisije! Ja sam sa vama svakog dana. Sa vama sam čak i kad jedete.“
 
Atina, 4. septembar 1987. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Naziv luke – glavnog grada ostrva Hios.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *