РАЗГОВАРАО САМ СА СВЕТИМ НЕКТАРИЈЕМ
Антонија Халдеу
КРАЈ ЦАРСКИХ ДВЕРИ
Антонија има 83 године, али њен карактер нимало не одговара њеном узрасту. У њеном говору и покретима је необична живахност. У једном тренутку нисам могао да схватим ко кога интервјуише – ја Антонију или Антонија мене.
“Реци ми, молим те, како си се упознала са светим Нектаријем?”
“Имала сам шест година када се озбиљно разболела друга по реду од мојих шест сестара – Ксанфула. Обишли су све лекаре. Једни су саветовали да се дете замота у овчију кожу, да се маже јечменом кашом. Мама је све радила, али ништа није помагало. Наш 90-годишњи комшија, чика Георгиос (он је живео близу храма Светог Константина) јој рече: “Катарина, а што не однесеш дете код светаца.” А моја мама, покој јој души, није губила време. Тада је то био манастир Свете Тројице. Дешавало се да кажу: идемо до Свете Тројице, то је близу села Ксантос. “Манастир светог Нектарија” – тако су почели да га зову после Владикине смрти. Дакле, у суботу је мама сестру и мене повела са собом. Оца није било, он је био у војсци од 1912. до 1918. године. Дочека нас монахиња и одведе код игуманије. Мајка исприча наш случај, мати је умири: “Сад ће бити вечерња, рећи ћемо старцу да детету очита молитву. А сутра ћемо је ставити испод Светих дарова.” Тако и учинише. За време вечерње дође Владика. Пред крај службе приђоше му мајка и игуманија. Мати узе болесну сестру и проведе је испод Владикиног епитрахиља три пута, а затим је врати мами. Завршила се вечерња, ми одосмо у келију, мати ми даде хлеба и сира, али сам се ја стидела да једем и оставила сам на столу. После су то појеле мачке. А ујутро кад се зачуше звона кренусмо на Литургију. У тренутку када је требало да се изнесу Свети Дарови моја мама је сестру ставила крај Царских двери. Владика је држећи путир прекорачио преко сестре. Литургија се завршила, добиле смо благослов, захвалиле се сестрама и отишле. Нисмо ни стигле до куће, а сестра се већ исцелила. Болести као да није ни било! Она је била као свећа, стално се топила и топила, а сад одједном све прође.”
“Чега се још сећаш?”
“Свети Нектарије се после смрти неколико пута појављивао у нашој кући. Муж ми је био рибар, у породици је било осморо чељади. Тешко смо живели. Понекад је ловио рибу помоћу динамита. Једном је прошло, други пут је прошло, а трећи пут га ухватише. Стрпаше га у затвор. Моја трећа ћерка Анфи се увече молила испред иконе светог Нектарија: “Свети, помози нам да се отац врати нама сиромашнима. А ја ћу ти поклонити флашу уља за твоје кандило.” Прође неко време, пустише мужа. Дању Анфи леже мало да се одмори и заспа. Види пред собом монаха који јој каже: “А зашто ниси дошла у моју кућу?” “Ко си ти, оче?” “Ја сам свети Нектарије. Чекам те.” Она отвори очи уплашено, а испред ње светац стоји и понавља исто то и још додаје: “Иди у кухињу где стоји флаша, напуни је и донеси.” Свети ово рече и нестаде. Скочи моја ћерка, напуни флашу уљем и потрча у манастир. После је још једном требало да суде мужу. Требало нам је две и по хиљаде драхми за судске трошкове: “Мати Божија! Свети Нектарије, спаси! Шта ће с нама бити?” – тако сам понављала. “Па ми смо сиротиња, одакле нам паре?” Видим у сну као да сам у мору, негде код понора, а око мене су стене високе око осамдесет метара. Запљускују ме таласи. И на стени се појављује светац и говори: “Немој да вичеш! Помоћи ћу ти!” Следећег јутра сам добила новац и послала га мужу.”
“Како је Владика изгледао?”
“Као да га сад видим пред собом онако како сам га видела на исповести и за време причешћивања. Сећам се да ми је на исповести говорио: “Ти си девојока и треба да будеш опрезна у свему. Иди добрим путем, нађи доброг човека и живи добрим животом да би те људи хвалили, а не прекоревали.”
Село Месагро, 20. мај 1989.г.
