NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Filip i Katarina Haldeu
ISCELJENJE PARALIZOVANOG
 
Sedeli su jedno pored drugog, kao na staroj fotografiji. Zajedno su već preko 50 godina. Čika Filipa sam zatekao u poslu, prebirao je pistaće, a baka Kaća je bila pored njega i pravila mu društvo.
„Čika Filipe, čega možeš da se setiš o svetom Nektariju?“
„Sećam se da je u rukama imao brojanice, išao je po manastirskom dvorištu i blagosiljao svakoga koga bi ugledao. Po završetku službe voleo je da šeta po manastirskom dvorištu. Mnogi ljudi koji su jahali na magarcima pored manastira takođe su dobijali njegov blagoslov. Prvi put sam Vladiku video kada sam sa ocem došao u manastir. Na mene je njegov blagoslov ostavio snažan utisak.“
„Čuo sam da su već tada svi govorili da je svetac.“
„Da, veoma dobro se sećam da su mu se tako i obraćali – svetac. Moj otac ga je upravo tako doživljavao. Bilo je nešto nezemaljsko u tom čoveku.“
„Baka Katino, čega se ti sećaš o svetom Nektariju?“
„Išla sam u manastir sa starijima. Jedne subotnje večeri tamo se uputilo mnogo sveta i nije bilo mesta. Vladika me je ugledao među odraslima i rekao: „A gde ćeš ti da spavaš?“ Ne brini, sad ću naći mesto za tebe.“ Uzeo me je za ruku i odveo u predivnu sobu. Noću smo ustali da idemo na Liturgiju, zatim su nas poslužili kafom, a svetac je razgovarao s ljudima. Često sam išla u manastir. Kad sam odrasla obećala sam da ću dati kokošku kao prilog manastiru. Uzela sam koku, umotala je u peškir koji sam sama izatkala i krenula. Kad sam videla sveca prišla sam mu i dala mu koku. „Odmah će pobeći,“ zabrinuše se sestre. A svetac mi reče: „Spusti je na zemlju, nikuda neće otići, ne boj se.“ I zaista, kokoška je, premda joj je sve bilo nepoznato, mirno sela kraj starčevih nogu! Prvi put u životu sam videla tako nešto. A on se radovao kao dete, mazio ju je i osmehivao se. Zamislite, ona je odmah tu ispred njega snela svoje prvo jaje! A onda nas je svetac odveo u obućarsku radionicu gde je šio papuče, pokazao nam je ono što je uradio svojim rukama. Jedne večeri, u subotu, upitah Vladiku: „Vaše Preosveštenstvo, želim da se pričestim u nedelju.“ „Onda nemoj da jedeš, dete moje, ali ako si bolesna pojedi nešto, a ja ću te pričestiti.“ Veoma je voleo decu, govorio im je lepe, nežne reči.“
„Ispričaj o svečevom čudu u Kanadi,“ podseća je čika Filip.
„U Kanadi je živeo neki paralizovani čovek, jedva se držao i na štakama. Njegovi rođaci krenuše na hodočašće u manastir i ispričaše svecu za svoju nesreću. On je obećao da će se pomoliti. I jedne nedelje svetac se obreo u Kanadi. Samo Gospod Bog zna kako se to desilo. Samo on se našao u hramu gde je bio ovaj paralizovani čovek, služio je Liturgiju. Kada je sveti Nektarije izlazeći iz Carskih dveri uzviknuo: „Sa strahom Božjim i verom pristupite!“ – svi koji su se spremili da se pričeste kretoše. Svetac ugleda ovog paralizovanog i pozva ga da se pričesti. I desilo se čudo! Paralizovani sam ustade i priđe Vladici. Starac je nestao posle Liturgije, a paralizovani je čvrsto stajao na nogama, iscelio se! Prvim brodom je doputovao na Eginu i bacio se svecu pred noge. Plakao je i smejao se, a svoje štake je ostavio iza manastira, pokraj smokve. Bila sam tamo i videla to.“
 
Selo Livadija, 27. septembar 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *