NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Ana Raki
SA IMENOM SVETOG NEKTARIJA NA BRODU
 
„I ja sam poznavala svetog Nektarija, izvolite, svratite i kod mene“ ovaj ljubazan poziv začuli samo u bolničkoj sobi jedne eginske bolnice. Gospođa Ana je saznala za moj razgovor sa bakom Angelinom i takođe je poželela da sa nama podeli svoja sećanja.
Ana Raki je talentovan čovek. Igrala je u starogrčkim tragedijama, pisala članke, bavila se pevanjem…
„Gospođo Raki, recite, kada ste prvi put videli svetog Nektarija?“
„Tada sam bila još dete. Put do nas je bio teško prohodan, samo su životinje mogle da idu njime. U manastir smo išli peške. Vladika je stajao na kapiji manstira i dočekvao nas. Svakoga bi pomilovao po glavi, razgovarao je sa nama, delio lepe knjižice. Veoma dobro sam ga zapamtila. Nije bio mnogo visok, pre bi se reklo da je bio srednje visine. Izgledao je tako privlačno da je bukvalno privlačio čoveka. Jedne subote sam išla u manastir sa mamom. Završilo se bdenije i jedna od sestara je krenula nešto da uradi. Vladika ju je zaustavio: „Mati, ostavi sve poslove, ništa sada nemoj da radiš, već je nedelja.“ U nedelju uveče posle službe Vladika se obratio istoj ovoj monahinji: „A sad je već ponedeljak, možeš da počneš da radiš.“ Subota uveče je pripadala nedelji, a nedelja veče ponedeljku.“
„Da li se sećate ljudi iz tog vremena?“
„Pored manastira se nalazilo malo selo Kondos. Tamo je živela devojka po imenu Afrodita Janičari. Ona je često bila u manastiru i veoma je volela Vladiku. Ma kuda da on krene eto ti Afrodite pored njega. U manastiru je bilo magare i ona je ponekad išla zajedno sa Vladikom. Kasnije joj je on dao ime Agapija, a posle Vladikine smrti je postala Nektarija. Manastir se prvobitno sastojao od malog hrama i 2-3 kelijice. Jednom je u manastir došla da živi neka udovica koja se prezivala Freacotu, bila je pobožna, kasnije je postala monahinja Anastasija. Jednom su Anastasija i mati Polihronija krenule da skupljaju biljke. Bilo je rano ujutro. Zajedno sa travama donele su i borić. Posadile su drvce u bure, ono se primilo i raslo. Kad je mati Anastasija presađivala drvce začula je: „Ostavi mesto za grob.“ Vladika je veoma voleo drvce i jednom je posle večernje službe rekao sestri Agapiji: „Kada me Gospod prizove želim da me sahranite pored borića.“ „Oče, ne želim da umreš,“ tužno reče sestra. „Kada dođe vreme, po volji Božijoj, to će se desiti i onda me sahranite pored borića.“ Sada je to veliko drvo na mestu na kojem je prvobitno bio sahranjen sveti Nektarije.“
„A šta osećate prema svecu?“
„I onda i sada ga smatram za oca. Mnogo-mnogo ga volimo. U svim našim kućama postoje njegove fotografije. Mnoge ribarske barke nose naziv „Sveti Nektarije“. Kada se izlivaju temelji za kuću ljudi stavljaju u njih ikonu svetog Nektarija. Kad čujete ime Nektarije ili Nektarija to znači da su to stanovnici Egine.“
„Da li se sećate svečevih čuda?“
„Kad mi je bilo 15 godina u našoj kući se dogodila velika nesreća. U moru se udavio trogodišnji sin moje sestre. Možete da zamislite kako joj je bilo. Uzela sam je ispod ruke i otišle smo u manstir da se nekako izborimo sa tugom. Pala je u takav očaj da nije želela da živi. Tada je posle svečeve smrti prošlo već 10 godina, ja sam pomagala u manastiru – živopisala, spremala, sve sam radila. Jednom sam čistila pored groba svetog Nektarija kad mi priđe jedna od sestara i reče: „Ana, kad sve počistiš, nemoj da bacaš đubre, nego odnesi u peć. Mi spaljujemo sve što očistimo sa groba sveca.“ Kad sam se spremala da odem sagnula sam se da celivam grob, ali sam odjednom na svom licu osetila laki dašak. Zapahnuo me je neobičan miris i dopro do samog srca. Sela sam na zemlju i zaplakala od radosti.
I još nešto. Za vreme nemačkog bombardovanja avioni su leteli direktno iznad nas, ali su piloti videli samo nešto crno kao da je ostrvo bilo skriveno pokrovom. Nisu mogli da raspoznaju Eginu i to još danju kad je bilo vedro! Moj dever je bio u ratu, on je pričao da su oko njega eksplodirale granate, padao je grad od metaka, a on je prizivao ime svetog Nektarija i video ga pored sebe kao živog! „Ne boj se, Bog će te spasiti,“ hrabrio ga je Vladika.
Jednom prilikom za vreme okupacije naši ribari uloviše mnogo ribe. Nemci nisu dozvoljavali da se plovi do Pireja. Otišli su kod Nemaca, a ovi su ipak dozvolili da se lovina odveze. Natovarili su barke, a usput je počela oluja. More je besnelo, u svakom trenutku su svi mogli da poginu, i još je otkazao motor. Kapetan Mormorinos onda viknu članovima posade: „Braćo! Samo nemojte da psujete, molite se svetom Nektariju!“ Čim su svi počeli da se mole kao da je nečija ruka okrenula nešto u mašini i motor je proradio. Kapetan po povratku na Eginu ispriča sve svojoj ženi, i oni se ujutru uputiše u manastir, tamo je njegova rođaka bila monahinja.“
 
Egina, 24. septembar 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *