NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Sotiris Ikonomu
SVEČEV PRISLUŽITELJ U OLTARU
 
Vojno lice u penziji, kapetan treće klase, čika Sotiris je sada bacio sidro i sišao na obalu. Živi u živopisnom selu Kipseli na Egini sa svojom skromnom i šarmantnom suprugom gospođom Evanfijom. Čika Sotiris nije imao prilike, da kao što je maštao, obuče mantiju pravoslavnog sveštenika, ali po svom spoljašnjem izgledu podseća na pobožnog starca dostojnog poštovanja. Pošto je bio redaktor knjige „O vaspitanju dece u svetlosti hrišćanskog učenja“ on samtra da je na izvestan način ispunio svoj hrišćanski dug. Shvatio je šta je tuga izgubivši ćerku, i to ga je približilo Gospodu, on je spoznao „svu oslobađajuću snagu tuge“, ona je za njega postala blagoslov Božji. A svojevremeno je bio udostojen da pomaže lično svetom Nektariju za vreme njegovih službi u manastiru. U oltaru je mali Sotiris držao sveće, pripremao kadionicu, podgrevao vodu, video i čuo svetog episkopa za vreme njegovih bogonadahnutih molitava kraj žrtvenika. To su zaista nezaboravni trenuci – videti i čuti sveca kako stoji sa uzdignutim rukama i sa puno strahopoštovanja izgovara: „Izlij Duha Svoga Svetoga na nas…“
„Gospodine Ikonomu, koliko znam vi ste jedan od onih malobrojnih ljudi koji su bili jako bliski sa svetim Nektarijem. Setite se toga i ispričajte nam.“
„Naš Vladika je još za života bio svetac. Od osam godina sam rastao pored njega. Roditelji su mi umrli kad im je bilo 33 godine, prvo otac, a zatim posle tri godine i majka. Otac se utopio blizu ostrva Skopelos, imao je ribarsku barku. Moja majka se ugasila kao sveća od upale pluća. Sveti Nektarije ju je dobro poznavao, jer je bila udovica sa troje siročadi. Ja, najstariji, imao sam 8 godina, sestra Marijanfi – 6, a posle je išla četvorogodišnja Despina. Živeli smo u selu Kipseli na Egini. Ono se tada zvalo Halazmeni. Sveti Nektarije je mojoj mami pomagao i novcem, i namirnicama, svime čime je mogao. Kad je ona umrla to su javili Vladici. On je kod nas poslao tri monahinje i jednu bogatu ženu Petroniju Kokonezi, koja je tada živela u manastiru. Bila je udovica, sva deca su joj umrla: jedan u 18, a drugi u 20 godina od tuberkuloze. Upoznala se sa Vladikom Nektarijem još dok je on bio direktor Škole braće Rizari. Na jednoj od ispovesti sveti Nektarije joj je rekao da je osnovao manastir na ostrvu Egina i predložio joj je da ode tamo. Ona je tamo napravila sebi keliju i živela je u manastiru na mestu gde su sada igumanske odaje. Dakle, one su bile na parastosu, po Vladikinom blagoslovu, i sve rashode vezane za sahranu na sebe je preuzela ova žena. Čim su se vratile u manastir sve su mu podrobno ispričale. Ne znam o čemu su sve razgovarali. Desetak dana je sve bilo kao i ranije. O nama se brinula baka – majka mog oca – Despina Ikonomu. To je bila sveta žena. 2-3 dana posle mamine smrti ona mi reče: „Idi dete moje, u crkvu Mesopotamske ikone Majke Božije. Klekni tamo na kolena i zamoli Presvetu Djevu da tebe, siroče, sačuva.“ Otišao sam tamo, molio se i plakao. Verovatno je da je to bila vatrena i čista molitva i Presveta Djeva me je uslišila. Znate, ova mala crkva Mesopotamske ikone Majke Božije je na pola puta od manastira svetog Nektarija do mora. Sada je to crkva svete Kiriakije (Nedelje), naziv je promenjen 1921. godine. Dakle, posle 10 dana sveti Nektarije šalje kod nas gospođu Kokonezi sa jednom sestrom, ne sećam se kojom. Dođoše i rekoše: „Da vidimo kako ovde žive naši siročići.“ Gospođa otvori novčanik i dade mojoj baki četiri srebrne monete. Da biste shvatili šta je taj novac tada značio reći ću vam da je moja baka otišla i kupila deset oka[1] hleba. Od njega je ispekla hleb i mi smo se siti najeli. Ne znam kako je tačno bilo, ali je Vladika ovoj gospođi rekao: „Ako želiš da spasiš svoju dušu uzmi ovog dečaka-siroče i omogući mu da se školuje.“ Tako je i bilo. Ona me je povela sa sobom iz kuće i odvela gore u pustinju. Tamo sam živeo sa tri monahinje, čijih se imena, naravno, dobro sećam. To su bile sestre Kiriakija, Stamatina i Marta. One su bile pravi asketi. Po celoj pustinji koja se pružala iza brda bukvalno su bile razasute kapelice. Znate, to je ono brdo preko puta manastira. Proveo sam tamo jedno leto. Svake nedelje sam dolazio kod Vladike i prisluživao mu u oltaru za vreme bogosluženja.
Jednom sam se razboleo, odjednom sam dobio visoku temperaturu. Moje matere su se veoma zabrinule, odvezle me u manastir da me pošalju u grad kod lekara. Sveti Nektarije nije dao. On me je jednostavno blagoslovio i temeperatura je odmah spala. A drugi put su mi se u grudima pojavila dva otoka veličine pomorandže. Monahinje su već htele da me vode u Atinu na operaciju, ali je mati Ksenija naredila da me prvo pokažu Vladiki i da ništa ne preduzimaju bez njegove dozvole. Vladika se pomolio i blagoslovio me. Posle nekoliko dana otoci su nestali!
Kad je nastupila jesen poslali su me na učenje u jednu od najboljih atinskih škola Konstantina Dializmosa[2].“
„Hajde da spomenemo kako je služio sveti Nektarije. U tim trenucima ste mu vi bili najbliži.“
„Evo šta ću vam ispričati. Da su mi tada bile ove godine kao sada ja bih shvatio da je pored mene svetac. Međutim, ja sam tada bio dete i mnogo čega nisam bio svestan. On je služio kao običan sveštenik, a ne u svojim arhijerejskim odeždama. Služio je sam. Mi smo osećali da je to sveti čovek, ali mu se nismo tako obraćali, to se podrazumevalo. On me je zvao Sotiruška, izgledao mi je veći od svih ljudi. Kada bismo ga gledali ponekad bi nas obuzela drhtavica. Ne znam zbog čega – od straha ili od prevelikog poštovanja, od strahopoštovanja pred njim. On je bio neobična ličnost. Kada je služio naročito se osećala blagodat, ali ja toga prosto nisam mogao da budem svestan zato što sam bio mali.“
„Hajde da se vratimo vašem životu, na momenat kada su vas odveli u školu.“
„Direktor škole Dializmos je bio izuzetan čovek, duhovan i jak. Po blagoslovu svetog Nektarija tamo sam završio četiri razreda osnovne škole, a zatim sam se vratio na Eginu i učio još tri godine. I tada sam takođe svake nedelje išao u manastir i prisluživao Vladici. Kada sam završio školu bilo mi je 17 godina i otišao sam kod Vladike po blagoslov da idem u Bogoslovsku školu braće Rizari. Godine koje sam proveo pored Vladike imale su blagotvoran uticaj na mene. I moja majka koja me je usvojila, gospođa Kokonezi, je takođe želela da idem u tu školu. Otišao sam, poklonio mu se do pojasa, zamolio za blagoslov i rekao: „Vaše Preosveštenstvo, ja bih da idem da učim u Školi braće Rizari i da postanem sveštenik.“ On me je veoma pažljivo pogledao u oči, blagoslovio i odmahnuvši glavom rekao: „Nažalost, ti nećeš postati sveštenik.“ Ukratko, gospođa Petronija, jedan student koji je kasnije postao lekar i ja se uputismo u Rizarijsku školu. Sekretar mi je dao da pročitam školski statut. Bio je veoma strog.U jednom trenutku sekretar mi se obrati i reče: „Pa, kako ti se čini, mladiću, da li ćeš moći da prevališ ovaj put kako bi postao sveštenik?“ „Čini mi se da je to veoma teško,“ odgovorih zamišljeno. „Verovatno da neću moći da izdržim ovakve uslove.“ Tu se na mene ustremi moja majka koja me je usvojila i lupi mi šamar, i to kakav! Posred škole! Ona se veoma naljutila što sam odbio. Tada me je upisala u jednu gimanziju. Kada sam je završio upisao sam se na politehnički fakultet. Godinu dana posle toga ova gospođa je umrla i počele su moje finansijske poteškoće. Tako sam otišao u mornaricu gde sam i završio svoju karijeru. Nije bilo apsolutno nikoga ko bi mi pomogao.“
„Čega još možete da se setite iz života svetog Nektarija?“
„Jednom je sveti Nektarije posadio drveće pored manastirskih zidina, često je nešto sadio. Ali su ga nečije koze uništile. I da ne bi došlo do eksplozije emocija pred ljudima koji su doterali stado do manastira, on izađe brzo i uputi se prema krstu. To je tamo, gde su kapelice, na brdu preko puta. On dođe do tamo, sede na kamen i zaplaka se. Veoma je bio tužan što su koze uništile svo drveće.
Jednom mi je otac Filotej Zervakos, iguman sa ostrva Paros, moj veliki prijatelj, pričao kako je išao sa drugom kod svetog Nektarija na ispovest još dok je on bio u Rizarijskoj školi. Obojica su želeli da postanu monasi. Prošlo je nekoliko godina i Filotej se spremao da poseti svog duhovnog oca – svetog Nektarija kod njega u manastiru. I ujutru onog dana kada je trebalo da dođe, sveti Nektarije kaže mati Jefimiji, koja mu je donosila hranu: „Danas očekujem jednog prijatelja, zato spremite ručak za dvojicu.“ „Dobro, Vladiko,“ odgovori ona. U 11 sati pre podne neko zakuca na manastirska vrata. „Vi ste gospodin kojeg Njegovo Preosveštenstvo očekuje! Uđite, uđite,“ reče mu ona. Pridošlica se začudi zato što nikome ništa nije govorio i već mnogo godina se nije video sa svetim Nektarijem. „Ne, gospodine,“ objasni mati, „Vladika nam je rekao da spremimo ručak za dvojicu. Kako to kažete da ga niste obavestili o svom dolasku?“ Odvela je gosta kod svetog Nektarija. Poljubiše se. „Očekivao sam te,“ reče Vladika. „Ali ja ništa nisam javio…“ „Znao sam i očekivao sam te,“ osmehivao se svetac.
Posle ručka Filotej reče: „Vaše Preosveštenstvo, hteo bih da idem u Hrisoleonidijski manastir.“ Tada je to još uvek bio muški manastir. U moje vreme tamo je još uvek bilo monaha. Iguman je bio otac Lavrentije. Kada je na ostrvu bila suša iz tog manastira su doneli čudotvornu ikonu Majke Božije svetom Nektariju. Posle toga je padala kiša kao iz kabla. „Nemoj tamo da ideš,“ reče mu Vladika, „zažalićeš zbog toga.“ „Šta da radim, Vaše Preosveštenstvo,“ kaže Filotej. „Dao sam reč da ću otići da celivam ikonu.“ „U svakom slučaju ne savetujem ti da ideš tamo zato što ćeš zažaliti zbog toga.“
Ipak je otišao. U manastiru su se za ručkom dva monaha veoma jako posvađala. Nije bilo igumana. Filotej se vratio kod svetog Nektarija žaleći što nije poslušao njegov savet.“
„Gospodine Ikonomu, da li se sveti Nektarije bavio domaćim poslovima u manastiru?“
„Naravno! Pravio je cvećnjake, sadio drveće, pomagao je radnicima sve što je mogao, sestrama je popravljao i šio obuću.“
„Da li se sećate slepe mati Ksenije?“
„Naravno. Ona je bila prva igumanija u manastiru. Sveta duša! Čudno je što još uvek nije kanonizovana. Ona me je veoma volela. Ja sam joj celivao ruku i klanjao se… Pisala je predivne stihove.“
„A kako se osećate pošto ste lično poznavali svetog Nektarija, i pošto ste imali mogućnost da vas on pričešćuje, da slušate njegove savete, da iz njegovih ruku primate prosforu?“
„Smatram da sam srećan, izuzetno srećan čovek. Kao prvo, zato što je on u mojoj duši posejao seme prvih religioznih osećanja i ona su se sačuvala sve do danas. Žao mi je samo što nisam krenuo njegovim stopama, nisam postao sveštenik. Ali se tako dogodilo, po njegovom predskazanju, očigledno je da je volja Božija bila drugačija. Slava Bogu za sve! Od sveg srca želim da sveti Nektarije svojim molitvama ukrepljuje sve ljude i vodi ih ka dobru. Gospodine Melinos, želim vam, dobro zdravlje i snagu, hvala vam što ste došli kod mene.“
„I ja sam vama takođe veoma zahvalan, gospodine Ikonomu.“
 
Egina, 1. avgust 1987. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oka je mera za težinu jednaka 1280 grama.
  2. Privatna škola čiji osnivač i direktor je bio Konstantin Dializmos.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *