NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Filip Kapos
PO NARUDŽBINI BLAGOG GOSPODA
 
Filip je sedeo sa jednim od svojih prijatelja u crkvenoj porti saborne crkve grada Egine. Kada smo objasnili koji je cilj naše posete on je bukvalno skočio sa stolice uzviknuvši: „Ono za šta me molite je za mene čast i radost.“ Oči mu se zasijaše čim je čuo ime svetog Nektarija i on poče da priča:
„Moj otac je radio u manastiru kao građevinski radnik. Jeli smo hleb iz Vladikinih ruku. Otac me je često vodio sa sobom. Svi su me gledali sa osmehom. Vladika je bio u prostoj radničkoj odeći, pomagao je savetima: radnici su ga slušali otvorenih usta. Ja, naravno nisam pridavao značaj onome što je Vladika govorio zato što sam bio mali. On je i sa mnom razgovarao, ali se ja, naravno, ne sećam šta je govorio. Kada sam malo porastao počeo sam sam da idem u manastir. Peške, bos. Svako jutro sam nosio ocu doručak, sam sam molio da nosim hranu ocu – stalno sam tražio izgovor da što češće odem u manastir zato što mi je to pričinjavalo veliku radost.
Jednom mati Antonija reče Vladiki: „Ava, nemamo više namirnica i imamo još malo hrane za stoku.“ A Vladika joj mirno odgovori: „Mati, Gospod će pomoći.“ Pozva radnike i reče im da uzmu magarce i da se upute u Suvalu da nešto natovare. Tada je tamo bila glavna eginska luka. „Šta da natovare, Vaše Preosveštenstvo, ništa ni od koga nismo naručivali,“ začudi se mati. „Naručili smo od Blagog Gospoda,“ reče Vladika.
Ja sam u to vreme radio kao posluga u jednoj bogatoj kući. Gazda se zvao Spiros Makoles. Bio je poznat trgovac drvenom građom i ja sam izvršavao razne sitne porudžbine: donosio sam novine, pisma. Ovaj Spiros Makoles je često davao namirnice kao prilog za manastir. Onog dana kada je Vladika rekao mati da pošalje radnike u Suvalu po robu moj gazda je razgovarao sa ženom: „Marika, odavno nismo slali namirnice u Svetu Trojicu, verovatno više ništa nemaju.“ Tog dana kao da ga je neko naveo da pomisli na to on podseti ženu da pošalju namirnice u manastir. Ja sam prisustvovao tom razgovoru. Odmah smo poslali puna kola u Suvalu. Sveti Nektarije je još za života činio čuda. Mati Antonija se brinula o njemu, od nje sam i saznao za to. Pričala je da Vladiku niko nije unapred obavestio kad je on dao nalog da se radnici spreme i pošalju u luku. Svetim Duhom je znao da ih tamo čeka dragoceni tovar za manastir.“
„A čega se još sećate, čika Filipe?“
„Mnogo godina posle Vladikine smrti, 1939. godine u manastir su doveli čoveka opsednutog zlim dusima. Odveli su ga na grob sveca, tada još nije bilo kapele, pored je rastao samo bor. Sveštenici su izgovarali ime besomučnog, čitali nad njim molitve pokraj groba, besomučnika su držala četiri muškarca. On im se bukvalno otimao, sve unaokolo je bilo kao u kovitlacu. U jednom trenutku svi se uplašiše: „Sveti Nektarije, ti si me spalio! Spalio si me!“ Posle nekoliko minuta besomučnik pade na zemlju kao mrtav. Iscelio se! Sa suzama je celivao grob svetog Nektarija ponavljajući: „Hvala ti, sveti Nektarije, ti si me spasio.“
Jednom su doveli devojku opsednutu nečistom silom, rikala je kao zver. Svi su bili užasnuti, njeno lice je bilo tako izobličeno da ju je strašno bilo pogledati. Iscelila se kada su izneti Sveti Darovi. Odmah se umirila i prolepšala. Svi su videli da je jako lepa. Svi smo plakali, a zvona su zvonila! Eto kako je bilo!“
 
Egina, 23. septembar 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *