NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Hrisafenija
MOJ OTAC
 
Nisam imao prilike da dobijem blagoslov od mati Hrisafenije koja je umrla 1984. godine, ali sam o njoj toliko čuo da mi se čini kao da je vrlo dobro poznajem. Mnogi ljudi su mi pričali o njenoj plemenitoj duši. Veoma sam se obradovao kada sem u leto 1987. godine imao prilike da čujem i njen glas. Zahvaljujući jednoj sačuvanoj kaseti mogao sam da čujem besedu mati Hrisafenije sa mitropolitom Idrejskim, Specijskim i Eginskim Jerotejem. U njoj je učestvovao arhimandrit Jefrem Stenakis, vikarij mitropolita, i drugi. Intervju je bio snimljen 1984. godine u manastiru svetog Nektarija. Na pitanja Vladike Jeroteja mati Hrisafenija odgovara sa jednostavnošću dečije duše. Njena mnogobrojna svedočanstva, ako ne i većina njih su potpuno nepoznata.
Toplo se zahvaljujem Vladici Jeroteju koji je snimio ovaj intervju, kao i vikariju za to što su mi ljubazno omogućili da zapišem tekst besede.
Mitropolit Jerotej: „Koliko godina ste poznavali mati Magdalinu?“
Monahinja Hrisafenija: „Od detinjstva.“
M.J.: „I koliko godina ste imali kada ste došli u manastir?“
M.H.: „U manastir sam došla kad mi je bilo pet i po godina, od prvog razreda.“
M.J.: „I od tada ste stalno u manastiru?“
M.H.: „Ne. Išla sam i u školu. Jednom sam se nešto razbolela. Nešto mi je bilo sa okom. Vodili su me po lekarima i nije bilo nikakvih rezultata, bilo mi je sve gore i gore.“
M.J.: „A šta vam je bilo sa okom? Koje oko vas je bolelo?“
M.H.: „Desno oko mi je postalo belo kao beonjača. Više nisam videla na njega. I jednom moja tetka reče: „Vodamo je po lekarima, a na Egini postoji najbolji lekar. Hajde da je odvedemo kod Vladike da je on zakrsti kopljem. Kad smo došli na Eginu ja joj rekoh: „Tetka, hajde da odemo kod Vladike, ti si rekla da će me on zakrstiti kopljem.“ Bila sam mala i mislila sam da je koplje neki lek. Tada još nije bilo automobila. Tetka je uzela magare, sela na njega, a mene je popela iza sebe. Prolazeći pored crkve Svih Svetih ona mi pokaza manastir: „Evo, vidiš, tamo idemo. Tamo ćemo da sretnemo oca, on će te blagosloviti.“ „Tetka, ja ću da siđem.“ Skočila sam i napravila tri metanije. „Mati Božija,“ govorila sam gledajući u nebo, „Hriste Spasitelju, učinite da ostanem ovde da živim. Neka budem monahinja! Evo u ovom manastiru.“ I tetka je sišla sa magareta i lupila mi čvrgu: „Da se nisi usudila da skačeš sa magareta dok ne stignemo.“
Dođosmo u manastir. Vladika je sedeo u fotelji, i kraj njegovih nogu je bila pletena klupica. „Evo oca koji će ti izlečiti oko,“ reče tetka. Ja odoh kod njega, zagrlih njegove noge i rekoh: „Oče, ja tebe mnogo-mnogo volim! Od zemlje do neba! Ako mi izlečiš oko voleću te još više!“ Sela sam na klupicu pokraj njegovih nogu i počela da molim: „Molim te, oče, izleči mi oko.“ Sveti Nektarije ustade i mi odosmo u hram. Uzeo je sveto koplje i blagoslovio me njime. A ja sam čekala da mi da lek! Onda Vladika reče mati Hristoduli: „Daj im nekoliko ruža od plaštanice, neka ih skuva i ispere oko.“ Moja tetka uze cvetove, međutim, kada sam izašla iz hrama oko je bilo potpuno zdravo! Videla sam svetlost! I kako onda da odem od oca! „Oče, ne želim da idem od vas, radite sa mnom šta hoćete!“ „Dobro, dete moje,treba da ideš u školu i da naučiš da čitaš i da pišeš kako bi bila od koristi po manastir!“ „Hoću da ostanem u manastiru sa tobom.“ Tada sveti Nektarije reče: „Ja ću slati mati Atanasiju i mati Damijanu po namirnice, i one će te dovoditi na magarcu.“ Imali su magarence koje se zvalo Liza. Sećam se toga zato što su me stavljali na njega i ja sam pratila sestre kada su dolazile po namirnice. Svraćale su kod nas kući.“
M.J.: „Da li si se tada upoznala sa Vladikom?“
M.H.: „Da, imala sam pet i po godina kada mi je iscelio oko. Nastavila sam da idem u školu. Jednom me Vladika nije video cele nedelje. Kad su kod njega došle sestre Ksenija, Hristofora i Haritina, stare monahinje, on ih upita za mene. „Ona je bolesna, Vaše Preosveštenstvo, nismo vam to rekle.“ „Noćas sam je sanjao. Na njoj su bile zlatne haljine i stavljao sam joj zlatni krst! Trebalo je da mi kažete…“ Čim su sestre izašle, u keliju je ušla sestra Akakija kod koje sam živela, tamo sam imala svoj divan. Onda sam otišla kod Vladike. „Pozdravljamo prepodobnu Hrisafeniju! Pozdravljam te, drago moje dete!“ Ja se poklonih do zemlje, i priđoh po blagoslov. „Oče moj, bila sam bolesna, ali su sve moje misli i osećanja bili ovde.“ „Sedi, dete moje.“ On uze epitrahilj i omofor i poče da se moli nada mnom. „Neka te od danas ne zovu Dimitrula. A kada čuješ ime Hrisafenija onda se odazovi da se i sestre naviknu.“
M.J.: „A gde je čitao molitve nad tobom?“
M.H.: „U igumanskoj sobi. Pored ikone Majke Božije. Rekao mi je da kleknem na kolena i promenio mi ime.“
M.J.: „Da li si u to vreme išla u školu?“
M.H.: „Da, završila sam četvrti razred. Rekli su mi da nastavim školovanje, ali ja nisam htela: plašila sam se da nekako ne izgubim manastir. Imala sam 12 godina kad je umro sveti Nektarije. Ponekad bi me on pitao: „Koliko godina imaš, dete moje?“ „Čak ni ne znam, oče. Rodila sam se na svetog Jovana Zlatousta.“ „Dobro, onda treba da imaš zlatna usta, dete,“ govorio je i osmehivao se.
Vodio me je i u eparhiju. Usput bi razgovarao sa mnom: „Dete danas je dan svetog Jovana Preteče. Zašto se zove Preteča?“ „To mu je bilo prezime,“ kažem ja. „Ne, dete moje, on je išao ispred Hrista. Sveti Jovan je bio šest meseci stariji od Hrista.“
Jednom smo na praznik svetih besrebrenika Kozme i Damjana krenuli u šetnju. Vladika je u ruci imao štap da se o njega oslanja. Kasnije je taj štap ostao kod mene, ali ga je uzela jedna monahinja sa ostrva Patmos. „Danas, je dete moje, dan svetih Kozme i Damjana,“ pričao je Vladika. „Zašto ih zovu besreberenici?“ „To im je bilo prezime, oče“ odgovoram. „Ne, dete moje. Oni su bili lekari i nisu uzimali srebro, i zato su ih i zvali besrebrnici.“ A šta je to srebro, oče?“ „To je novac, Hrisafenija. Nisu uzimali novac, lečili su besplatno.“
Jednom je Zinovija Lalauni, koja se sad zove Nektarija (ona je bila monahinja u manastiru Faneromenske ikone Majke Božije u mestašcu Hilimodi) htela da me povede sa sobom u selo Mesagro. Otišle smo kod mati Ksenije da dobijemo dozvolu. „Idi kod svog deke, njega pitaj,“ kaže igumanija. Odosmo kod Vladike, a on ne dozvoljava: „Ne, dete, tvoja mama zna da si u manastiru. A ako ti se nešto desi… Idi iza manastira i prati Zinoviju pogledom dok ne nestane sa vidika.“ Iznervirah se i pomislih u sebi: „Eh, baš si me častio, oče!“ A sveti Nektarije se okreće i govori: „Eh, baš si me častio, oče!“ „Jaoj, ja sam to rekla u sebi!“ Sveti Nektarije se osmehnu, a ja se zaplakah. Bilo me je sramota…
Jednom smo mati Partenija i ja otišle da skupljamo lekovite biljke za Vladiku. Dali su mi oštar nož. I ja sam se posekla sekući travu – odrala mi se koža i počela je da teče krv. Uplašila sam se i počela da vičem: „Jaoj, sve vene su mi izašle, šta sad da radim?“ – stojim i plačem. Dotrčaše sestre da mi previju ranu. „Ne dirajte,“ kažem im, „idem kod svog deke koji mi je iscelio oko.“ Otišla sam kod Vladike. On stavi odozgo svoju ruku, prekrsti me – i sve prođe! Kada je bio žedan poslao bi me po vodu. Uvek samo mene. Otpio bi tri gutljaja, a onda bi kazao: „Evo, a sada ti popij!“ Vodu sam donosila iz bunara. To je tamo, pored grobnice sveca.“
M.J.: „Čega se još sećaš, Hrisafenija?“
M.H.: „Ispričaću kako je dolazio Vladika Meletije[1]. Sestre su upalile sveće, a meni su dale korpicu sa ružama. Uzimale su cveće odatle i njime zasipale Vladiku. Kada je on otišao sveti Nektarije je bio veoma uznemiren. Prišla sam mu: „Zašto si, oče, tako neraspoložen, šta ti je?“ „Dete moje, hoćeš li nas primiti u kuću?“ „A šta će vam naša kuća, oče? Mi ćemo sa zadovoljstvom, oče…“ „Bilo bi dobro da živimo tamo.“ „Čekaj, oče, da izračunam koliko imamo kreveta.“ Počela sam da brojim, ispalo je da ima malo. „Ne, nećemo stati. A zašto da idemo iz manastira? Ja hoću da budem u manastiru, sa sestrama.“ „Onda, dete moje, priđi ikoni Majke Božije na ulazu i pomoli se.“ On mi nije rekao za šta da se molim. Otišla sam, klekla na kolena ispred ikone i šaputala: „Mati Božija, uništi. Mati Božija, uništi!“ Dugo sam se molila. Mati Haritina ode kod Vladike i reče: „Mala se nešto uplašila, Vaše Preosveštenstvo, i otišla je negde.“ „Ne, mati, nije otišla. U hramu je. Idi, dovedi je ovamo.“ „Dete moje, za šta si se molila tako dugo?“ „Oče, molila sam se da ga Gospod uništi, da spasimo manastir!“ „Dete moje, ti si izgovarala takve stvari? Iz tvojih usta treba da teku med i sladost. Nikada više nemoj tako nešto da kažeš.“ Stavio me je na kolena ispred ikone Majke Božije i pročitao razrešnu molitvu.““
M.H.: „Da li se sećaš islednika, šta se dogodilo?“
M.H.: „Ne sećam se, Vladiko, tada sam bila još mala. Jednom smo mesile testo. Sestre su za mene uvek pravile đevrek kad su nešto pekle, ali da nikome ne kažem. Jednom Vladika upita: „Jesu li ti ispekli đevrek tamo gde si pomagala da se mesi testo za hleb?“ „Da, ali su mi rekli da to nikome ne kažem.“ Vladika se osmehnu, blagoslovi me i reče: „Donesi mi ga i nemoj sve da pojedeš odjednom, jer možeš da se razboliš.“ Na ulazu u igumanske odaje je stajao bife. Tamo su se čuvali slatkiši za mene da ne bih jela sve odjednom i da se ne bih prejedala. Imala sam i okrugli sto ispred Vladikine kelije. Tamo sam jela. Ponekad sam jela zajedno sa sestrama za zajedničkim stolom, a na stočiću sam jela zajedno sa Vladikom.“
M.J.: „Nije valjda da si jela samo slatkiše?“
M.H.: „Ne, jela sam i drugu hranu. Mati Jefimija me je mnogo volela. Čak i kasnije, kad sam otišla u Hrisoleonidijski manastir. Mati Magdalina me je razmazila, šta god da uradim ona bi mi sve opraštala. Zato sam i otišla kod njih. Samo mi je bilo teško što sam bila daleko od manastira svetog Nektarija. Jednom sam sanjala Vladiku Nektarija. On mi se obratio i rekao: „Ja sam pored tebe i ovde u manastiru Majke Božije, dete moje!“ Onda sam se smirila.“
M.H.: „Da li si nosila svoju odeću?“
M.H.: „Ne. Ja nisam imala ništa osim plave školske kecelje. Posle smrti svetog Nektarija obukla sam crninu. Jednom sam obula čarape i Vladika mi je stavio primedbu.“
M.H.: „Da li su tvoji roditelji želeli da postaneš monahinja?“
M.H.: „Ja sam od detinjstva želela da se zamonašim, od najranijeg detinjstva. Dok su me krštavali u krstionici se pokazao krst. Mešali su vodu da bi krst nestao, a on se opet pojavljivao. Onda su rekli: „Ovo dete će verovatno umreti.“
Arhimandrit Jefrem Stenakis: „A da li ste išli u šetnju sa svetim Nektarijem?“
M.H.: „Često smo išli u selo Paliohora. Vodio je sestru Jefimiju i mene. Svraćali smo i celivali ikone svetog Dionisija. Pričao mi je njegovo žitije, o tome kako je oprostio ubici svog brata i druge epizode… A ja sam mu na to govorila: „Oče, i ti tako radi, pa ćeš i ti postati svetac. „On se osmehivao i blagosiljao me je. Vodio me je i u oltar. Imao je tamo kovčežić. Uzimao bi vodu, prvo bi sam pio, a onda bi mi kazao: „Sad ti pij!“
M.J.: „Da li si pevala u crkvi dok je još bio živ sveti Nektarije?“
M.H.: „Stavili su me za pevnicu. Tada su pevale sestre Teodosija, Akakija, Hristofora.“
M.J.: „A ko je najlepše pevao?“
M.H.: „Sestra Hristofora. A sestra Teodosija je imala jači glas.“
M.J.: „Da li je ona bila bolesna kad je došla u manastir?“
M.H.: „Njeno mirjansko ime je bilo Jevmorfija. Za vreme joj je napada izlazila pena na usta i kolutala je očima. Sveti Nektarije ju je iscelio. Još se sećam Mitrodore, ali se ona pojavila posle smrti svetog Nektarija. Nju je otac doveo na grob sveca. S njim su bila još i jagnjad, i njih su doveli na grob. I tamo se iscelila. Bila je još jedna bolesna žena, Partenija Krakari.“
M.J.: „Da li se Magdalina neprestano molila?“
M.H.: „Da, cele noći. Ona je bila đakonisa. Sveti Nektarije joj je dao blagoslov i ona se molila sa brojanicama sedeći na stoličici. Obilazila je ceo manastir i molila se do 3 sata kada bi zazvonilo zvono. Molila se po osam sati zajedno sa Agatonikom i još jednom monahinjom. Sveti Nektarije ju je naučio da govori: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“ i „Bogorodice Djevo…“ Jednom me je Vladika upitao: „Reci mi, drago dete, šta osećaš kada izgovaraš „Gospode Isuse Hriste“?“ „Kao da sam Hristos ulazi u mene, oče!“ Rekla sam mu ono što mi je bilo u glavi… „A šta osećaš kada se pričešćuješ, dete moje?“ „Kao da mi sve radosno igra od usta do stomaka!“
Ispričaću vam i za mati Evnikiju. Ona je bila paralizovana. Sveti Nektarije mi je rekao da je naučim Isusovoj molitvi. Ona je volela kad ja dođem. Govorila mi je da nikako neće da nauči tu molitvu da bih ja stalno sedela pored nje i sve vreme joj ponavljala. „A meni je Vladika tri puta rekao i ja sam zapamtila,“ govorila sam. Ona se osmehivala: „Ja sam stara, nikako ne mogu da naučim“.
M.J.: „Čega se još sećaš, Hrisafenija?“
M.H.:“ Jednom je bila suša. Iz Hirsoleonidijskog manastira donesoše kod nas ikonu Majke Božije. Staviše je izvan hrama pa su je ljudi celivali. A ja kažem mati Evniki, paralisanoj: „Idi, mati, i ti celivaj.“ Bila mi je kratka pamet. „Dete, ti znaš da ne mogu da hodam.“ „A ja ću te uzeti za ruku pa ću i ja da celivam. „I ona odjednom ustade, sama krenu i celiva ikonu. Mati Božija ju je iscelila!“
M.J.: „Mati Hrisanefija, da li je sveti Nektarije imao brojanice?“
M.H.: „Da. On je ponavljao Isusovu molitvu i „Bogorodice Djevo…“
M.J.: „Kažu da je u njegovoj keliji bila pepeljara za posetioce koji su pušili?“
M.H.: „Ne, to nikada nisam videla! Ne. Ja sam bila mala i svuda sam vršljala. Sestre su se ljutile: „Ova mala svuda seda.“ A sveti Nektarije bi govorio: „Dobro, neka sedi i neka sluša, zapamtiće za ubuduće…“
M.J.: „Da li sve pričaš kako je bilo ili nešto pridodaješ?“
M.H.: „Ne. Možda nešto oduzimam zato što zaboravljam. A da dodajem – ne dodajem.“
M.J.: „Neko je pričao da je sveti Nektarije pušio.“
M.H. „Ne daj Bože, sačuvaj Mati Božija! To je bio sveti čovek!.. Jednom smo otišli na brdo, iznad kuće tetka-Angelike. I on mi kaže: „Šta misliš, hoće li biti dobro ako ovde napravimo sirotište?“ Više puta je ponovio: „Ako budete dobre, iz zlatnih posuda ćete jesti.“
M.J.: „Tako i jeste, ako se ne ograničavamo samo na materijalnu hranu. A da li si bila ovde kad je umro sveti Nektarije?“
M.H.: „Naravno. Otišla sam, sela ispod kovčega i nisam odlazila. „I ja hoću da idem tamo gde je otac otišao,“ svima sam govorila. Vukle su me mati Akakija i druge sestre, a ja ni da čujem. „Neće valjda i ona da umre,“ govorili su. Stalno sam plakala i razbolela sam se od tuge. Odvezli su me u bolnicu. Mama je platila 12 hiljada drahmi za lečenje. A zatim je otac Angelos popričao sa njima i od nas su uzeli samo pola. Bila sam paralisana, nisam mogla da jedem od tuge. Jedna noga mi je postala kraća od druge. Zatim su me uputili u bolnicu „Evangelizmos“ („Blagovesti“), kao što je rekao otac Angelos. Tamo smo platili 3 hiljade drahmi. Na praznik ikone Majke Božije „Živonosni Istočnik“ vidim: ulazi monahinja u sobu. To je bila mati Magdalina. Mnogo sam se obradovala. Kako sam kasnije saznala, mati Magdalina nije nikuda išla iz manastira, sve vreme je bila na Egini. „Kako si, mati, kako su sestre?“ „Ustaj, dete,“ kaže mi ona. „Ne mogu, mati, paralizovana sam. Ne mogu ni da jedem ni da pijem.“ Ona sede kraj mojih nogu i poče da me mazi. To je bilo u jedan sat danju. Zatim poče da me uspravlja. Osećala sam da sam ozdravila i počeh da vičem: „Dođite svi ovamo što pre, ozdravila sam! Podigla me mati Magdalina!“ To je bilo čudo Majke Božije! Poslali su me kod oca Angelosa Nisiotisa u hram Živonosnog Istočnika! Odveo me je kod lekara, a oni se prekrstiše: „Sad verujemo da postoji Hristos i Mati Božija!“ Vratili su nam novac iz bolnice zato što se desilo čudo!“
M.J.: „Kojih još sestara se sećaš?“
M.H.: „Mati Ksenije, Haritine, Teodosije, Magdaline, Hristofore, Kasijane, Jevnikije, Akakije i drugih. U Hrisoleonidijski manastir sam otišla posle 1935. godine. Tamo me je odvela igumanija Magdalina. Arhiepiskop Hrizostom ju je postavio za igumaniju te obitelji…“
 
Egina, 1984. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Radi se o tadašnjem mitropolitu Atinskom Meletiju Metoksakisu, budućem Vaseljenskom Patrijarhu.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *