NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Teodulija
ČETIRI MONAHINJE U JEDNOJ PORODICI
 
U ovoj porodici je bilo petoro duša, od kojih su četiri monahinje! Majka i tri ćerke su se samopožrtvovano posvetile Bogu. Neke od njih su već otišle iz života. Razgovaramo sa igumanijom Teodulijom i njenom sestrom, monahinjom Magdalinom, u drevnom Hrisoleonidijskom manastiru koji se nalazi na zelenoj planinskoj padini, koja se uzdiže iznad manastira svetog Nektarija. U ovim sestrama sam video ovaploćenje bezgranične i duboke Hristove i ljudske ljubavi!..
„Mati Teodulija, obuzima me trepet pri pomisli da se nalazim na svetoj zemlji vašeg manastira. To je tvrđava Pravoslavlja. Vaša sestra po telu i po duhu – mati Magdalina i ja smo se sreli po Božijoj Promisli. Vi ste bile voljene sestre nezaboravne mati Hrisafenije, čoveka predivne duše. Ispričajte mi, molim vas, čega se sećate o svetom Nektariju i o blaženoj monahinji Hrisafeniji.“
„Naša sestra Hrisafenija (na krštenju Dimitrula) je rasla pored svetog Nektarija. Dok su je krštavali u krstionici se obrazovao krst. Svi su mislili da će ona uskoro umreti, a ispalo je suprotno. Rasla je i postajala sve bliža Bogu. Postila je, redovno je išla u crkvu. Kada je prvi put otišla u manastir sa tetkom Marigo Kambanau imala je nekih problema sa okom. Roditelji su mnogo para potrošili na lekare, ali ništa nije pomagalo. Iscelio ju je sveti Nektarije samo svojim blagoslovom. Zakrstio ju je, dotakao lagano njenu glavu svojom rukom i kazao: „A ti ćeš, dete moje, biti monahinja!“ Ona poskoči od radosti. Sveti Nektarije uze ruže koje su ležale kraj plaštanice (to je bilo u nedelju posle Vaskrsa) i dade joj u ruke. A posle reče da naša mama skuva ovo cveće i opere joj oči. Ali čak ni to nije bilo potrebno: odmah se tamo iscelila! Malena je tada nekuda otrčala i nisu mogli da je nađu. U međuvremenu je došlo vreme da se pije kafa. Skuvala ju je mati Jefimija i odnela Vladici. Ulazeći u keliju videla je devojčicu kako sedi kraj štoka od vrata i počela da je grdi, jer je znala da su se roditelji brinuli. „Nemoj da me grdiš! Sedim i čekam da dođe otac, jer je rekao da ću biti monahinja.“ Na kraju su je odveli kod tetke. To ispričaše Vladici. On se osmehnu i reče: „Dobro, dovedite mi je ovamo“ (on nikada nije govorio, „hajde“ ili „dajte“, obično bi govorio „dobro“). Dovedoše devojčicu kod njega. „Dete moje,“ poče on da joj govori, zašto nećeš da ideš kod mame? Ići ćeš u školu, vidi: kod nas sve sestre znaju da pišu, da čitaju i da pevaju. Kad naučiš da čitaš i da pišeš ako budeš htela dođi ovamo.“ Ona se pokloni, priđe po blagoslov i zahvali se Vladici zato što joj je iscelio oko. „Molim te, reci tvojoj mami da ju je Vladika molio da te pušta sa svim poznanicima i rođacima kad oni budi dolazili u manastir. Tako ćeš često moći da dolaziš ovamo.“ Samo tako je nagovorio dete da ode kući sa tetkom. Dimitrula nikada nije htela da ide iz manastira. Sveti Nektarije ju je veoma voleo, govorio je sestrama da se brinu o njoj, da posti i pričešćuje se i da u svakodnevnom životu bude kao pored Hrista.
Jednom je sveti Nektarije „video“ devojčicu obučenu u bleštavu odeću. Vladika se uzradova i sa trepetom reče: „Mati Božija, vidim ovo dete odeveno u zlatne rize.“ On kaza Dimitruli: „Znaš, dete, promeniću ti ime! Zvaću te Hrisafenija[1]. Devojčica je bila kao na krilima od radosti, a sestre su bile u nedoumici: „Vladika, kakvo je to ime? Zar postoji sveta Hrisafenija?“ „Ne, sestre, nema svete Hrisafenije. Ali kada biste mogle da vidite ovo dete onako kako sam je ja video shvatile biste da njoj može da se da samo to ime.“ „Dobro, Vaše Preosveštenstvo, kako blagoslovite. A pošto nema svete Hrisafenije, kada da slavimo njen imendan?“ „U ponedeljak II nedelje po Uskrsu, na Apostola Tomu, na dan Hrisovitske ikone Majke Božije.“
„Hteli bismo nešto da saznamo o vašoj mami, ispričajte nešto o njoj.“
„Ona se ispovedala kod svetog Nektarija. Prvo je rodila Dimitrulu, posle nje mene, a kada je bila trudna i nosila treće dete naš otac je otišao u Ameriku da zaradi pare nama za miraz. Tako da tada kao da nismo ni imale oca. Umro je u Americi. Pred kraj života je dobio pismo sa ostrva Egina. Između ostalog pisali su mu: „Možeš da smatraš da nemaš ni ženu ni decu. Tvoja kuća je postala podvorje. Svi popovi i monahinje tamo dolaze. Ako si sakupio dolare dođi i okači polijelej, cela kuća ti je u ikonama.“ Otac je tada našoj majci napisao pismo: „Ako želiš da odeš u manastir uzmi naše tri ćerke i idi, a ja ću da odem na Aton i takođe da se zamonašim! Ako odlučite drugačije sve dođite ovamo!“ Mama je otišla po blagoslov. Posavetovali su joj da ode makar sa dvema ćerkama, a da Hrisafeniju, ako ona to želi ostavi ovde, bili su spremni da se pobrinu o njoj. Mama se o svemu ovom savetovala sa svojom majkom Katarinom. Ova nije htela ni da čuje. „Ili,“ kaže, „idite sve zajedno ili niko.“ Ni ujak koji je trebalo da nas prati na putovanju nije pristao da ide bez Hrisafenije. Tako da smo sve ostale.“
„A ko je tada bila igumanija u manastiru?“
„Tada je igumanija bila Magdalina, to je bilo 1942. godine. Ona nas je veoma volela. Prvo je došla Hrisafenija, godinu dana posle očeve smrti. Zamonašio ju je Vladika Elasonski Jakov, promenio joj je ime, dao joj je ime Hristonimfi, rekao je da nema imena koje joj je dao sveti Nektarije. A mati igumanija je insistirala, govorila je da treba ostaviti onako kako je rekao starac. Kada je Hrisafenija dospela u naš manastir veoma teško joj je palo što ne može da živi u manastiru svetog Nektarija na koji se toliko bila navikla. I u snu je videla svetog Nektarija koji joj je rekao: „Dete moje, nemoj da tuguješ. I u manastiru Svete Trojice su moja čeda i u Hrisoleonidijskom manastiru su moja čeda. Nemoj da se brineš.“
Godinu dana kasnije i mama je otišla u manastir. Jednom sam nekim manastirskim poslom otputovala u Atinu i javili su mi da se što pre vratim, jer se mama razbolela. I još su mi rekli da dovedem oca Timotija iz manastira svetog Nektarija, da bi je on zamonašio kao što je molila. Tako i učinismo. Dali su joj ime Nektarija. Živela je oko 15 dana. Zašto se ranije nije zamonašila? Bila je veoma milostiva i mislila je da u manastiru neće moći da čini dela milosrđa onako kako je htela.“
 
Egina, 2. oktobar 1987. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Što znači „zlatna“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *