NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Panajotis Geladakis
„…SKINUO JE SVOJU OBUĆU I DAO BOSOJ ŽENI“
 
Panajotisov unuk, đakon Fanurije Makaratzis, mu je rekao koji je cilj mog dolaska i on je sa nestrpljenjem čekao da dođem, želeo je da se seti svega što je znao o svetom Nektariju.
„Deko, ti imaš… 92 godine. Kad je umro sveti Nektarije ti si imao 23 godine, to je priličan uzrast. Šta možeš da ispričaš o tom vremenu?“
„Rodio sam se u selu Agiji Adomati. Iz detinjstva se sećam kako su svaki put kada bi Vladika prolazio zvonila zvona. Vladiku je na magarcu vodio čika Panagis Janičaris. Kuća čika Panagisa se nalazila malo ispod manastira, u Kondu, kako se tada zvalo to mesto. Putevi su bili kameniti, teško je bilo ići peške. Svakoga dana sam išao u manastir sa starijim bratom Dimitrijem i dva-tri radnika. Pomagao sam bratu. Često bi se tamo gde smo radili pojavljivao Vladika. Po spoljašnjem izgledu je ličio na običnog monaha. Uvek je nosio skufiju i mantiju. Bio je vrlo jednostavan. Jednom smo brat i ja popravljali stari konak. Vladika nam je prišao po navici. Ovde je već bio čobanin, njegove koze su nedavno obrstile divlju maslinu. Sveti Nektarije mu je ljubazno rekao: „Dete moje, zašto si tako nepažljiv, pa životinje ne razumeju. Divljaku ćemo nakalemiti, rađaće! Evo sada te masline, sad je ona pravi delija!“
„Čega se još sećaš, deko?“
„Bio je jedan radnik, pomalo divlji čovek sa ogromnim brkovima. Jednom se zabuljio u jednu sestru: suče brkove i samo gleda. Vladika mu prilazi i tiho govori: „Čika-Kosta, tvoj posao je gotov, kad bude još posla za tebe reći ću ti.“ Otpustio ga je. Žena je dolazila da moli za njega, Vladika mu je oprostio i on se ponovo pojavio u manstiru, ali je dobio stroga uputstva. Brat me je učio: „Čovek treba da bude veoma oprezan, zapamti da je ovo sveto mesto, nemoj da se zagledaš u lica, gledaj u zemlju, a ne sa strane.“ Ja sam pazio na sebe, slušao sam brata.“
„A kakav je sveti Nektarije bio kao čovek?“
„Bio je baš pravi svetac! Sa dobrom rečju, otvorena srca, milostiv. Stalno je čitao. Dolazio sam kod njega u keliju, a on je stalno sedeo nagnut nad knjigama, bilo ih je mnogo u njegovom malom kabinetu, ja sam mu pomagao da prenese nešto teško, a on bi me blagoslovio.“
„Da li se sećaš sestara-monahinja?“
„Sećam se. Jednom sam zakasnio na posao. Mati Magdalina me je strogo upitala: „Da li si nekada video kako ljudi rano ujutru trče na posao“ Ona je bila učiteljica, vrlo ozbiljna. Sećam se Damijane. Zajedno smo uspešno završavali izgradnju svih hramova. Plaćala je svojim novcem, koje je dobila za stanove u Pireju, koji su joj u nasledstvo ostavili bogati roditelji.“
„A kako je sveti Nektarije služio?“
„Često sam bio na Liturgiji kad je on služio. Nedeljom i o praznicima se skupljalo mnogo naroda. Ljudi su hteli da ga čuju i da dobiju blagoslov. Širili su šatore oko manastira. Pričali su mi kako je jednom u manastir došla neka siromašna bosa žena. Sveti Nektarije je skinuo svoju obuću i dao joj. Molio je da nahrane siromašnu i gladnu ženu. „Nemamo ništa, Vaše Preosveštenstvo, samo malo hleba.“ „Onda joj odmah dajte hleba.“ A još jednom su došli seljaci iz Konda da ispričaju kako počinje suša i dolazi glad. Sveti Nektarije se pomolio i uskoro je pala jaka kiša. Svega toga se jako dobro sećam.“
 
Egina, 20. maj 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *