NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Georgios Spiridakis
EGINSKI ROBINZON
 
Odrasli i deca vole priču o Robinzonu Krusu i drugim samotnjacima, sličnim njemu. Privlači ih egzotika, priča o borbi sa silama prirode za opstanak u izuzetno teškim uslovima. Jednog od takvih neobičnih ljudi sreo sam nedavno u selu Suvala na ostrvu Egini. On je vršnjak veka. Naš Robinzon je mnogo godina radio u Americi. Nema kraja sećanjima. Ali o svemu po redu.
Rekli su mi da se na pustoj obali nedaleko od Suvale nalazi obitavalište pustinjaka, tamo se podvizava Georgios Spiridakis sa nadimkom Besprizornik. Začudili su me uslovi života, pa i sam nadimak, i ujedno su u meni probudili radoznalost. Posle prilično dugog traganja uspeo sam da pronađem njegovo mesto boravka.
„Sviđa mi se moj nadimak, i ja sam sam tome kumovao. Besprizornik je, kako se meni čini dobri lutalica koji voli sve ljude, ali se ne vezuje ni za koga posebno; njegovi najbliži prijatelji su ptice i cveće. U Americi sam tokom mnogo godina navikao da živim upravo tako.“
„Deko, koliko mi je poznato, ti si dobro poznavao svetog Nektarija. Čega se sećaš?“
„Tada sam imao 14-15 godina. Ovde, u seocetu Suvala na obali mora imali smo putničke barke. U Atini su živela Vladikina braća, prezivali su se Kefalas. On mi je davao zadatak da za njih prevozim korpe, flaše sa uljem, plaćao je dve ili pet drahmi, tada su to bile velike pare. Jednom prilikom mi je otac dao neke papire za Vladiku. Tada mi je bilo otprilike 16 godina. Krenuo sam gore, usput sam sreo drugare i počeli smo da se igramo klisa. Papire sam stavio u stranu, pa sam i zaboravio gde sam ih stavio. Sve sam pretražio – nigde ih nema. Na kraju nađoh, otidoh u manastir, a već pada mrak. Kucam. Očekivali su me. Odmah sam otrčao do Vladike. „Zašto si se tako zadržao?“ upita me on. „Otac te je odavno poslao. Šta se desilo?“ Ispričao sam mu sve kako je bilo, prosto nisi mogao da slažeš tog čoveka. „Sada te neću nikuda pustiti, već je vrlo kasno,“ rekao mi je, „spavaćeš ovde. A ujutru, ako Bog da neka od sestara će te na magarcu odvesti do crkve posvećene Časnom Krstu, a dalje ćeš sam.“ Dobro sam se naspavao. Ujutru su mi dali čaj i bio sam spreman za put. Opraštajući se od Vladike ja prozborih: „Vaše Preosveštenstvo, otac će me istući sad kad dođem kući.“ „Ne, neće te ni taći,“ ubeđivao me je Vladika, „dajem ti reč.“ Smirio sam se. Što se ono kaže, vezao sam zlatan čvor da ne zaboravim. Kod kuće me je otac dočekao sa osmehom, i majka se osmehivala. U sebi sam razmišljao: „Sve je bilo kao što je Vladika rekao.“ Nisu me ni tukli, ni grdili, sve je bilo u redu.“
„Deko, da li si možda čuo za čuda svetog Nektarija?“
„Svojim ribarskim barkama „Prodrom“ i „Jason“ iz luke Pireja besplatno smo prevozili materijal za izgradnju manastira. Tada se desilo ono sa krečom, već znate za to? To je zaista čudo neviđeno. Otac i ja smo tada takođe potrčali u manastir. Svi su bili uzbuđeni, neki su plakali, svi su se krstili sa trepetom i strahopoštovanjem. I mi smo se nagnuli u bunar, vidimo: pun je vode – do vrha! Da-a-a. A čim su ugasili kreč voda se opet vratila na prethodni nivo.“
„A druga čuda, deko?“
„Bila je jedna žena iz Merista, u koju je ušao đavo. Čim bi zli duh njome zavladao, uzimali su pojas sveca, zakrštali je i ona bi se odmah smirila. Jednom su ovu besomučnu dovezli u manastir. Desetoro ljudi ju je držalo da bi je primorali da celiva grob sveca, i nisu mogli da je nateraju da se sagne. Kad im ona odjednom reče: „Sad me ostavite – sve je prošlo.“ Zaista se iscelila. I još se ćerka Stamatisa Stamatiu iz sela Metaniti, naša bliska poznanica, takođe iscelila od istog takvog neduga. Jednom je došao čovek sa ostrva Krist, u stomak mu se urezalo parče gvožđa sa krova. Lekari se nisu usuđivali da ga operišu, bilo je vrlo opasno. Sve to se desilo baš na dan kada se praznovao svetac. I dakle, upravo u trenutku kada su iznošeni Sveti Darovi, on je sam sebi izvadio to gvožđe. Bio sam u blizini i sve sam video svojim očima.
Sećam se još jednog sličnog slučaja. Jedan čovek iz Tebe, čije dete je sveti Nektarije iscelio dao je kao prilog manastiru dve ovce. Čim je brod pristao uz obalu, spustiše se stepenice, ovce prve istrčaše na obalu i odmah nestadoše. Ovom čoveku je bilo vrlo krivo, krenuo je u manastir, a usput je sve pitao da li je neko video ovce. Svi su mu rekli da su videli dve ovce kako idu u pravcu manastira. Došao je do manastira, počeo da priča o nestanku ovaca, a monahinja ga umiri: „Tvoje ovce su već u našem stadu.“
„Deko, a da li si bio na službama kad je služio sveti Nektarije?“
„Da. Do 17-18 godina sam se pričešćivao iz njegovih ruku, a posle… počeo sam da bančim i bilo me je sramota da idem kod njega.“
„A šta sada osećaš?“
„Sada kad dolazim kod njega palim sveću i na duši mi postaje svetlije. A ranije kada bih ga video želeo sam da postanem drugačiji, da se popravim. Činilo mi se da zaista postajem nekako bolji.“
 
Selo Suvala, 5. maj. 1989. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *