NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Marija Strongilu
LITURGIJA ANĐELA
 
Kod uvažene gospođe Strongilu (navodim njeno devojačko prezime, isto koje je imala i njena tetka, prva igumanija manastira – slepa mati Ksenija) dospeo sam po savetu veoma ljubazne mati Teopistije, koja se podvizava u obitelji koju je izgradio sveti Nektarije. Bio sam izuzetno zahvalan, jer je moj susret sa 86-godišnjom staricom bio pravo otkrovenje.
Stan u kojem ona živi sa porodicom svoje rođake Marije Janakopulu nalazi se u gusto naseljenom delu grada. Prešavši prag njene kuće osetio sam kao da sam na ostrvu Egini 1913-1924. godine. Preda mnom kao da se pokazalo 7 godina svakodnevnog opštenja sa svetim Nektarijem i 10 godina života provedenog zajedno sa svetom igumanijom Ksenijom. Ove uspomene su veoma dragocene. Treba reći da je osim svega ostalog ona sopstvenim ušima čula pretnje islednika upućene svetom Nektariju. Da, to je živi svedok, tadašnja 17-godišnja Marija Strongilu.
Blagoslov svetog Nektarija je dobila još dok je bila u majčinoj utrobi. Nema reči koje bi opisale ljubav koju ona oseća prema svecu.
„Gospođo Strongilu, ispričajte nam čega se sećate o svojoj tetki – čoveku svetog života – slepoj mati Kseniji i o svetom Nektariju.“
„Prvo ću nešto reći o tetki. Znate, kada se ona molila izgledalo je da se odvaja od svega zemaljskog. Kao da je dospevala na Nebesa! Ja sam bila još uvek dete i nisam to shvatala. Ona je bila potpuno slepa, a ja bih joj prilazila za vreme molitve i gurala je da je uplašim… Ona se krstila i šaputala: „Odlazi od mene, sotono“ – i odlazila bi iza oltara da tamo završi svoju molitvu. Tada je bilo mnogo stvari koje nisam razumela.“
„A kako je mati Ksenija dospela u manastir?“
„Znate, ona je često išla u jedan hram u Atini koji se nalazi u kvartu Poligona, u crkvu Arhangela Mihajla i Gavrila. I nosila je monašku odeću. Tamo ju je videla gospođa Katarina Matfopulu, pobožna i bogata žena. Prišla joj je jednom prilikom i rekla: „Gospođice, da li bi htela da dođeš kod mene u goste?“ „Ne mogu, zato što će se mama brinuti.“ „Dobro, hajdemo onda kod tvoje mame da je zamolim.“ „Šta će vam ona?“ upita majka. „Ona je potpuno slepa, neće moći ništa da vam pomogne.“
„A zašto je gospođa Matfopulu htela da uzme devojčicu kod sebe?“
„Da bi se ona kod njih molila. Ona je zaova oca Jevsevija Matfopulosa. I u to vreme je bila u drugom stanju pa je htela da se devojčica moli za nju. Na kraju krajeva ju je ipak uzela u kuću. Jednom prilikom je kod njih umro neko od rođaka i oni su pozvali Vladiku Nektarija na opelo. On je tada bio direktor Rizarijske bogoslovske škole. Kad je opelo završeno svi krenuše u kuću kod rođaka. Onda gospođa obraćajući se Vladici reče: „Vaše Preosveštenstvo, ja sad imam mnogo posla. Dozvolite mi da vas zakratko napustim kako bih postavim sto. Oprostite mi. Dovešću devojku svetog života da Vam pravi društvo kako Vam ne bi bilo dosadno.“ I dovela je kod njega moju tetku. Sveti Nektarije je upita: „A zašto ti, dete moje ne ideš u manastir?“ „Vaše Preosveštenstvo, ja sam siromašna. Nemam novca. Kako da idem u manastir?“
Porodica mog oca, gospodine Melinos, se doselila sa Krita. Bili su izbeglice. Moja tetka, mati Ksenija se rodila u Atini. Tada je Krit još uvek bio pod vlašću Turaka. Čim ju je čuo sveti Nektarije odmah reče: „Primiću te u manastir.“ Posle izvesnog vremena sveti Nektarije se uputio na Eginu. Tamo se upoznao sa gradonačelnikom, gospodinom Pepasom. On je bio lekar, predivan čovek! „Gospodine gradonačelniče,“ obratio se sveti Nektarije, „hteo bih uz Božiju pomoć da osnujem manastir na Egini.“ „Vaše Preosveštenstvo, mi već imamo manastir gde žive žene koje nisu opterećene porodičnim brigama. Hajdete da pogledamo.“ Svetom Nektariju se svideo mali manastir, koji je nosio ime po crkvi koja je tamo bila sagrađena „Živonosni Istočnik“. „Vaše Preosveštenstvo, predajemo Vam ga,“ reče gradonačelnik. To je bilo upravo ono mesto gde se danas nalazi manastir svetog Nektarija.
Vladika je odmah napisao pismo mojoj tetki i Kasijani i one su prve doputovale kod njega. Kasnije su došle i druge. Tako su počeli da obnavljaju manastir. Pozvali su i mog oca, on je bio tesar.“
„Gospođo Strongilu, kada ste i kako vi došli u manastir?“
„Moja mama je umrla od ujeda besnog psa i ja sam ostala siroče. To je bilo 1907. godine. Još nisam bila krenula u školu, naravno, posle toga sam išla; tada sam imala 6 godina, naša Stela – 4 godine, mala Hrisanfi – 2 godine. Dvoje prve dece moje mame je umrlo. I kada je bila u drugom stanju (u osmom mesecu) i nosila mene moja tetka Hrisanfi (Ksenija) ju je odvela u Rizarijsku školu kod Vladike Nektarija da je on blagoslovi. On joj je dao blagoslov i rekao: „Dete koje rodiš će živeti.“ Tako sam dobila blagoslov svetog Nektarija još u majčinoj utrobi.“
„Vratimo se, gospođo Strongilu, na onaj momenat kada ste došli u manastir.“
„Da. Mama je umrla, otac je bio šef gradilišta i išao je po gradilištima, vodio me je sa sobom. Zajedno smo bili u hotelima, tavernama, kafićima. Pretvorila sam se u pravog obešenjaka! Baka moje mame me je grdila i mnogo se brinula što tako rastem. Onda je rešila da napiše pismo tetki – mati Kseniji. Moja mama je još ranije molila Kseniju da me uzme u manastir. Plašila se da ću ja, pošto sam bila tako nevaljala lako da utičem na druge sestre. Tada joj je moja tetka odgovorila: „Marija je još vrlo mala, a ja sam slepa, neću moći da je negujem i pazim. Neka odraste do 10-12 godina, i obećavam da ću je onda uzeti u manastir.“ Kad je mati Ksenija primila bakino pismo, zabrinula se i otišla kod svetog Nektarija. „Vaše Preosveštenstvo, oslobodite me od obećanja koje sam dala. Dala sam ga svojoj sestri na umoru.“ Tetka mu je sve ispričala. Onda Vladika odluči: „Tvoje oslobađanje će biti da se to dete dovede ovde.“
Tako su me doveli u manastir. Nisam htela tamo da živim. Ali je lik sveca od prvog trenutka na mene ostavio dubok utisak. Bio je vrlo prijatan čovek. Stalno sam plakala. A Vladika mi je govorio: „Kuda ćeš da odeš? Kako će naš manastir da ostane bez Marije?“ Tako je govorio da bi me zadržao. Jednom sam se spremila da pobegnem odatle. Prvo sam otišla u baštu. Dali su mi dva buketa ruža da odnesem u Atinu. Svratila sam u crkvu sa cvećem. Priđe mati Hristodula, vide da držim cveće, donese dve vaze da ih stavi: jednu – ispred ikone Isusa Hrista, drugu – ispred ikone Majke Božije i natera mene da to uradim. Ja odoh i stavih vaze. Izlazeći iz hrama sretoh Vladiku. „Vaše Preosveštenstvo, ja odlazim!“ „Kako ćeš nas ostaviti bez Marije?“ Nisam znala šta da odgovorim. Tako sam i živela tamo do 1923. godine dok nije umrla moja tetka. Godine 1924. je došao mitropolit Atinski Hrizostom. On mi je rekao: „Ako nemaš nameru da postaneš monahinja nema smisla da ostaješ ovde.“ Zamolila sam ga da mi pomogne da se zaposlim u bolnici „Blagovesti“ kao medicinska sestra. U časopisima na slikama sam videla kako medicinske sestre neguju bolesnike i to mi se sviđalo. Na kraju sam se zaposlila u bolnici „Blagovesti“ 1924. godine.“
„Hajdete da se sada vratimo nekoliko godina unazad. Da li se sećate službe svetog Naktarija?“
„Kada je on služio to je bilo nešto neizrecivo. Kada bi iznosio putir ja sam uvek padala ničice. U tom trenutku – sa svetim putirom u rukama svetac nije dodirivao zemlju! Noge su mu klizile kao da je leteo! Ispričala sam to tetka Kseniji. A ona je odgovorila: „Naš Vladika je sveti čovek! I kada služi ne dodiruje zemlju!“ Od tog trenutka kada smo tetka i ja o tome razgovarale ništa slično više nisam videla. Njegova svetost se ne može opisati! Kada je služio bdenije činilo nam se da ne stojimo na zemlji nego na Nebu. Kao da smo ostavljali sve zemaljsko.“
„Priča se da je bio jednostavan čovek…“
„Da, nije bio gord. U žarko letnje podne tetka Ksenija bi me zatvarala da ne izlazim, da ne skačem po verandama i ne smetam sestrama da odmaraju. A Vladika je u to vreme išao po vodu, čula sam njegove korake i otvarala vrata. „Marija,“ govorio bi mi, „molim te, donesi mi čašu vode iz bunara.“ Sada je pored tog bunara grobnica svetog Nektarija. I ja bih mu donela vode. „Vaše Preosveštenstvo,“ obratila bih mu se, „hoćete li da donesem i slatko?“ „Donesi, Marija, da pojedemo i malo slatkog?“ Sećam se da je probao slatko i dao mi da liznem sa njegove kašike. Ali ja nisam mogla da jedem jednom kašikom, htela sam čistu, i zato sam otišla u kuhinju po čistu kašiku. Sećam se kako smo mi devojke na Veliki Petak brale cveće. On se osmehivao i govorio: „Zdravo, devojčice!“ – i blagosiljao nas.
Ja sam svakog jutra skupljala dudinje koje su padale sa drveta koje se nalazilo preko puta njegove kućice da Vladika ne bi zgazio i da se ne bi okliznuo, a i da se pod ne bi prljao. Čučnula bih i skupljala plodove. Izlazio je Vladika i govorio: „Evo, koliko plodova skupiš, Marija, toliko ćeš mojih molitava imati.“
Ponekad su me sestre zbog nečega grdile i ja bih plakala. I kad bi me vodile pored njegove kuće trudila sam se da plačem jače, da bi on čuo i izgrdio moje „uvrediteljke“. Vladika bi ih prekorio: „Marija opet plače? Opet je kažnjavate, ne umete pravilno da vaspitate dete…“
Magdalina (ona je kasnije postala igumanija Hrisoleonidijskog manastira) je bila učiteljica i najčešće me je ona kažnjavala. Ona je bila stroga, davala mi je časove. Kod nje sam naučila da pišem, naučila sam matematiku. Najviše sam volela Kasijanu. Ali, naravno, još više sam volela Vladiku. Trudila sam se da uvek budem blizu njega. U podne, kada sam mu donosila vodu on bi me pitao o zadacima koje smo mati Magdalina i ja radile, pitao bi me sa velikim interesovanjem i ja sam mu postavljala razna pitanja, a on bi odgovarao. Jednom sam mu zadala zagodnetku: „Išao čovek putem i odjednom ugleda čudovište sa pet glava, sa dvadeset udova i sto prstiju! Zar može da postoji takvo čudovište, Vaše Preosveštenstvo?“ „To je pokojnik. Njegova glava i glave ljudi koji su ga nosili – ukupno ih ima pet. Petoro ljudi ima dvadeset ruku i nogu, a prstiju – sto.“
Još da kažem da sam malo jela, i to ne sve, nisam volela cveklu. Jednom me je moja učiteljica izgrdila zato što nisam sve pojela. Ja sam počela da plačem i otišla gore. Prolazeći pored Vladikine kuće ja zaplakah još glasnije. On me ču i ode u keliju kod moje tetke: „Šta je sa Marijom?“ „Ona, Vaše Preosveštenstvo, neće da jede.“ „A šta ste joj dali?“ „Cveklu.“ „Kako to da neće, donesite tanjir ovamo, evo videćete kako ćemo sad nas dvoje zajedno sve da pojedemo.“ Sela sam i počela da jedem cveklu zajedno sa Vladikom.“
„A kakav je sveti Nektarije bio u manastiru?“
„Veoma jednostavan. Na njemu su bili mali krst i skufija. Arhijereske panagije nikad nije nosio, okačio ih je pored ikone Majke Božije. Služio je kao običan jerej.“
„Čuo sam da je svetac voleo da radi u bašti, da je šio papuče sestrama…“
„Naučio je sestre da šiju papuče. Monahinja Kiprijana se posle njega bavila šivenjem obuće.“
„Da li je jeo sa sestrama?
„Ne, obično je jeo sam.“
„Zbog čega je toliko cenio mati Kseniju, vašu tetku?“
„Moja tetka je bila čista duša, vrlinski čovek. Kada se ona molila podizala bi ruke visoko, sa strahom Božjim. Ja sam, naravno, bila mala i nisam shvatala. Ona je podizala ruke, kao da se uznosi na Nebo, a ja bih se prišunjala otpozadi kao lukavi, i uznemiravala je.“
„Da li je ona bila slepa od rođenja?“
„Ne, oslepela je sa 11 meseci kad je preležala meningitis. Bila je dobra pesnikinja. Sećam se jedne njene pesme:
Duša, dostojna žalosti,
Stalno jeca i žali,
I ime Božije spominje,
Vičući iz sve snage.
I govori: „O Gospode, spasi me,
O Gospode, pomiluj.
Vidi svu tamu moju
I izvedi na svetlost.“
 
„Da li je imala dar prozorljivosti?“
„Jednom prilikom dođe sestra moje mame od ujaka, Katina. Ona je živela sa jednim čovekom koji je služio u mornarici. Moja tetka, iako joj apsolutno niko o tome nije pričao sve joj sama kaza. Katina je rodila dete i došla na četrdeseti dan u manastir. Sveti Nektarije je blagoslovio mališana, krstio ga, a posle toga pričestio. Ona se na kraju udala za tog čoveka čije je bilo dete i imali su petoro dece!“
„Koliko godina ste živeli pored svetog Nektarija?“
„Sedam godina: od 1913 godine, od onog dana kada sam došla u manastir do 1920. godine kada je on umro.“
„A da li se sećate čika Pavlinerisa koji je živeo blizu manastira?“
„Da, to su bili sveti ljudi! Oni su me odgajili. Tetka Hrisa… Ona je svetom Naktariju poklonila mnogo zemlje za manastir i govorila: „Ako ti, Vladiko, bude trebalo još zemlje, daću ti.“ „Ne, tetka Hriso, dosta je,“ odgovarao bi on. Prvo je to bio mali manastir. Tek sada je tako velik. Sveti Nektarije je zamislio da osnuje školu u manastiru da se deca ne bi vozila u školu u udaljeno selo Franginu. Ali nije stigao, počeo je rat…“
„Verovatno se sećate klevete koja je pokrenuta protiv svetog Nektarija. Da li možete da ispričate nešto o tome?“
„Oklevetala ga je svećarka, a on je bio svetac. Kada je svećarkina ćerka Marija došla u manastir ja sam bila napolju, ispod eukaliptusa pored manastira. Imala sam hleb i sir, i jela sam. Prilazi Marija, bila je lepa devojka, mi smo vršnjakinje i kaže: „Treba mi Vladika.“ Ja sam bila prva osoba koju je ona srela u manastiru. „Nećeš moći da vidiš Vladiku,“ rekoh ja. „Ali ću da te odvedem kod svoje tetke, kod mati Ksenije.“ I odvedoh je. Posle razgovora sa njom tetka ju je odvela kod Vladike. „Ostavi tu devojčicu ovde, prepodobna Ksenija, a posle ćemo da vidimo,“ reče on. Tako su je ostavili. A njena majka, oh, kakav je ona čovek bila! Jednom je došla u manastir, ušla u hram baš u trenutku kada smo dobijale naforu iz Vladikinih ruku. Ja napred, a Marija pozadi! Ja sam već dosta bila čula o njenoj majci, pa sam se zato i ja uplašila. Dok smo uzimale naforu i dok smo izlazile iz hrama sva sam se bila naježila od straha. Videla sam da je tu ženu obuzeo gnev i zato sam se uplašila.“
„Kakva je bila ta Marija? Zajedno ste se igrale.“
„Dobra devojka. Znate, mi nismo imale nešto naročito vremena za igranje, ja sam išla na poslušanje.“
„A šta je bilo kada se u manastiru pojavio islednik?“
„Sve sam tada videla svojim očima. Sveti Nektarije je sedeo kraj vrata moje tetke, a ja sam prala stepenice. Odjednom vidim, dolazi ovaj islednik i počinje tako grubo da se ophodi prema Vladici: „Ja sam islednik iz Atine, došao sam da vas ispitam.“ Vladika ga je odveo u odaje koje se nalaze preko puta oltara. A dole je bio podrum sa drvenim podom. Ja sam šmugnula tamo i slušam. Znate li šta ga je pitao islednik? „Starče, gde zakopavaš decu koja se od tebe rađaju? Gde ih izbacuješ? Kaži!“ Tu nisam izdržala pa istrčah. Vidim ide moja tetka i prenesoh joj sve što sam čula. „Odmah je odvedite u kuhinju,“ reče ona sestrama. Odveli su me. A najzanimljivije je da sam, kada se islednik spremao da ode dohvatila ciglu da ga gađam. Vladika to vide i zadrža moju ruku: „Šta to hoćeš da uradiš dete moje? Ja sam mu već oprostio.“ Čak je hteo da ga ugosti mladom jagnjetinom. Ali smo mu mi već sipale čorbu od pasulja i on ode kuda ga noge nose.“
„Gospođo Strongilu, a čega možete da se setite u vezi sa bolešću svetog Nektarija i njegovom smrću?“
„Kada je otišao u bolnicu, ja sam ga pratila do hrama Svih Svetih. Sa njim su bile sestre Jefimija i Atanasija. Čim smo došle do hrama Svih Svetih Vladika mi reče: „A dalje nemoj da nas pratiš, Marija, dosta je.“ Uzela sam blagoslov i otišla. On se okrenuo i sa tugom u očima pogledao manastir. Kasnije sam rekla tetki: „Vladika je bio veoma tužan kada je odlazio.“ Ležao je u bolnici „Areteo“, poslala sam mu buket hrizantema preko jedne žene koja nam je pomagala u poslu, čistila je konak, prala veš. Ona je putovala u Atinu, i ja sam joj dala cveće. Čim mu je donela buket on odmah upita: „Od koga je to?“ „Od Marije, Vaše Preosveštenstvo.“ Mati Jefimija koja je kod njega dežurala tada reče: „A šta ćemo mi da pošaljemo Mariji?“ „Šta Mariji treba osim blagoslova?“ Ali mi je Jefimija ipak poslala i tablu čokolade.
Više ga nismo videli. Kad su dovezli telo (ja još uvek nisam mogla da shvatim kog su to Vladiku dovezli) na Egini je bila prava povorka. Doplovio je brod sa spuštenom zastavom. Na njemu su bili otac Pantelejmon Fostinis, otac Angelos Nisiotis iz hrama Svete Trojice iz Pireja i jedan arhimandrit. Svi sveštenici su išli peške i na rukama nosili svetog Nektarija. Nisu palili sveće, a ja sam nabrala nezaboravak u bašti, znate, one lepe cvetiće. Zamislite, kad su posle 5-6 meseci otvorili njegov kovčeg da ga ponovo sahrane u novu grobnicu ličio je na usnulog čoveka. Samo što je bio jako mršav. Apsolutno nije bio podvrgnut truljenju. Sve je izgledalo isto kao za života. A pričali su da oči mrtvih u zemlji jedu crvi. Ni govora. On kao da je spavao. Tada su kovčeg stavili u igumanske odaje dok su pravili grobnicu od meremera. Moji cvetići nezaboravka koje sam stavila u kovčeg bili su sveži kao da su tek isečeni!“
„Šta, nisu uveli?“
„Nimalo nisu bili uveli!“
„I telo svetog Nektarija je miomirisalo?“
„Za vreme opela sa Vladikinog čela je točilo miro. I za života su njegove ruke miomirisale. Ja sam po svojoj naivnosti mislila da se on parfemiše. To sam ispričala tetki, čudno joj je bilo da čuje nešto tako: ona ga je još za života smatrala za sveca.“
„Gospođo Strongilu, šta je Vladika pušio?“
„Ko je to mogao da kaže? Kako to pušio? On nikada nije pušio. Svet čovek pa da puši, da li je to moguće?“
„Hajde da se vratimo na opelo. Da li je tada bilo mnogo ljudi?“
„Cela Egina! Hiljade ljudi! Sve škole. A da li znate za grob? Kada je mati Anastasija uređivala manastirsku baštu ostavila je mesto za grob, mislila je da će možda ona tamo biti sahranjena. A eto, sveti Nektarije je umro pre nje iako je ona bila starija od njega.
Ispričaću vam dva slučaja, koja su mi se veoma urezala u sećanje. Jedan od njih se desio još pre nego što je Vladika došao na ostrvo, a drugi relativno skoro, uveče onoga dana kada je bilo obretenje moštiju. Kada je sveti Nektarije još bio direktor Rizarisjke bogoslovske škole došao je u Atinu iz Aleksandrije onaj čovek koji ga je oklevetao pred Patrijarhom Sofronijem. Grčke vlasti su od njega zatražile pisma sa preporukama. Odnosno, pisma onih koji su ga lično poznavali i koji bi mogli da garantuju za njega. Pitali su ga koga on lično dobro poznaje. „Pentapoljskog Vladiku Nektarija,“ odgovori ovaj. Kada je Vladika za to saznao rekao je sekretaru: „Ja sam mu od sveg srca oprostio i nikada neću reći ništa protiv njega, neću mu odgovoriti zlom.“ I drugi slučaj. Jednom je mati Akakija bila bolesna i zamolila je sestru Stelu Andoniu da je probudi pre svitanja, spremala se da se pričesti. Stela noću čuje: u hramu se odvija Liturgija. Izađe da pogleda – sve je zatvoreno. U hramu nije bila upaljena nijedna sveća. I ja sam, dok je još bila živa moja tetka Ksenija, čula nešto slično. Sećam se da sam ustala i pošla da se obučem i da svoju slepu tetku odvedem u hram na službu. Izađosmo, a hram zatvoren, unaokolo mrak. „Hajdemo nazad, dete moje,“ reče tetka. „To je bila Liturgija Anđela!“
 
Atina, 26. avgust 1987. g.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *