NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Georgios Murtzis
BOR SE DOBRO PRIMIO
 
Osećao sam ogromnu radost prilikom ulaska u kuću čika Georgiosa. On je unuk mati-Anastasije koja je posadila borić na mestu gde je sahranjen sveti Nektarije. Otac čika-Georgiosa je Dimitris Murtzis – radnik koji je svakodnevno radio u manastiru. To je bio čovek koji je, kada su gasili kreč pored bunara Pavlinerisovih, potrčao začuvši buku i ugledao kako se posle blagoslova svetog Nektarija bunar, koji je bio presušio, napunio vodom.
Čika-Georgiosa sam zatekao u postelji, bio je bolestan. Bez obzira na telesnu nemoć njegov duh i razum su bili potpuno zdravi. On je završio školu, ali je osim škole čika-Georgios završio univerzitet života i završio ga je sa odličnim uspehom.“
„Čika Georgiose, vaša porodica je bila u tesnoj vezi sa svetim Nektarijem. Čega možeš da se setiš o svojima baki i deki?“
„Moja baka, monahinja Anastasija (mirjansko ime Afrodita Murzi) živela je sa porodicom u selu Freski u podnožju Hrisoleonidijskog manastira. Kada je ostala udovica odlučila je da se zamonaši. Otišla je u manastir Svete Trojice[1]. Tada Vladike Nektarija još nije bilo na ostrvu, ona je bila starija od njega. I moja baka se uputila u manastir zajedno sa još jednom monahinjom. 1904. godine kad sam se ja rodio Vladika je došao na Eginu, gradio je manastir. I moj otac je počeo da ide tamo, trebalo je mnogo da se kopa. Sećam se kako je pričao da mu je koža na rukama između prstiju pucala od motike. Vladika je mom ocu govorio: „Micose, nemoj tako mnogo da radiš. Uništićeš zdravlje.“ Tada nije bilo bagera, šta da se radi? Tako su malo-pomalo i izgradili kelije.
Jednom ocu prilazi neki čovek iz sela Mesagro i kaže mu: „Slušaj, Micose, iskopaj mi vinograd. Platiću ti dve i po drahme na dan više od onoga što ti Vladika plaća.“ „Doći ću,“ obeća otac, „ali ću Vladiki da kažem da idem da kopam svoj vinograd.“ I ode da pita svetog Nektarija da ne dođe: „Vaše Preosveštenstvo, sutra neću doći na posao. Treba da okopam svoj vinograd.“ „Nemoj da dođeš, Micose, kad već treba da okopaš vinograd,“ odgovori Vladika.
Moj otac je imao magare koje se zvalo Spifa. Noću je otac razmišljao: „Ustaću u zoru, uzeću Spifu i brzo ću otići u Mesagro.“ Staza je vodila pored manastira i on se plašio da ga ne vide. Krenuo je dok još nije bilo svanulo. Prolazeći pored hrama Svete Katarine ispod manastira odjednom iznenada pred sobom ugleda Vladiku! Obli ga hladan znoj. A sveti Nektarije ga osmehujući se upita: „Micose, a zašto mi odmah nisi rekao istinu? Ja sam još juče znao da stvari stoje potpuno drugačije. Idi, dete moje! Tamo će ti više platiti! Idi, imaš malu decu koja rastu…“ Otac mi je često pričao o tome i plakao: „Pa on nije čuo kako smo se dogovarali, kako je onda saznao?“ Otac je uvek govorio da je Vladika još za života bio svetac.“
„Jednom su kalemili manastirske vinograde. Moj otac je kopao rupe. Kod Vladike je svakoga dana dolazio jedan monah – Lavrentije, veoma surov čovek. Na mestu gde je moj otac kopao zemlja je bila tvrda. A monah stoji i kaže: „Nisi dobro iskopao rupu, Dimitrise.“ „A ti,“ kaže mu otac, „uzmi motiku pa iskopaj kako treba.“ Iako je Vladika bio daleko „čuo“ je ovu svađu. Priđe i reče: „Lavrentije, idi odavde i nemoj više da prilaziš Dimitrisu!“ Monah ode. Ali ni Vladika nije prilazio, a ranije je često navraćao, davao savete, pevao crkvene pesme. To je trajalo nedelju dana. Ode moj otac kod Vladike i kaže: „A zašto vi, Vaše Preosveštenstvo, više ne dolazite kod mene?“ „A, Dimitrise, dao sam sebi epitimiju i zato nisam ni prilazio. Ti se tu kupaš u znoju, a otac Lavrentije stoji besposlen, i još te uči pameti. I njemu i sebi sam dao epitimiju.“
„A kada si se ti, čika-Georgise, upoznao sa svecem?“
„Često sam išao kod njega u detinjstvu. Baka mi je bila tamo… razgovarao sam sa Vladikom. On je sa mnom razgovarao kao sa odraslim. Bio je veoma ljubazan čovek, miran, duševan. Stalno je blagosiljao i odrasle i male. Ispiričaću ti o svojoj baki, sestri Anastasiji. Uputila se u Paliohoru da skuplja travu. Iskopala je i tamo mali bor. Kada je počela da ga sadi u manastiru priđe joj Vladika i upita: „Anastasija, šta to radiš?“ „Našla sam borić, Vaše Preosveštenstvo, i hoću da ga posadim da nam kasnije daje hlad.“ „Prvo izmeri mesto za jedan grob, pa ga onda posadi.“ Šta mislite, da me sahranite ovde kad umrem?“ „Ne, Anastasija, kasnije ću ti objasniti.“
Moja baka ostavi mesto za grob, a pored zasadi borić. Drvo se brzo primilo. Lepo je raslo. Bor se obično ne prima baš najbolje kad se presadi. A ovaj… Moj otac je i govorio da su sve to znaci Vladikine svetosti. Ranije su, kada je padala kiša oblaci išli sa jugo-zapada, a čim se Vladika doselio u manastir kiša je počela da dolazi iz pravca manastira. Sa dolaskom svetog Nektarija na naše ostrvo Egina je dobila potpuno drugi izgled. Sve je bilo na najvišem nivou!“
 
Leonidi, 3. oktobar 1989. g.
 


 
NAPOMENE:

  1. Manastir Svete Trojice na ostrvu Egina je postojao pre nego što je tamo došao sveti Nektarije. Tamo je u trošnim kelijama živelo nekoliko monahinja koje su se svakodnevno skupljale na zajedničku molitvu. Tek posle 1904. godine po blagoslovu Vladike počela je restauracija manastirskih zgrada, uveden je opštežiteljni ustav. Na teritoriji manastira sačuvao se mali hram u ime ikone Majke Božije „Živonosni Istočnik“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *