NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM

 

RAZGOVARAO SAM SA SVETIM NEKTARIJEM
 

 
Monahinja Nektarija
KAO DA JE JUČE BILO
 
U Faneromenskom manastiru Majke Božije, koji se nalazi u mestašcu Hiliomodi u Korintskoj oblasti evo već 36 godina podvizava se mati Nektarija. Do tada je bila u drugom manastiru na ostrvu Idra. Mati Nektarija je bliska drugarica bake Vangelio Besi. One veoma liče jedna na drugu, naročito po svom unutrašnjem ustrojstvu. Rodila se na ostrvu Egini i napustila je rodni kraj pre više od 50 godina, ali su se u njenom sećanju sačuvale uspomene na ljude, događaje i prve decenije našeg veka, na vreme kada je viđala svetog Nektarija kao da je to juče bilo.“
„Šta možete da ispričate o danima kada ste još kao sasvim mala devojčica videli Vladiku Nektarija u manastiru?“
„Moja majka je bila pobožna žena i vodila me je u manastir od 8 godina. Tada smo se svetom Nektariju obraćali sa „Vaše Preosveštenstvo“. Znate, kada je on izlazio iz Carskih dveri bilo ga je strašno pogledati. Izgledalo je kao da te skroz-naskroz vidi. Vladika je bio jako dobar, ali ujedno i veoma ozbiljan. Uvek sam osećala neki svešteni trepet pred njim. Tada je bilo desetak monahinja. Kada smo hteli da uzmemo blagoslov od njega uvek su terali mene kao najmlađu da otvorim vrata njegovog kabineta. Ja sam bila mala i zbog toga i hrabra. A svi ostali su osećali takvo strahopoštovanje da se nisu usuđivali sami da otvore vrata. Kada se obavljao Mali ili Veliki vhod, prisluživale su mu dve monahinje-đakonise koje su krstoobrazno nosile orar. A ako je trebalo da se rukopolože đakonise on se jako mnogo molio da mu Gospod otkrije ko najviše odgovara obavljanju te dužnosti. Uvek je molio Gospoda da pokaže koja od sestara je dostojna da nosi takvo poslušanje. I video bi jednu-dve sestre u hramu na koje kao da je bio „stavljen“ orar. Tada bi ih Vladika pozvao kod sebe, odmah bi na njih stavljao orar i govorio: „Sestro Evnika, sestro Kiriakija, vi ćete izvršavati to poslušanje po blagoslovu Božijem.“
Za vreme posta bio je veoma strog prema sebi, a prema drugima – ne. Govorio je: „Nisam stvorio svoj manastir kao mesto asketskih podviga, već kao mesto molitve i devstvenosti.“ Tim dvema stvarima Vladika je pridavao veliki značaj. Jednom prilikom za vreme trpeze (bila sam tamo u tom trenutku) on reče: „Deco moja, doći će dan i naš manastir će biti bogat tako da će ovde i ekseri biti zlatni.“ Ali nije doživeo te dane.
U manastiru je bilo određeno pravilo: danju da se zvoni u zvonce da bi i čobani čuli i znali vreme: zato što ljudi tada nisu imali sat, veoma mali broj je imao. Kada je vladika umro sestre su prestale da zvone. I jednom prilikom iznenada začuše da zvono samo zvoni. Istrčaše i videše kako neki starac sa crnom skufijom ulazi u oltar. To je bio sveti Nektarije!“
„Da li se sećate slepe igumanije Ksenije?“
„Da, to je bila sveta žena! Iz njenog groba se oseća miomiris. Često je uveče na službi – već posle smrti svetog Nektarija – „videla“ starca sa crnom skufijom kako hoda za vreme službe. Bila je slepa, ali je sve znala i kada je ulazila u hram govorila bi: „Deco moja, zašto je na ovim ikonama prašina?“ Jednom mi je rekla: „Zinovija, zašto nosiš tako kratku haljinu kad ćeš biti monahinja.“
„Da li se možda sećate neke od duhovnih pouka sveca?“
„Sveti Nektarije bi se jako ražalostio kada bi video neposlušanje. Jednom je nekoj sestri zabranio da radi nešto, a ona nije poslušala. Uveče je Vladika kao i obično sedeo na terasici i pisao. To je radio svake večeri i često bi ujutro govorio sestrama: „Noćas su se legioni demona skupili u dvorištu.“ Te večeri je sveti Nektarije shvatio da monahinja nije poslušala njegove reči i u tom istom trenutku ugleda demona koji je sedeo na njenom ramenu! Ovom sestrom je zavladao đavo. A sveti Nektarije reče: „Ako svi besomučni zajedno dođu ovde kod mene svi će se isceliti, a ovo čedo se neće isceliti. Isceliće se kroz muku!“ On je imao u vidu da će ova monahinja pretrpeti kaznu zbog neposlušanja i tako se spasiti.
Kada bi neka od monahinja išla kod njega i govorila: „Vaše Preosveštenstvo, kriva sam zbog neposlušanja,“ on bi odgovorio: „Morate da sačuvate zavete i zakone božanstvene shime. Treba da budete prave monahinje.“
Nedeljom bi sve sestre pozivao u svoju bašticu. Na njegovoj keliji su bila vratanca, a pored – baštica. Tamo bi pozivao sestre i poučavao ih. One su pevale Bogorodične, a zatim bi on odgovarao na pitanja svake sestre. Često im je govorio o milosrđu. I sam je bio izuzetno milostiv. Kada bi ga pozvali da nekoga venča ili da odsluži parastos on bi sav novac kojim bi mu platili razdavao siromašnima. A kada je gradio zgrade molio se i govorio: „Mati Božija, nemamo para da platimo radnike, pomozi nam.“ Sledećeg dana bi obavezno stizala neka novčana uplatnica!“
„A čega se još sećate, mati?“
„Često smo Vladika i ja išli u povrtnjak kod tetke-Hrise, bake Micosa Pavlinerisa, koji je živeo blizu manastira po krastavce. A onda bismo seli na kamen. Vladika je čistio krastavce, a ja sam ih raznosila sestrama. Često smo išli kod radnika. Jednom je jedan od njih gadno opsovao. Vladika ga je isplatio i odmah ga je oterao.“
„A kakav je sveti Nektarije bio u manastiru?“
„Nosio je crnu pelerinu, monašku skufiju. Ujutru bi svraćao u kuhinju, u trpezariju.“
„Neko mi je rekao da je on pušio.“
„Šta vam je, Gospod s vama. Gospode pomiluj! On je već tada bio svetac. Cele noći je razmišljao, danju je pisao. Sveti čovek pa da puši? Bože sačuvaj!
„A šta znate o kleveti koja je bila pokrenuta protiv njega?“
„A, to je ono zbog Marije, svećarkine ćerke. Mi smo je primali u kuću. Tada još nije bila monahinja. Marija nije želela da živi sa majkom zato što se ova loše ophodila sa njom. Moja mama je devojčicu posavetovala da ode u manastir i da tamo stekne mir. I Marija je otišla. Mati Ksenija ju je veoma volela, zato je ona kasnije u monaštvu i dobila to ime. Njena majka je dovezla islednika iz Atine da zaplaši Vladiku, kao da je on „odveo“ ćerku te žene. Islednik je pretražio sve kelije. „Šta to vi ovde radite sa svojim brojanicama!“ vikao je na sestre koje su zamrle u zbunjenosti i molile se. A onda se obratio svetom Nektariju: „A ti, Minotaure[1], čime se baviš ovde? Zašto si okupio devojke oko sebe? Šta ti treba od njih, što ih držiš ovde?“ Vladika ga je mirno gledao svojim krupnim očima. U sećanje mi se urezao njegov lik. Ne mogu da ga zaboravim. Islednik je stalno govorio i govorio, a Vladika je strpljivo čekao. Čim je ovaj zaćutao starac ga uze pod ruku i odvede ga u svoju sobu. „Neka ga niko od vas ne služi,“ reče on sestrama, „sam ću se pobrinuti za njega.“ Skuvao je isledniku kafu i trudio se da ga posluži na svaki način. Kakvo smirenje! Nije čak ispoljavao nikakav protest. Samo je posle svega rekao: „Srećan put. Idi. Neka ti Bogorodica pomogne! Neka ti Gospod oprosti!“ kada se islednik vratio u Atinu izgorela mu je kuća. Islednik i policajci odvezoše Mariju u Atinu, na pregled. Vladika joj je kazao: „Idi, Marija, brzo ćeš se vratiti!“ kada su prelazili preko reke pokraj manastira ponovo je začula glas u blizini: „Idi, Marija, ne boj se, vratićeš se!“
„A čega se sećate u vezi sa smrću Vladike?“
„Bio je u bolnici „Areteo“. Čim sam za to saznala otišla sam mu u posetu. To je bilo tri sata pre njegove smrti. Prišla sam. Kod njega su bile sestra Jefimija i sestra Evnika. Kada me je video izgovorio je: „A zašto je naša malena sva u crnini?“ „Vaše Preosveštenstvo, pre mesec dana mi je umrla mama.“ A on ju je voleo. Čim je čuo za to izvukao je ruke ispod pokrivača i podigao ih visoko prema nebu i pomolio se. A zatim se okrenuo prema meni i pokazujući prstom prema nebu rekao: „Neka ti pomogne Gospod i Mati Božija. U Nju se uzdaj.“
Kada je umro i kada su ga odvezli na Eginu otputovala sam i ja. Kovčeg je pratilo mnoštvo sveštenika, njegovi bivši učenici Rizarijske škole i masa naroda. Cela Egina je izašla! Posvuda su bile spuštene zavese. Prodavnice i kuće su bile zatvorene i svi su krenuli da isprate sveca. Kovčeg su nosili na rukama. Ljudi koji su nosili kovčeg su pričali da im je posle toga odeća miomirisala tako da su je sa strahopoštovanjem okačili u ormane kao svetinju i više je nisu nosili. Sestre su sa leve i desne strane puta držale pokrov i barjake. A druge su ružama zasipale kovčeg. Sve sestre, nas desetak, bile smo kraj kovčega i držale kutijice sa vatom. Stalno smo brisale čelo Vladike, bradu i ruke između prstiju. Na tim mestima je Miro probijalo kao vlaga kroz zidove krčaga! Celo lice je bilo pokriveno kapljicama. To je trajalo tri dana i tri noći. Svi ljudi su dolazili i uzimali tu vatu. Miro je jako mirisalo. Pokojnik je bio isti kao dok je bio živ. Nimalo se nije promenio!“
„Možda možete još nešto da ispričate?“
„Moja mama je bila prisutna kada je mati Paraskeva primala veliku shimu. Bila je toliko dirnuta da je naglas izgovorila: „Mati Božija, daj i meni da jednom vidim moje dete isto tako, a onda neka umrem istog trenutka.“ Čula ju je mati Ksenija: „Teta-Marto, hajdemo kod Vladike da upitamo hoće li tvoja ćerka biti monahinja.“ Meni je, gospodine Melinos, tada bilo oko 12 godina. Nisam se plašila Vladike. Često sam sedela na njegovoj klupi, a on bi mi davao bombone. I sestra Kasijana upita: „Vaše Preosveštenstvo, tetka Marta se molila da njena ćerka postane monahinja. Hoće li biti tako ili ne?“ Sveti Nektarije stavi svoju ruku na moju glavu i reče: „Biće! I biće dobra monahinja!“ Od kada su to rekli mojoj mami ona kao da je letela na krilima…
Sećam se, Vladike više nije bilo među živima. U molitvi mu se za pomoć obratila majka bolesnog deteta. Sveti Nektarije joj se javio u snu i rekao: „Ne mogu sad da ti pomognem, malo kasnije. Sada čekam svoje čedo Hristodulu.“ Sestra Hristodula je zaista umrla tog dana.“
Mati Nektarija, a šta osećate kada se setite da ste poznavali svetog Nektarija?“
„Osećam njegovu živu pomoć u svim svojim poslovima. Ne stignem ni da zamolim za nešto, a on mi to već daje. Veoma ga volim! Uvek je kao živ preda mnom. Ne sećam se toliko svoje majke koliko svetog Nektarija! Uvek vidim pogled njegovih krupnih očiju kojima nas je gledao. Neka bude sa nama njegova blagodat.“
 
Selo Hiliomodi, 28. septembar 1987.g.
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Minotaur je čudovište iz starogrčke mitologije sa glavom bika i telom čoveka. Atinjani su svake godine Minotavru koji je živeo na ostvru Kritu slali po sedam mladića i sedam devojaka.

 
 

 
 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *