“РАВЕНСКИ ИНЦИДЕНТ” ЈЕ ИНСЦЕНИРАН ДА БИ СЕ МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА
СВРШЕНИМ ЧИНОМ ПОСТАВИЛА ПРЕД НОВ МОДЕЛ ЦРКВЕНОГ УСТРОЈСТВА
ИНТЕРВЈУ СА ЕПИСКОПОМ ИЛАРИОНОМ (АЛФЕЈЕВИМ)
2007-11-15 16:52:00
Конфликт између Московске и Константинопољске патријаршије, који се појавио у току последњег засједања Мјешовите православно-католичке богословске комисије, наставља да се развија, без обзира на то што је од момента октобарског сусрета чланова комисије у Равени прошло више од мјесец дана.
Делегација Московске Патријаршије напустила је једно од првих засједања комисије, не сагласивши се са учешћем у њему представника такозване “Естонске апостолске цркве” коју је 1996. године основала Константинопољска Патријаршија на канонској територији Руске Цркве. На крају су учесници засједања у одсуству представника Руске Цркве прихватили закључни документ, којим се дефинише њихово заједничко гледиште на природу власти у Васељенској Цркви. Изјаве које су услиједиле од стране Московске Патријаршије о томе како се без потписа највеће Помјесне Цркве равенски документ не може сматрати легитимним одбацили су чланови комисија – како православне, тако и католичке.
Предводник делегације Московске Патријаршије у Равени, представник Руске Православне Цркве у међународним организацијама епископ Бечки и Аустријски Иларион је у интервјуу “Интерфакс-религија” дао своју оцјену, како спорних тачака равенског документа, тако и читавог тока полемике која се око тога развила последњег мјесеца.
– Владико, ових дана је италијанска новина “Република” објавила детаљан коментар “тајног”, по њеним ријечима, закључног октобарског засједања Мјешовите православно-католичке комисије у Равени. У чланку се тврди да 46 тачака могу да постану “путна карта” за превазилажење православно-католичких проблема. Како бисте Ви прокоментарисали основне тезе документа, с обзиром на то да потписа Московске Патријаршије на њему још увијек нема?
– Равенски документ није “тајни”. У крајњој линији, ја сам га добио од Секретаријата Мјешовите комисије за православно-католички дијалог прије три недјеље и, с обзиром да ознаке “ембарго” на њему није било, укључио сам га у 130. број електронског часописа ” Europaica” на који је претплаћено више од 7000 корисника. Са текстом се можете упознати на сајту бриселског представништва Руске Православне Цркве.
Документ је посвећен “еклисиолошким и канонским последицама сакраменталне природе Цркве”. Један од његових дијелова тиче се и појма “саборности”. Као што је познато, саборност је термин који су увели руски философи – славјанофили у 19. вијеку. Овај појам имао је кључно значење у еклисиологији Алексеја Хомјакова. На језику славјанофила термин “саборност” нема јуридистичко значење, и не односи се толико на црквену управу, колико на Цркву као такву, на њен унутрашњи карактер.
Ево како хомјаковљево поимање саборности тумачи Николај Бердјајев: “За њега (А. Хомјакова – “ИФ”) је субјекат Цркве био црквени народ. Саборност црквеног народа је била слободно јединство у љубави. Саборност Цркве, основна идеја читавог славјанофилства, у којој су славјанофили видјели суштину православља, не садржи у себи формалне и рационалне карактеристике, у саборности нема ничег јуридистичког, ничега што подсјећа на власт државну, ничега вањског и принудног… Саборност – то је живи организам, и у њему живи црквени народ. У дјелатности Васељенских Сабора се најизражајније показао саборни дух Цркве. Али и ауторитет Васељенских Сабора није вањски, није формални, није изразив рационално, није преводив на правнички језик. Васељенски ауторитети су ауторитетни само захваљујући томе што се у њима открила истина за живи саборни организам Цркве. Црква није ауторитет, Црква је живот хришћанина у Христу, у Тијелу Христовом, живот слободни, благодатни”.
Данас се ријеч “саборност” користи као термин који указује на саборну структуру Цркве, њено саборно управљање. Управо у таквом контексту о “саборности” говори равенски документ. У исто вријеме за ауторе документа саборност се изражава прије свега у сабору епископа. И појам саборности у црквеном управљању неодвојив је од појма “власти” (енглески термин “authority” се у документу тумачи као синоним грчке ријечи “exousia” – власт). Уклапање саборности и власти разматра се на три нивоа постојања Цркве – локалном, регионалном и васељенском.
На нивоу локалне Цркве, то јест епархије, власт припада “епископу, који је легитимно рукоположен у апостолско прејемство, који поучава вјери добијеној од апостола, који је у општењу са другим епископима и њиховим Црквама” (тачка 18. равенског документа). На регионалном, тј. међуепархијалном нивоу, власт припада сабору епископа. Управо на том принципу стоји идеја патријаршије или митрополије: координацију дејстава епископа појединих епархија спроводи први међу њима – патријарх или митрополит.
И све док равенски документ говори о локалном и регионалном нивоу, озбиљних проблема и нема. Они се појављују када се почне говорити о саборности и власти на “универзалном” нивоу, то јест на нивоу Васељенске Цркве. У датом случају не мисли се на Православну или Католичку Цркву у оном стању у којем оне постоје данас, него више на неку теоретску Цркву, изграђену на моделу Цркве из времена Васељенских Сабора.
Како се остваривала или како би требало да се остварује саборност у таквој Цркви? Коме припада првенство на нивоу Васељенске Цркве? Када одговара на ова питања, документ наводи читав низ сумњивих аргумената и тврдњи незаснованих на историјској истини.
– Какву онда у том случају позицију у односу на равенски документ треба да заузме Руска Православна Црква?
– Ја мислим да би равенски документ морала помно да проучи група специјалиста канонског права, еклисиологије и црквене историје. Таква група је и формирана у оквиру Богословске комисије Руске Православне Цркве. Мислим да би управо Богословска комисија требала да да званичну оцјену равенског документа, коју би потом потврдио Свештени Синод. Ја сада могу да дам само неке коментаре и назнаке.
Прије свега, у 39. параграфу документа се тврди да су након раскида Истока и Запада 1054. године, који је “учинио немогућим сазив Васељенских Сабора у строгом смислу те ријечи”, обје Цркве наставиле да сазивају саборе у кризним ситуацијама. “На тим су саборима присуствовали епископи помјесних Цркава који су се налазили у општењу са Римским пријестолом и, мада се то и другачије схватало, у општењу са Константинопољским пријестолом”.
Ове ријечи ја сам оспорио још у Београду 2006. године, назвавши их противрјечним еклисиолошком самопоимању помјесних Православних Цркава. Зар смо ми православни хришћани то што јесмо, само захваљујући чињеници да се налазимо у општењу са Константинопољем? А шта је са општењем са Јерусалимом, Александријом, Антиохијом и другим Црквама? Због чега – на основу којег канона – је оно мање важно од општења са Константинопољем?
А ако се из неког црквено-политичког разлога прекине општење неке помјесне Православне Цркве са Константинопољским пријестолом, да ли она престаје да буде Православна Црква? У 19. вијеку Еладска Црква се 30 година налазила ван општења са Константинопољем, а Бугарска у 19. и 20. вијеку – читавих 70 година. Руска Црква је била ван општења са Константинопољем 1996. године током четири мјесеца. Шта онда – у току ових периода Еладска, Бугарска и Руска Црква нису биле Православне Цркве? Али дајте нека покажу макар један једини канон Древне Цркве који потврђује такво мишљење.
Сви канони Древне Цркве, конкретно 28. правило Халкидонског Сабора (451. година) указују Константинопољском патријарху друго, а не прво мјесто. То правило говори о томе како, пошто је Константинопољ – нови Рим – “град цара и синклита”, и епископу Константинопоља треба да се указује иста част као и епископу Древног Рима. Мотивација, као што се види, чисто политичке природе. Али зар се овдје говори о било каквом првенству јурисдикција, о универзалној власти?
Даље, у 41. параграфу документа се тврди како је епископ Рима у Древној Цркви заузимао прво мјесто међу патријарсима. У 42. параграфу чини се опрезан покушај да се дефинише улога Римског епископа на Васељенским Саборима: “Саборност на универзалном нивоу, изражена у Васељенским Саборима, претпоставља активну улогу римског епископа као првог међу епископима великих градова, у сагласности са осталим окупљеним епископима. Иако епископ Рима није сазивао Васељенске Саборе раних вијекова и никада лично није предсједавао на њима, он је, ипак, био активно ангажован у процесу прихватања одлука на Саборима”. И каква је то сад активна ангажованост епископа Рима у раду Васељенских Сабора? Католици сматрају да су одлуке Сабора ступале на снагу тек након што су их потврђивали епископи Рима. Православни тако не мисле.
Равенски документ у параграфу 45. признаје: “Улога Римског епископа у општењу свих Цркви мора да буде изучена темељитије”. И поставља питање: “Каква је специфична улога епископа “првог пријестола” у еклисиологији општења?”
Управо то питање треба да послужи као полазна тачка следеће етапе дијалога, када ће на дневни рад бити постављено питање о првенству у Васељенској Цркви. И овдје ћемо се ми, како изгледа, наћи у клопци. Католици ће настојати да формулишу такав еклисиолошки модел Всељенске Цркве, према којем би улога “првог епископа” била описана максимално приближно оној коју у садашњој Католичкој Цркви има Римски папа. Са своје стране Константинопољска Патријаршија ће стремити да се “првом” присвоје права којима данас Константинопољска Патријаршија у Православној Цркви не влада, али којима би, очигледно је, хтјела да овлада.
– Али Константинопољском Патријархату у стварности припада одређени степен првенства у односу на друге помјесне Православне Цркве?
– Ми стварно поштујемо Константинопољског патријарха као “првог међу једнаким” у породици предстојатеља Православних Цркава. Штавише, историјски је Константинопољска Патријаршија била Црква-Мајка за многе помјесне Православне Цркве, укључујући и Руску Цркву.
Али једна је ствар историја, а друга еклисиологија. Ми Константинопољском патријарху признајемо примат части, али не и примат власти: он нема директну јурисдикцију над предстојатељима и епископима других помјесних Цркви, него само заузима прво мјесто у низу предстојатеља, када се они окупљају на заједничко служење.
У последње вријеме митрополит Јован (Зизиулас), копредсједник Мјешовите комисије са православне стране, почео је да стоји на тачци гледишта по којој појам “примат части” противрјечи црквеним канонима: по његовом мишљењу, канони признају само један примат – примат реалне власти. Управо тим приматом он би хтио да опскрби Константинопољског патријарха. И формат Мјешовите православно-католичке комисије боље него ишта одговара разради таквог, принципијелно новог модела црквеног устројства. Јер у Католичкој Цркви такав модел де факто већ постоји, зашто је онда не бисмо репликовали и код нас? Али тамо се такав модел формирао у резултату многовјековног историјског развоја, а код нас, у православној традицији таквог модела никада није било.
Штавише, ми смо у току свих ових вијекова у полемици са католицима управо такав модел оспоравали, истичући да једина стварна Глава Васељенске Цркве јесте Сам Христос. Он, са наше тачке гледишта, не може имати земаљског замјеника, викарија.
Мислим да ће се управо са овом проблематиком комисија сусрести на следећој етапи рада.
– Да ли Московска патријаршија намјерава да у насталим околностима и даље узима учешће у раду Мјешовите комисије?
– Ја сам већ износио мишљење да ће Константинопољу бити лакше да се домогне прихватања принципијелно новог еклисиолошког модела у одсуству делегације Руске Цркве, него у присутности те делегације. Ја чак не искључујем ни могућност да је “Равенски инцидент” тенденционално инсцениран како би се Московска Патријаршија искључила – привремено – из православно-католичког дијалога, да би се у њеном одсуству прихватиле неопходне формулације, а затим да се ми ставимо пред свршен чин: нови модел црквеног устројства је прихваћен, и ви морате да му се прикључите.
Данас и представници католичке стране (отац димитрије Салахас) и представници Константинопоља (митрополит Јован Зизиулас) настоје да убиједе како иступање Московске Патријаршије из дијалога не подрива легитимност дијалога: ако, је ли, једна Црква иступи, а све остале остају, дијалог се наставља.
Али ја мислим да ће без Руске Цркве, чија бројност премашује бројност свих осталих помјесних Православних Цркава узетих заједно, бити тешко сачувати утисак да у дијалогу учествује пуноћа Православне Цркве. То више неће бити православно-католички дијалог, него ће бити дијалог Ватикана са само неким дијелом Православне Цркве. И ја нисам убијеђен да ће Православне Цркве прихватити резултате таквог дијалога.
У конфигурацији православног учешћа у дијалогу, која је настала после Равене, тај дијалог не само да неће приближити православне и католике једне другима, него ће само унијети нову подјелу међу православним. Дај Боже да се такав развој догађаја избјегне.
Извор: Interfax-Religion.ru
Превео са руског језика:
Игор Миковић
