RAVENA

Protojerej Teodor Zisis
Profesor Teološkog Fakulteta, Univerzitet u Solunu

RAVENA
 
Ovih dana glavna tema većine vernika Pravoslavne Crkve, jeste Sveta Liturgija, služena od strane Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, u Vizantijskoj crkvi Svetog Apolinarija u Raveni, Italija. Na liturgiji su prisustvovali ne samo inoverni i članovi drugih religija, već i Papisti (Katolici) i Muslimani, koji su se molili zajedno, a mnogi Papisti su se čak i pričestili. Dakle, prema mišljenju većine svedoka i televizijskih gledalaca, međusasluživanje (međusobni odnos: intercommunion) za kojim su mnogi čeznuli mnogo godina, na kraju je uspostavljeno. Intercommunion, dakle znači pričešćivanje iz „Zajedničke Čaše“ razjedinjenih-razdvojenih Hrišćana. Sve do sada u pojedinim stavovima i izjavama, Intercommunion je smatran kao konačan cilj na putu za uniju, a posle prevazilaženja mnogih teoloških razlika i jedinstvo vere je konačno uspostavljeno.
 
Izgleda da su teološke razlike prevaziđene, bogoslovski dijalog završen, Papizam je zaboravio brojne jeresi i odrekao ih se, jedinstvo vere je obnovljeno, Gospodnja haljina nije više pocepana, i niko od nas nezna o tome, da bi se mogli radovati i sasluživati zajedno povodom ovoga radosnog događaja.
 
Nažalost, ništa od ovoga se nije dogodilo. Teološki jazovi još uvek ostaju čitavi i duboki, a Hristova haljina još uvek pocepana. Jednostavno, ono što je do sada bila Tradicija Svetih Otaca je naravno ignorisana i zaboravljena, zajedno sa trenutnim i savremenim izjavama po pitanju Među-Hrišćanskih odnosa, prema kojima je osnovna eklesiološka premisa bila da ‘sigurnost Evharistije proizilazi iz Prave Vere, kao što sigurnost Evharistije svedoči Pravoslavlju Vere. U tom smislu, u nepodeljenoj Crkvi su postojali nepromenljivi kanonski principi; a prema ovome principu, obnovljenje eklesiološkog jedinstva nije moguće sa eklesiološkog gledišta, bez predhodnog obnovljenja jedinstva u ispravnoj veri, tj., u veri koja je podržala autoritet „vere u koju su poverovali svuda, uvek i od strane svih, prema aksiomskoj deklaraciji Vikentija Lerinskog“
( Pravoslavlje i Svet, Mitropolit Damaskin Papandreu Švajcarski, Katerina, 1993, str. 359-360). U svojim završnim komentarima po pitanju savremenih Pravoslavnih tema, on dodaje sledeće: “ Prema tome, obnovljenje eklesiološkog jedinstva biće plod potvrđenog ili ostavrenog jedinstava vere, a ne nekakva pretpostavka vere“ (str. 364).
 
Prema tome, da li je jedinstvo vere već postignuto kako bi se vernici mogli pričešćivati iz Zajedničke Čaše? Do sada smo imali slične skrivene događaje (intercommunion-a), koji su bili pripisivani ličnom ćefu (kapricu) pojedinaca, i nemogućnosti Pravoslavnih sveštenika da razlikuju i potvrde identitet onih koji pristupaju Svetome Pričešću u toku Svete Liturgije. Trebalo bi napomenuti da svaki prestup kanona stvara presedan za ostale sabsekventne (sledeće) kanonske prestupe. Ako bi mi dozvolili da svete kanone svedemo na nulu u pojedinim stvarima, onda pravimo olakšicu za veće prestupe koji će se pojaviti kasnije. Ako razdrešimo i pocepamo haljinu, i ne trudimo se da je popravimo, onda ćemo učiniti da „cepanje haljine bude još veće.“ Ako onda poštujemo Crkvene kanone koji zabranjuju zajedničke molitve sa jereticima, i ako slušamo reči ‘ Dveri Dveri! S’Premudrošću pazimo,’ i Svetinje Svetima’ koje u toku Svete Liturgije pozivaju da samo verni ostanu u lađi crkve, kao i reči ‘Da niko od oglašenih ne ostane’ i ‘a vi koji ste verni‘koje striktno zahtevaju da samo Pravoslavni verni ostanu u crkvi. Ako bi se samo ova pravila Pravoslavne vere poštovala, ja bih rekako, mi nebi došli do ovoga neprihvatljivog momenta, gde imamo problem sa razlikovanjem da li su ovi pristupi (Čaši) Pravoslavni, Papistički, ili Protestantski. I sada mi nepravedno i licemerno bacamo krivicu na đakona, koji nije pratio da su mnogi od onih koji su pristupili za Sveto Pričešće u Raveni ustvari bili Papisti, te je propustio da upozori Vartolomeja, i Atanasija, Arhiepiskopa Albanskog, o ovome, a pošto isti nisu znali šta se to događa, oni nisu ni odgovorni za takvo delo! Da su ti đakoni i sveštenici, da kažemo, i imali neke obaveze u ekumenskim zbivanjima, koje su jedino planirali patrijarsi, arhiepiskopi i episkopi, situacija bi svakako bila drugačija.
 
U svakom slučaju, sa zvaničnom i prazničnom proslavom Svete Liturgije, a posebno u crkvi koja je pod jurizdikcijom jeretika, intercommunion koji se dogodio ima drugi karakter, jer ono što se zbilo je odobreno od strane Vaseljenskog patrijarha, prvog među Pravoslavnim patrijarsima i arhiepiskopima, koji naravno, prema Sve-Pravoslavnom koncezusu i razumevanju, ima glavnu odgovornost i inicijativu u među-pravoslavnim i sve-hrišćanskim odnosima.
 
Ko će dakle, zabraniti Papistima da se pričešćuju u Pravoslavnim crkvama, posebno što oni imaju dozvolu iz Vatikana, a takođe su i nagovoreni da to rade od strane Vatikana? I ko će moći da cenzuriše Latino-umne i pro-papske klirike i svetovnjake, koji daju Sveto Pričešće inovernima, i koji učestvuju u Evharistiji Latina? Moć i uticaj ličnosti je preveliki. Primer vaseljenskog Patrijarha i Arhiepiskopa Albanskog po pitanju pričešćivanja Papista, i pored razlika u veri, otvara novu i rizičnu stazu i među-hrišćanskim odnosima. Čak ni drski i odvažni ekumenisti, kako što su bili patrijarsi Meletije Mataksakis i Atinagora, nisu se drznuli da izađu na ovu stazu. A ova staza znači da su se stvari zahuktale sinkrestički, i tu nema više nikakve podloge jeresi ili greške, pa prema tome ni razlike između Pravoslavnih i jeretika, i da su Sveti Oci, koji su sazivali svete sabore na kojima su izobličavali jeretike, bili u zabludi, te im Bog mora oprostiti, i uprkos otporu nekih “ fanatika“ i „ekstremista“ koji nastavljaju da se pozivaju na Tradiciju, unija crkava će biti nametnuta dekretom, bez rešenja teoloških razlika.
 
Mnogi ljudi ne razumeju teološke razlike te aplaudiraju onome što se dešava. Konzervativci i tradicionalisti će biti marginisani. Još je u toku leta 2001-e godine, na Grčkom ostrvu Siros, a na saboru Papista koji su posetili Vaseljenskog Patrijarha, je proglašeno, (prema prenošenju novina ‘Katoliki‘ Grčih Unijata), da je unija konačno ostvarena. U svakom slučaju, ovo je model unije koji su Unijati upotrebili: mi zadržavamo naše razlike u veri i bogosluženju, ali mi prilazimo ka uniji sa Papom.
 
Velika Crkva Hristova, Crkva Carigradska, je kroz vekove stekla veliki autoritet i ugled. Postala je univerzalni, vaseljenski centar koji je predvodio Hrišćansku zajednicu u primeru jedinstva, sačuvanu na tačnom i nepromenljivom poštovanju Apostolske tradicije, Svetootačkih dogmi i svetih kanona:
Propoved Apostola i dogmati Svetih Otaca su ustanovili jednu veru u Crkvi.“ Držanje Svetih Otaca na Prvom Vaseljenskom Saboru prema Ariju je potvrdilo Crkveni sabsekventni stav prema svim ostalim jereticima, a posebno prema Papizmu sa svojim brojnim jeresima i greškama. Prema Sinaksaru Nedelje Svetih Otaca, Petar, Patrijarh Aleksandrijski, je video Hrista kao dete u oltaru, i On je nosio poderanu haljinu. Kada Ga je Svetitelj upitao: „Ko pocepa haljinu Tvoju Spasitelju?“, Hristov gorki odgovor je bio da je to uradio Arije. Aleksandar, Patrijarh Aleksandrijski je oklevao da služi i da se pričesti zajedno sa Arijem, uprkos kasnijem licemernom pokajanju, i Svetitelj je preklinjao Gospoda da otera njegovu duševnu patnju. Papizam je razdelio Hrišćanski svet počevši sa Raskolom 1054-e godine, i kasnije u 16 veku na Zapadu, kada je prouzrokovao Protestantsku Reformaciju. Nijedna druga Hrišćanska konfesija nije toliko pocepala Hristovu haljinu kao što je to uradio Papizam!
 
Da li je Carigradska Crkva promenila stav Otaca? Zar ona nije više identična sa Velikom Crkvom vaseljenskih Sabora Grigorija, Hrizostoma, Maksima, Fotija, Palame, Marka Evgenika i Sholarija?
 

Članak objavljen u Orthodox Typos, Jun 23, 2002.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *