РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
УСПУТНА ПРЕПИРКА О РАТУ
 
– Ја држим да је рат фаталност, рече г. Писек, чешки професор, када седосмо за вечеру. Погледајте, нико не жели рат, па ни генерали, а сви се припремају за рат. Зар то није нека фаталност рода људског?
– Глупост, глупост а не фаталност! одговори г. Крен. Да смо ми у Америци и Европи истински просвећени нестало би глупости, а с њом и те фаталности. Народи у Великој Азији ругају се нашој ратоборној култури.
Ту г. Крен, пребогат анегдотама из личних доживљаја по свету, исприча како је он у Бенаресу у Индији ишао нарочито ка једном прослављеном монаху, кога је сва Индија сматрала светим човеком.
– Кад сам му се представио као Американац, причаше г. Крен, монах сажаљиво климну главом и с уздахом рече: О, ви Американци, о, ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете много још страдати! Сва такозвана култура ваша свела се на борбу за моћ, за надмоћ. Тим отровом заражавају се и наши млади људи, који иду к вама на школовање. Нико од њих не враћа се запојен љубављу према вама, но сви се, и несвесно, носе изопаченим идејама вашим о насиљу “ради права”, што у суштини не значи ради права него ради моћи. Баш ту неки дан беху код мене два индијска студента, који су се школовали у Лондону. Кад сам их упитао: како наша браћа у Енглеској, они су обојица гневно узвикнули: каква браћа? то су наши душмани а не браћа! Њихова је култура себичност и насиље. Ми у Индији имамо праву културу. Ми се морамо борити против њих, и ослободити од њих. – Ако ћете се борити против њих насиљем, рекох им ја, у чему се онда ви разликујете од њих? И шта вам вреди ослободити се њих споља, кад ето видим да су вас они заробили унутра? С таквом злобом не говоре о људима следбеници благих учења Веданте него пре следбеници ратоборне културе европске. Ослобођење наше од Енглеза, господо, није највеће благо; највеће је благо ослобођење од себе самих. То је смисао Веданте. Отишли сте у Европу само као робови физички, а вратили сте се као двоструки робови, и физички и духовни. – Испричавши ово старац монах опет уздахну и понови: О ви Американци, о ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете имати још много да страдате! Страдање је неизбежно за све оне који се противе Дхарми.
У том тренутку поче у трпезарији да трешти позната црначка музика џез.
– Чујте само, узвикну гневно г. Крен, чујте само каква нам је музика! Је ли то музика људи просвећених и мирољубивих или необузданих дивљака?
Министар Јустон као да се осети од ових речи увређен у свом националном поносу, па ће рећи Крену:
– Немојте тако, пријатељу. Какви смо да смо ми американци, ми смо ипак просвећенији и мирољубивији од Европљана. Европа се спрема за нападни, освајачки рат, а ми се спремамо за рат одбрамбени.
– Стара песма на стари глас! шапну ми на ухо г. Крен.
– Допустићете, продужаваше министар, ми морамо бити спремни да се бранимо, ако нас ма ко нападне било од стране Атлантика било од стране Пацифика. Наша историја не зна за освајачке ратове. Почевши од Председника Вашингтона па до Вилсона, Америка је водила само одбранбене ратове а не освајачке. Ја не кажем ни да је рат фаталност, како рече професор Писек, нити пак да је рат биолошка потреба ради тобожњег обновљења нације, како то тврди Француз Клемансо у једној својој новијој књизи. Ја велим, да је рат дивљаштво које сила намеће и које се само силом може одбити. То је све.
– Сви се народи ужурбано спремају за нов рат, драги мој Крене, рече генерал. Па зар само ми Американци да сакријемо главу у песак попут ноја и правимо се невешти?
– Не реците сви, Кларк, одговори Крен. Који то сви? Индија, Китај и Етиопија не спремају се за рат; а то је више од половине рода људског. Европљани и ми спремамо се за рат, то јест мањина рода људског. Управо једна трећина рода људског!
Тада се генерал окрете ка Балканцу, па као у шали упита:
– Камо ви Балканци припадате: Креновој мирољубивој већини или ратоборној мањини?
Одговори на то Балканац:
– Ми припадамо онима који мрзе рат а који се припремају за рат.
– Управо такав је положај и нас у Америци, узвикну министар Јустон. Ми мрзимо рат, али се спремамо за рат. Спремамо се по нужди, да би у критичном часу одбранили нашу демократију од империјалистичких завојевача.
Крен се јетко насмеши, па рече:
– Ратни бес уједначује све, пријатељу драги. Ту нити што помаже демократија, ни аутократија, ни монархија, ни република, ни комунизам. Данашња комунистичка Русија исто се тако журно спрема за рат као и енглеска и јапанска монархија, и исто тако као американска и француска република. Него чујте ме и размислите, мени се чини да је тај ратни бес у наше време нарочито обузео белу расу.
– У томе сам ја потпуно с Креном, рече генерал. Нити је било нити има озбиљне политичке теорије или владајуће странке, која у крајњој линији није или стајала за рат или проузроковала рат. Ниједна политичка доктрина до сада није могла скинути вео са оне страшне мистерије, што се у животу људском назива ратом. Ни политичари, ни државници, ни војници, па ни сами природњаци, нису нам до данас пружили ни издалека једно озбиљно објашњење суштине рата, његових правих узрока и сврха. О томе се до сада или ћутало или пристрасно говорило. Понекад ми се учини, да је рат некако скопчан с дубоким и невидљивим кореном живота нашега на земљи, те ту једино ако би религија могла казати неку озбиљну реч.
Наста тајац. Но једанпут генерал постави овакво питање:
– Заиста, господо, ко је икад од белих људи написао неко знаменито дело о рату?
– Ниче и немачки генерали пред Светски Рат, рече неко.
– Макијавели! одговори г. Јустон с очевидним подсмехом. То је европски философ рата.
– Наопаки философ! одврати други неко. Слепац који је слепцима показивао пут.
– Ја мислим, да Макијавели представља квинтесенцију европског поквареног ума, допуни сам себе Јустон.
Цело друштво изрази своју једнодушну осуду учења Макијавелијевог.
Потом ће се генерал Кларк окренути моме најприснијем пријатељу Балканцу, и упитати: да ли гдегод у светској литератури постоји неко друго и боље објашњење мистерије рата него што га је дао рецимо Макијавели.
Одговори Балканац:
– Па постоји библијско објашњење, потпуно супротно мишљењу Макијавелија.
Генерал га погледа испитујућим погледом па потону у дубоко ћутање. Нити хтеде више речи проговорити о рату тога вечера. Само ћуташе и размишљаше, као да се упињаше да поврати у сећање нешто давно знано и заборављено.
Сутрадан позва генерал Кларк мене и мога пријатеља Балканца да се шетамо у чуну по мору испод красне виле г. Крена. С нама у чуну било је још неколико отмених гостију Кренових, које је сам генерал одабрао и у шетњу позвао. Чим смо поседали у чун генерал замоли Балканца, да изложи науку о рату, која је њему позната и која се њему чини једином истином.
И све ово што следује, написано је на основу онога што је тада говорено при шетњи у чуну по Бостонском заливу на Атланском океану, месеца Августа 1927. године.