РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
ЗАКЉУЧАК
 
Наш чун се почео лелујати на таласима. Беше дунуо ветар од запада, и звездани свод небески превуче се тамним облацима. У кући господина Крена беху се забринули за нас, и Црнац нас поче дозивати са обале.
– Иако је речено довољно, генерале, ипак ћу по Вашој жељи покушати, да из реченога изведем закључак ма се у нечем и понављао, Рече Балканац.
– Пред опасношћу, пред којом стоји наша раса и сав род људски, проговори генерал, мислим, да би ту науку требало из дана у дан понављати.
– Добро, дакле. Основни је закључак, да се рат да разумети и објаснити једино у светлости библијској. Сва литература светска, укупно узета, не објашњава ратове међу људима ни издалека колико Свето писмо Божје. Из свих досадашњих излагања јасно је, да рат – као уосталом и сва индивидуална и друштвена питања – зависи искључиво од нашега односа према Богу и Божјем закону. То важи подједнако и за нехришћане и за хришћане. Разлика је само у томе, што код нехришћана рат зависи од њихова односа према Богу, и према закону Божјем усађеном у савести њиховој и објашњеном донекле мудрацима њиховим, док код хришћана рат зависи од њихова односа према Богу, Једином и Живом, и према закону Божјем, како је то откривено кроз личност Господа Исуса Христа.
Узрок је рату у отпадању људи од Бога и Божјег закона. Богоотпадништво и неваљалство људи у миру проузрокују рат. Кад људи заслуже рат, тј. кад нагомилају узроке рата, рат долази хтели то они или не хтели. Као што они који пију тифусну воду заражавају се тифусом, и тифус је неизбежан, тако и они који, одступајући од Бога, поје се Богу противним мислима, жељама и делима, навлаче на себе заразу рата, и рат је неизбежан. Док год људи ратују против Бога својим мислима, жељама и делима, узалуд они сањају о миру. Хтели они или не, рат мора нићи тамо где је семе рата посејано. Рат против Бога, јаван или тајан, неизбежно доводи до рата међу људима. Јер нема мира безбожницима, вели Господ (Иса. 48, 22). У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икада пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом.
Идолопоклонство је богомрско. Било да се људи и народи клањају Божјим делима или својим делима, идолопоклонство је у оба случаја богомрско. Свако пак идолопоклонство, у наше дане као и у минула времена, кажњава се од Бога разним тешким казнама, од којих је рат последња и најоштрија казна.
Мисија Европе била је, да живи по хришћански и да помогне браћи својој, народима незнабожним, уздићи се ка Христу. Место тога Европа је сама пала у идолопоклонство. Место да буде светлост свету, она се обукла у таму; и место да блиста карактерима, она се упиње да блиста стварима. Место да учи народе да траже царства Божјега, она их учи да се свом снагом загњуре у ситнице и узгредице. Од тога поремећаја дошли су сви остали поремећаји. И од тога су долазили и долазиће ратови.
Како то да се Свевишњи и Пречисти и Пресвети Бог меша у ратове, питају неки? То питају они који кажу, да верују у Бога а одричу Му сваку активну улогу у животу људи и народа, и стављају Га у улогу посматрача људских дела и послова. Није ли такав Бог идол? И таква вера бесмислица? Свакоме домаћину дозвољено је да се меша у послове свога дома, само се то право одриче Створитељу света! Прав је народ кад верује, да се Бог меша активно и у обичне свакодневне послове људи. Такву су веру имали и сви пророци, и сви апостоли, и сви светитељи. Тим више је прав народ, заједно са пророцима, апостолима и светитељима, прав је у веровању свом, да је Бог посреди у великим и судбоносним збивањима у свету и у животу људи. Од ове се стварности не може побећи; њу народ пипа и чувствује својом непомраченом душом; јер њу дан дану јавља и ноћ ноћи казује.
На смешно питање: како то да Бог милости и љубави попушта на људе такве страхоте као што су ратови? може се одговорити озбиљним питањем: како то да људи, којима је Бог јасно открио Своју вољу и Свој закон, могу без стида и покајања неограничено вређати Бога и газити Божји закон? Господ Бог је милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином (Мојс. 34,6). Идући рат као и прошли, већ је заслужен од људи. И да није Божје милости и љубави, тај би рат био букнуо. Ваистину, да није Божје милости и љубави, по гресима хришћана мач се не би никако ни спуштао у корице. И ово мало мира и одаха што сада имамо, није због људске памети ни културе него због Божје милости и љубави. Да, и због страха Божјег и молитава оних побожних и добрих људи, без којих није ниједан народ у Европи и Америци.
Има ли, дакле, спасења народима Европе и Америке? Наравно да има. Али питање је, хоће ли га они прихватити? Може ли Етиопљанин промијенити кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро научивши се чинити зло? питао је негда пророк Божји народ Израиљски пред пропаст (Јер. 13, 23). Све може, ако људи хоће. И бели људи могу променити дух свој, исправити мисли своје, укротити жеље своје за ништавилом, и управити се добром циљу за Оним који је рекао: Ја сам пут. Може, ако хоће. Но, да ли хоће? Од обронка пропасти до спасења и сигурности само је један корак. Хоће ли се бели људи тргнути назад само за један корак од ужасне пропасти, над којом лебде? На то питање Бог чека одговор; чека се брижно очинском љубављу. И ако се сваки дан даје Богу негативан одговор, ипак Бог чека по милости и љубави Својој; чека, не би ли из кога год народа и са кога год краја света чуо позитиван одговор, те да би отклонио катастрофу.
Просипају се многе речи о разоружању. Али како ће се разоружати грехом наоружани, грехом обремењени? Грех улева страх, грех кује оружје, грех спрема рат. Да није овог проклетог страха?! Али њега мора бити све докле греха буде. Хтели не хтели грешници се морају оружати. Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.
Циљ мира! Што и о том нико не говори пред Богом и људима? Гле, то је врло важан предмет разговора. Ради чега траже људи мир, генерале? Упитајте их, и збунићете их. И кад се поврате од забуне, одговориће Вам једни: ради културе, други: ради економског напретка, трећи: ради очувања творевина људских, четврти: ради државе, пети: ради сигурности личног живота! Галиматијас! Зато гласовите речи нашега времена о разоружању и миру звуче као лажно злато. Јер људи не знају циљ мира, који траже. Они који га данас највише траже траже га ради комотнијег и безбрижнијег поклоњења својим идолима. Нашто нам такав мир? У рату није било толико самоубистава, колико их има у садашњем миру. Да ли властела европска и американска траже мир из страха од Бога и ради славе Божје, или пак ради спокојнијег прежимања неправде? Ако је ово последње, као што изгледа да јесте, онда није чудо, ако им се да рат место мира. Кад се родио Кнез Мира, над Витлејемом су певали хорови ангела: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима. Слављење Бога долази, дакле, на прво место, и њиме се условљава прави мир и добра воља. Кад би људи искали мир ради славе Божје, добили би га несумњиво, и тај мир не би се више одузео од њих. Но чујете ли Ви ма с које стране завет оних који мир ишту, да ће мир употребити на славу Божју и на поправку свога карактера? А завет је неопходно потребан ради правог мира и трајног мира. Нека садашњи миротворци тачно определе циљ миру, да чује небо и земља, и брзо ћемо знати, колико је рат удаљен од нас
Благо оном кнезу, који позна Истину, и који благовремено позове народ свој на покајање пред Богом живим. Благо оном народу, који се благовремено разоружа од греха својих као од оружја против Бога. Никакво се зло неће моћи догодити томе народу. Ма био ненаоружан бојним оружјем, он ће живети у сигурности, јер ће га Свемогући штитити десницом Својом неодољивом. Ма не имао ни једнога мача, непријатељи биће немоћни према њему, те неће моћи прекорачити границу земље његове, јер им Господ над војскама неће то допустити. Па ако непријатељи његови и прекораче границу земље његове, ускочиће у свој гроб. Благо оном народу, који, разоружан од греха, први се разоружа и од бојног оружја. Такав народ имаће велику мисију у свету. И биће светлост свима народима. И прославиће га Господ Бог славом невиђеном, и благословиће га благословом Својим вечним.
Крај и Богу слава.