РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
КАКВИ СУ, ДАКЛЕ, УЗРОЦИ БУДУЋЕГ РАТА?
 
Пошто смо прелистали све листове Свете Књиге, на којима је исписана једина тачна философија рата, и пошто смо у светлости те Свете Књиге сагледали лице и наличје неколиких модерних ратова, сада тек, генерале, може се одговорити на Ваше питање: какви су узроци будућег рата?
Од квалитета нашега мира зависи да ли ће рата бити или не бити. Кад би наш живот у миру био богоугодан, до рата извесно не би ни дошло. О кам’ да је тако! Безбожан мир је колевка рата. Бацили рата у миру се размножавају и расту, па кад се размноже и порасту, онда је рат неизбежан. Хтели то људи у том тренутку или не. Ја нећу прорицати, да ће се будући рат отворити убиством неког мисионара или конзула, или злоковарним потопљењем неке комшијске лађе, или ма каквим атентатом на личност и имовину једнога народа. Може се рат и тим догађајима отворити, може и другим. Но нас то не интересује. То ни мало није важно, кад се говори о узроцима једнога рата. То су само поводи или сигнали за рат, који је претходно у миру дуго времена њихан и одњихан.
Узроци будућега рата наслеђени су већ од прошлога рата. Они су се почели гомилати још од прошле конференције мира. На ту конференцију биле су позване многе зараћене стране, Само на њу није позван, ни молитвом ни благодарењем, онај Трећи Свевидећи и Пресудни фактор, без Кога нити се побеђује, нити се бива побеђено. (Зна се једино за Председника Вилсона, да је он за време конференције мира држао Свето писмо пред собом, и да је с времена на време обарао главу и у себи се молио Богу). И конференција је радила врло мучно и натегнуто. За време ратних невоља Бог се и спомињао и у помоћ призивао. Али чим је рат обустављен, људи су удаљили Бога од својих послова. Зато се на тој конференцији мира мање говорило о миру него ли о ратној оштети. Није било благослова Божјег, и због тога је створен један неблагословен мир у свету. Јер како би се могао назвати благословеним један мир, који је од света направио фабрику рата и који се свим својим силама и благом ставио у неуморну службу будућег рата? Савезници су диктирали услове мира и поделили су блага побеђених како су хтели. Да ли су се користили тим благом? Забранили су побеђеним да држе војску и да се оружају, а себи су то дозволили. Зашто и сами себи нису то забранили? Нису предвиђали, да су том одлуком ставили и сами себе у ред побеђених. Јер колико су блага извукли од побеђених, нису ли толико до данас издали – или неће ли то сутра издати – на своје умножење војске и на нове ратне припреме? Неблагословено благо! Највећа је срећа побеђених народа баш у томе што су им везане руке да троше на војску и на оружје за будући рат. Они не треба да жале што своје злато дају “победницима”. Боље и да га поклањају својим суседима него да га бацају у уста Марсу. Највећа је пак несрећа Савезника, што су узето благо непријатељско окренули на ратне циљеве. Да говорим људским језиком: то је освета онога Трећега, који није ни у каквој форми позван на конференцију мира. То и значи радити један посао без благослова Божјег. И то значи поново поливати петролеумом град тек што се пожар утулио.
Међу свима узроцима рата будућега, као и ратова прошлих, основни је и главни узрок безбоштво или одпадништво од Бога Јединога и Живога. Нема мира безбожницима вели Господ (Иса. 48, 22). Многи Хришћани у Европи и Америци, који су у време рата журно хитали у цркву и пре почетка богослужења, само да би ухватили место, почели су после рата хладнети према вери и отпадати од вере у Бога. Кад их опоменете, они иронично одговарају, како је вера постала ствар несавремена! Како то? Зар може бити реч о савремености или несавремености стварности? А Бог је највиша стварност над свим оним што се уопште именује стварношћу. Како то, да вера у Бога, која је била жива и неопходна веза са стварношћу пре десет година, сада постане несавремена! Неверовање у Бога значи веровање у нестварност, у шимере. Према званичним пописима број безвераца у Чешкој нарастао је у време мира на преко милион. То јест: сваки десети човек безверац је у отаџбини побожнога Јана Хуса! Ми ово констатујемо са болом а не са задовољством. Но болест безверства није никакав монопол само Чешке. Та болест разгриза и дух Француске и Италије и Немачке, па у новије време и Русије. Безверство је више или мање ухватило корена у свима државама Европе и Америке, нарочито по варошима, где се више гледају и виде дела људска него дела Божја. А каква судба чека један народ с многим безверницима читамо јасно у Светом писму Божјем. Нема мира безбожницима, – ето то им је судба; то им је писано. Рат им је, дакле, писан, за безбоштво. И они неће никад моћи избећи рат, ако претходно не избегну безбожштво. Јер безверник самим тим што је безверник чини оно што је зло пред Господом. Безверство је увреда Творца и Сведржитеља света; презреље и поновно распињање Христа Господа, у чије су име хришћански народи крштени и крштењем положили Њему заклетву на верност. Свака пак увреда Бога, ако се брзо не покаје, доноси беду, као: сушу, поплаву, болест, неред, назадак у свему, и рат као круну свих беда. Ово није сујеверје сељачког народа него факат потврђен искуством, и библијским и свагдашњим.
Пођимо сад даље. Безбоштву или безверству неизоставно следује идолопоклонство. Јер чим човек одрекне Бога он попуњава празнину душе нечим другим, чему се клања као највишој стварности или највишој вредности. Једнину Божју богоотпадник замењује множином идола. Никад се ни један идолопоклоник није клањао само једном идолу. Са идолопоклонством иде упоредо и хаотичност душе људске, док вера у једнога Бога уноси у душу класичну једноставност, јасност и опредељеност. Колико се човек може разабрати у садашњој духовној хаотичности великог мноштва школованих Европљана и Американаца, и уколико се могу пребројати њихове најтеже ране, они за сада имају пет главних идола, којима одају ништа мање него божанску част.
Прво, материја као идол;
Друго, лично ја (его) као идол;
Треће, нација као идол;
Четврто, империја као идол;
Пето, култура као идол.
Почнимо редом. И ако се говори и пише, да је философски материјализам, који је тровао дух Европе кроз цео XIX век, мртав, ипак је јасно, да је иза њега и под утицајем његовим преостао практични материјализам. Наказнога родитеља још наказније чедо! Материја као циљ стремљења и трудова људских постала је за многобројне Европљане и Американце нешто што се по себи разуме, било то материја у виду земље, или новца, или ствари, или задовољства од свега тога. Поседовати множину материје – није ли то обичан послератни бес хришћанских народа на оба бела континента? Безгранична жеђ људи за материјом и за уживањем у материји може се по јачини својој сравнити једино са безграничном жеђи правих Хришћана за Богом и духовним задовољством које је од Бога. Но они који су изгубили укус и вид за Бога осуђени су да се клањају материји као идолу и то свом силом, свом мишљу и свим срцем. Па како исте материјалне предмете желе многи, то се неминовно ствара међу људима завист, злоба, мржња, трење и борба. А то су све ратни бацили, који кад се још више умноже морају довести до запалења организма, то јест до ратног пожара.
Империја као идол обузела је маште не само великих но и малих народа и људи. Империјализам значи: заграбити туђу земљу ради власти, трговине, стратегије, ради материје. Као што је легендарни Зевс родио Плутона, тако је материјализам европски родио империјализам европски. И заиста, оно што је Зевс међу идолопоклоничким божанствима, материјализам је међу савременим идолима. Па како је жеђ многих народа за империјом безгранична а земаљска планета ограничена, није чудо што се код народа ствара међусобна завист, злоба, мржња, трење и борба. А то су, као што рекосмо, бацили који неизбежно воде ратном пожару.
Нација као идол искључује Бога, као што сви идоли искључују Бога. Ми се често сретамо с атеистима као најбешњим националистима. Савремени национализам увек је готов да пређе у империјализам, и вазда је нераздвојан од материјализма. У својој изнакарађеној форми он не значи толико љубав према своме народу – што би било савршено природно – колико охолу мржњу према суседним народима, што је, наравно, одвратно пред Оним, који је створио све народе.
Лично ја, као идол готово је свуда присутно међу белим људима. Оно је заменило Бога, како код оних који много желе и много имају, тако и код оних, који исто толико желе а имају мало или нимало. Стављајући своју личност у центар ствари место личности Божје, људи, наравно, траже свак за свога идола храм и поклонике, и много злата и сребра – тј. материје – да га држе у блеску божанском. Ова врста идолопоклонства најјаче је дошла до израза у партијским борбама европске интелигенције, у борбама за првенство, власт и богатство. Особине овога идола јесу: охолост, самољубље и нескрупулозност. Па како се у бесу ове борбе игнорише Бог и закон Божји, то је рат једино моћно средство отрежњења.
Култура као идол спада у наше дане међу најслепље идоле. Одбацивши Бога, који је једини надахнитељ и проузроковач племените културе и душа и тела, безверници су почели обожавати своја сопствена дела и направе, које они називају једном речју – култура. А обожавати људска дела најмрскија је ствар пред Богом. Јер Бог је Својим законом строго забранио људима да обожавају и Његова дела и твари, од којих и најнезнатнија савршенија је од најсавршеније културе људске. Па како је култура стављена у зависност од осталих поменутих идола, нарочито материје, то и она моћно служи култури ратних бацила, који пре или после изазивају ратно запаљење.
Од ових пет идола два се могу назвати будаластим а три лицемерним. Будаласти су национализам и култура, јер многи вичу и себе објављују; а лицемерни су материјализам, империјализам и егоизам, јер се прикривају и лажу представљајући се под другим именима. Сви ови идоли могли би се назвати језиком Достојевскога – беси.
Наравно, све ово петоро биле су некад праве вредности, и могле би то опет бити. Оне су онда праве вредности, када су обасјане вером у Бога, Јединога и Живога, и када стоје под законом Божјим; једном речју, када су апсолутно подређене Богу, и служе на славу имена Божјег. Материја је од Бога, и дата је људима да им служи а не да господари душама њиховим. Империју Бог даје извесним даровитим народима, да као јачи брат послуже слабијим и мање даровитим народима, као јачи брат слабијем брату. Нација је једно ограничено но изванредно лепо и правилно поприште службе Богу и људима. Лично ја то јест разумну душу, даровао је Бог сваком човеку, да га службом и љубављу уздигне до сличности са Њим, створитељем својим. Културу Бог инспирише, да би кроз њу људске душе изразиле своје господарство над материјалним светом и своју потчињеност и службу Богу. Све петоро ово добија ангелски образ кроз службу и љубав, како је Христос Господ уредио и наредио. Но као што се богоотпали серафим, негда звани Луцифер, претворио моментално у ђавола, тако су и свих ових пет вредности, одвојивши се од Бога, постале идоли и беси.
Запазите сад како релативна засићеност ових пет идола доводи људе до лености, кварежи, трулежи, одвратности од свега, блесавости и самоубиства (као и пред крај римске царевине); како пак њихова незасићеност доводи људе до крајњег огорчења, зависти, роптања, безобзирности, насиља сваке врсте, и опет, самоубиства. У оба случаја сви идоли дишу мржњом и презрењем кроткога и благога Христа Господа, и следствено воде људе рату.
Да не улазимо у набрајање свију тешких рана, отворених на организму Европе и Америке од овог петоструког идолопоклонства, јер би понављали оно што се из дана у дан понавља у рубрици злочина и злочина, као и у другим рубрикама, које би се могле огласити: игнорисање Христа и Његовог закона. Јасно је из до сад реченога, да су хришћански народи, који су били у духовном браку са Христом, постали вероломни и предали се ниским везама са ништавилима, са прахом, пепелом и сенкама. А свака вероломница не живи ли у непрекидном страху, и у бризи како да одбрани и осигура свој живот? То је слика, и то је плод савременог идолопоклонства – страх, и због страха крајњи егоизам, грчевито припијање уз материју и грабљење материје. А пошто се о једне исте материјалне ствари многи боре, то је неизбежан судар и – рат.
Ви примећујете, да ја говорим само о народима хришћанским? Не без разлога, генерале. Они су водили прошли Светски рат, они припремају и нови рат. За последњих сто и педесет година, откако је отпочело христоборство у Европи, европски народи више су ратова водили, далеко више, него сав остали свет укупно. То је шиба Божја, да би се неразумни уразумили. Али се неразумни нису уразумили. Они срљају све ниже и ниже, у пропаст. Они, које је Бог изабрао да буду со и светлост свету, обљутавили су и потамнели. Мада се они још хвастају, да су со и светлост, нико им то у свету не верује. Ни Индија, ни Кина, ни Африка не сматрају више беле људе сољу и светлошћу но, на жалост, бљутавошћу и тамом.
Из свега овога јасан је наук:
1. Да су узроци будућег рата у богоотпадништву и идолопоклонству хришћанских народа или њихових старешина;
2. Да су ти узроци истоветни са узроцима ратова, од којих је Израиљ – негдашња со и светлост света – страдао и због којих је коначно и пропао;
3. Да, ако се ови узроци брзо не отклоне покајањем и повраћањем ка Христу, скори низ ратова, који ће наступити, значиће не само рат него и пропаст народа хришћанских – али не и Хришћанства.