РАТ И БИБЛИЈА

 

РАТ И БИБЛИЈА
 
СЕДМОРИЦА НА СМРТ ОСУЂЕНИХ
 
Кад један народ отпадне од Бога, Јединога и Живога он постаје у суштини мртав, и његово се биће само лелуја у овоме свету као сенка, као храст преструган до корена а још необорен. Треба само да дође један земљотрес, или потоп, или помор, или рат, да одува сенку, да одува престругано дрво, да покопа мртваце. Јер отпасти од Бога, Јединога и Живога, то значи заратити против Бога и попрети сав Његов закон. Како може трава ратовати против косача? Како ли грнци војевати са грнчаром? Хоће ли се сјекира величати над онијем који њом сјече (Иса. 10, 15)?
Седам народа живело је у земљи Хананској: Хетеји, Гергесеји, Амореји, Хананеји, Ферезеји, Јевеји, и Јевусеји. Сви ови народи били су отпали од Бога, Јединога и Живога, погазили сав закон Божји, предали се идолопоклонству, а с тим уједно и незнабожном крајњем неморалу. Ни милост ни казна Свевишњега није се дотицала срца њихових. Јер и милост и казну Божју они нису приписивали Богу него ђаволима. Њихова вера била је једино вера у ђаволе, њихов страх страх од ђавола, и њихов савез савез са ђаволима. Такви су били ти народи, када је Јаков оставио Ханан и преселио се у Мисир, такви су били после 430 година, када се народ Јаковљев, или Израиљев, вратио у Ханан. Бројно и физички они су били јачи од Израиља, (IV Мојс. 7, 1), али духовно они су били мртви. И људи у Содому и Гомору били су исти такви духовни мртваци, и вишња сила пустила је на њих огањ и пепео, да их сахрани. Такав је био Тир и Сидон, и рат их је сахранио. Таква је била Помпеја, и зато је покривена ватром и пепелом.
По наређењу увређеног Сведржитеља слична је судба требала да постигне и седам народа у Ханану. Њих су требали Израиљци да одувају као сенке, да оборе као већ престругано и од корена одвојено дрвеће, да их покопају као мртваце. То је Бог управо наредио Израиљцима да изврше кад буду ушли у земљу обећану (V Мојс. 7, 2).
Неки протестантски тумачи Светога писма хоће у овоме да виде или немилост Божју или заблуду Мојсејеву. Како је тобож могла таква свирепа наредба потећи од Бога, питају они? То мора, веле, да је Мојсеј био у заблуди?
– Ни једно ни друго. Нити ту има немилости Божје нити заблуде Мојсејеве. Они који су стотинама година попирали име свога Саздатеља, попирали закон Његов и ратовали против Њега, зар нису заслужили смрт, и то смрт вечну? Милост Божја овде не може се доводити у питање пре него би се схватили сви страховити богоборни греси и пороци тих народа. Уосталом ко може оспорити право баштовану, да у својој башти истреби једно закржљало поврће а посади друго, боље и здравије? И ко може испитати баш до краја дубине Промисла Божјег? Несумњиво је овде двоје: прво, да су они народи својом поквареношћу давно били заслужили пропаст, и друго, да је Господ хтео у овом случају да куша веру и послушност народа Израиљског, као што је некада кушао Аврама наредивши му да принесе јединца сина на жртву. У овом кушању Израиљци су понекад показали Аврамовску веру и послушност према Господу своме, али чешће су падали при том испиту, савладани својим необузданим лакомством и похотљивошћу, те су хватали веру са овим Божјим противницима и увршћивали се у њихов фронт против Бога. Због тога су морали поднети многе казне од Бога, трпети ратне поразе и одлагати испуњење своjе мисије.
Кад је Исус Навин по смрти Мојсејевој, предузео вођство над војском и народом израиљским, он jе славно и брзо корачао од победе к победи сатирући пред собом оних седам народа на смрт осуђених.
Не одступај од закона на десно ни на лијево, рекао му је Господ у самом почетку његовог војевања. Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљaj о њему дан и ноћ, да држиш и творши све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима твојим и тада ћеш напредовати. Буди слободан и храбар! Не бој се, и не плаши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш (Ис. Нав. 1, 7-9). И овај војсковођ био је веран и послушан Богу у свему до краја живота, не погрешивши ни у једној заповести Божјој. Да није било овде онде греха, тј. преступања заповести Боже, од стране војника из његовог логора, по њему оних седам народа брзо би били срушени и покопани као живи мртваци. Али чим би се јављао грех у победоносној војсци, следовао је и пораз њен. Тако опсада и освојење Јерихона ишла је брзо и лако. Али први рат на Гаја свршио се бекством и поразом Израиљаца због греха једног човека, једног јединог. Но о томе ће бити речи на другом месту.
Страшна судба седам на смрт осуђених народа у Ханану пружају нам следећи наук:
1. Да ни један народ не може грешити против закона Божјег и живети у миру;
2. Да је грех агент рата; и да ма колико се један грешан народ показивао мирољубив, рат на њега мора доћи;
4. Да за казну једнога богоодступног и богоборног народа Бог употребљава понекад народе из велике даљине. Тако су за казну Хананских незнабожаца доведени Израиљци из Мисира, као што су доцније за казну Европљана доведени из далека Атила и Џингис Кан, за казну Шпањолаца Сарацени, и за казну Балканаца Турци.