Распустан живот и верски фанатизм

Питање:
Помаже Бог. Како се трудити разумно и одржати равнотежу између распусног живота и верског фанатизма? Да ли је могуће живети у свету а истовремено бити мртав за свет?
Иван


Одговор:
Драги брате Иване, твоје питање ме је мало збунило. Чисто физичке законе покушаваш дапримениш на суштинска, животна питања. У физичком погледу равнотежа се може успоставити, ако су на оба таса ваге предмети исте тежине, при чему су килограм олова и килограм перја исте важности, важно да је на свакој страни један килограм. У духовном и моралном погледу се не може тако поступати. Не може се на тас стављати врлина и злочин, морал и неморал, јер они никада не могу бити уравнотежени. Онај ко води распустан живот не може бити верски фанатик (сем ако није у питању нека сатанистичка секта) . Ти, сматрам, мислиш на православне хришћане, који некад, за свет око себе, могу да буду сматрани и фанатицима (ако се непрестано моле, ако редовно иду у цркву, ако посте све Црквом прописане постове, ако не псују, ако се не друже са онима који хуле на Бога итд) , дакле ако код њих нема ничег што представља распусни живот.
Дакле, дефиницију распусног живота, без моралних правила и скрупула, без стида и одговорности за своје поступке пред људима и пред Богом, можемо лако одредити. То је и у јеванђелској причи о заблуделом сину, која ће се у недељу читати на Светој литургији, записано, да је млађи син у страној земљи “живео развратно”, док није схватио дубину свога пада, а онда, срећом, “дође себи”, врати се и покаја пред оцем. Знамо, дакле, у чему је распусни живот, али би дефиницију “верског фанатизма” морали добро простудирати. У православном хришћанству нема верског фанатизма, а случајеви да неко, како сам каже, у име Бога и вере чини неко зло другим, то је уствари негација самог појма Хришћанства, које је засновано на испуњавању заповести о љубави.
Нека је благословен улазак у Свету велику четрдесетницу. Поздрав о. Душан

Comments are closed.