РАСКОЛ У СЛОБОДИ ИЛИ ПОРОБЉЕНОСТИ?

<p claПротојереј-ставрофор Љубо Милошевић
РАСКОЛ У СЛОБОДИ ИЛИ ПОРОБЉЕНОСТИ?
 
Председник Николић је покренуо старо питање раскола “Македонске православне цркве”, у јуридичкој терминолошкој суштини у Православљу непризнате, а у еклисиолошкој непрепознате, или пак непознате, Македонске цркве. Коме је она непозната? Самој Цркви, јер она на одређени начин препознаје своје цркве по свој Васељени. Глава државе, ако није богоборачка, увек је имала посебан утицај на јерархију, док у овом случају по самој црквеној природи односа нашег Председника, или пак његове живе црквености приватног човека у њему, он је и пуноправни члан СПЦ који у својој служби може да говори у њено име. Сходно томе, он са легитимном делатношћу у вези са датим питањем покреће мишљења нашег Патријарха, епископа, а што је најважније, такву иницијативу обнародовано позитивно оцењује званични представник (портпарол) СПЦ. Дакле, ни једна наша управљајућа страна не оспорава легитимитет као потребу да се овај многогодишњи проблем реши, с тим што има разних схватања овог проблема и могућих решења.
 
Прочитали смо мишљења наших архијереја, прво епископа шабачког Лаврентија, а затим и реакцију-одговор епископа бачког Иринеја. Очигледно је да ова два архијереја имају различите ставове у вези са расколом у народу који живи на територији данашње политички непризнате Македоније, уз политички апсурд да се на тим истим постулатима признаје да постоји Македонски народ, у Цркви и као “лаос” под тим именом.
 
У одговору Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја, поред своје дужне епископске бриге да у својим јавним порукама тражи излаз да се ова неприродна појава у Цркви разреши, да се она по природи пастирске делатности као обавезе лечи и излечи, он се удаљава од изворне тематике и генерализује свој однос претварајући га у личносно сагледавање других појава које он види као штетне код свог сабрата архијереја. Како је то било јавно обраћање уз признање да је дозвољен и другачији приступ решењу, све је могло да се саопшти и заврши “интерно”, тако још више у очи пада супериорно оцењивање способности епископовања вл. Лаврентија. Читајући многа друга јавна обраћања епископа бачког Иринеја стичем утисак да је овај пут владика скоро са неком нервозом и притиском писао свој iterum свог старог, у то време оправданог, дијалектичко-аналогног питања: “Куда идеш Лаврентије?”.
 
Иако је то опаска, у обраћању вл. Иринеја радује ретко јасна мисао овог епископа великог утицаја у СПЦ, врло активног у међуцрквеним разговорима са другим хришћанским деноминацијама, када каже да јединство међу Црквама није “датост”, него само “задати циљ, остварив само благодаћу Духа Светога”. Овако нешто врло ретко чујемо, скоро случајно, и ми овом приликом никако не смемо да пропустимо да то приметимо, надајући се да ово није само мисао која је покренута моментумом сукоба мишљења, или спора са еп. Лаврентијем. Јер управо многи верују да је то та “датост”, посебно у искушењу са црквама формално сачуваног апостолског прејемства.
 
Враћајући се питању македонског раскола, ми не можемо да оставимо простор ни за какав стереотипни или школски исконструисан канонски спор, да већ није јасно да он није еклисиолошке природе, тј. да је он у апсолутној слободи неко кршење црквене дисциплине, као и то да он није први спор те врсте у историји Цркве. Ниједан спор људске (академске) одговорности не може да одржи тврдњу да поменути раскол није плод грубог политичког мешања световне власти у живот Цркве. Када је Црква поробљена, па и оваквим расколом, она се управља икономијом коју примењује на одређено време ради залечења рана и неприродних појава, што чини саставни део живота Цркве да ван своје слободе доноси одлуке. Икономија је средство којим се само тренутно решавају проблеми, па она никако не може да буде трајно решење. Гледајући на ту чињеницу прво би требало да се замисле македонски јерарси, а ако се ослањамо на пастирску савест ништа мање ни јерарси Сабора СПЦ, јер наш општи позив је да решавамо “проблеме” у Цркви, притом сећајући се речи увек надахнутог св. Јустина Новог да је проблем у ствари сам сатанa.
 
Македонско црквено питање је аналогно македонском територијалном питању, проблематично са свом тежином стихије која нам седам деценија паралише достојан и миран живот на Балкану. У оваквом расположењу можемо да се забарикадирамо у принципе и тако још деценијама одржавамо овај раскол, решавајући све друге интересе (туђе), а само не Христове (црквене). То заиста поражава искрена осећања вере у чињеници да је неколико милиона људи деценијама по сувим канонима, јуридички, присиљено да живи ван Цркве. Македонија политички није спремна да се зарад Грка одрекне тог имена, а и што би, када то питање за њу одржавају силе са стране?
 
Еладска идеја, упркос спочитавању савремене грчке теологије словенским народима за етнофилетизам, више је од свих забетонирана на гркофилетистичким визијама Цркве, и она јаким носталгичним духом дише у изгубљеној слави Ромејског царства. Управо на тим постулатима се данас протура улога “подигнуте руке власти” некадашњег славног трона Васељенске патријаршије, који никако не уме да се помири са чињеницом да он данас еклисиолошки постоји само на тој историјској части која се одржава љубављу и милостињом многољудних помесних цркава, као и уз помоћ једног великог народа јаког државног уређења и утицаја на сву Васељену. Нема сумње да етнофилетизам служи обема идејама, македонској и хеленистичкој, и да ту мало чега има суштински везаног за Тело Христово међу самим народима.
 
Македонска идеја има само један избор, а то је да се ни мање ни више одрекне свог националног имена, јер по данашњој доктрини, тј. расположењу грчких цркава она ништа неће добити са предзнаком “македонски”. Улога “мајке цркве”, у овом случају Српске, би била та да врати јерархију македонске цркве у Заједницу са САСабором архијереја СПЦ, дакле у “статус” Македонска црква би имала аутономију под канонским називом Цркве у свету препознатог новог народа, тог старог апсурда стварања југословенских нација комадањем српског националног бића. Утолико више треба бити одговоран и узети у обзир чињеницу да је наш српски народ својим огромним улагањем (губитком) признао постојање македонског народа и давно разменио народне (“дипломатске”) представнике. То исто је урадила Русија са својим дојучерашњим “малорусима” (Белорусима) које је вековима политички негирала, тј. одбијала да призна да постоји украјински (белоруски) народ. Овај реални однос народа следила је и Руска црква која им одмах додељује аутономију под називом Украјинска митрополија (Белоруска). Наш лаос је уједно и Црква, дакле на један начин већ је признао постојање Македонске цркве иако званична црквена власт нема општење са њом.
 
За македонско политичко питање наводно би био велики успех да народ има и Цркву која би се називала македонска, и он као такав, македонски, путем Цркве постао би познат свем Православљу? То би било суштинско озваничење “македонског”. Да ли би то заиста био случај?
 
Упркос дуплим стандардима када се у савременој грчкој теологији говори о етнофилетизму, грчка држава и Грчка црква се овде сусрећу са заједничким интересима, да ништа “македонско” не може да буде ван политичких граница Грчке и то њима постаје стратешки циљ без могућности одступања од таквог става. У скоријој будућности се не назире теолошка воља грчких цркава да самокритички сагледају и свој етнофилетизам и смире се до те мере да једног дана опште са архијерејима “Македонске митрополије”, данас непризнате Македонске државе (осим као БЈР Македоније по слободи и самопрепознавању, и политичком односу УН структура, признатог македонског народа). Али новији грчки теолози не пропуштају прилику да етнофилетизам припишу свима другима, а посебно народима у православној Дијаспори. Они се свим средствима грчевито боре за Дијаспору, апсурдним јуридичким техникалијама називајући браћу и сестре, све чланове Цркве, још и “варварима”.
 
У богословском појму слободе човека, и његовог права на самопрепознавање и однос, знамо да нико не може да га условљава са стране, као ни Црква, док територија на којој живи, наравно, правно може да се условљава. За грчке патријаршије је једино прихватљиво да се на просторима “БЈР” Македоније појављује канонска црквена структура под називом “Охридска архиепископија”, која би касније у памћењу можда остала као некакав “охридски” народ. Било шта само да није “македонски”! То би за Грке била могућа “излазна стратегија” за овај проблем, али за БЈР Македонију је ово стратешко питање и ова “стратегија” није прихватљива. Постоје одређене импликације везане за интегритет политичке слободе данашње државе Македоније, тј. да она можда не може самостално да доноси одлуке те врсте? Гледајући на ту реалност још једно питање је исто толико легитимно: колико слободе ужива црква у државној структури пуној хаотичне борбе за политички опстанак, и да ли ће та структура да толерише да “црквене групације” подривају кохезију политичког појма македонске нације. Излишно је да се било коме објашњава зашто је после “нишког споразума” буквално преко ноћи одбачен договор са СПЦ на који се потписом обавезала црква македонског народа у расколу.
 
У сваком теолошком трактату слаткоречиво и занесено се говори о слободи човека а тиме и слободи Цркве. О каквој слободи је овде реч? Јасно је да је тада македонска власт рекла НЕ, као што то она чини и сада! То њено “не” види се у хапшењима њених грађана што је најгрубља повреда људских права, као и у томе да се на граници те државе малтретирају и понижавају клирици СПЦ. И ко сада ту размишља о душама народа којег смо ми по канонској формалности исписали из диптиха цркава и објавили да су из Цркве просто “нестали”? Држава као и свака друга хировита власт гордости, побожна или црквоборачка, власт која још од времена Златоустог модификује питање слободе Цркве у њој, по својој потреби хапси и малтретира опасне “политичке елементе” (моји наводи), а у овом “македонском” случају људе из Охридске архиепископије. Наравно да је власт професионално способна да фабрикује улогу цркве у свему томе, зарад прикривања своје делатности, тј. формалног очувања демократске идеје о религиозној, националној и расној слободи. Нико не може да оспори чињеницу да још од 60-их година прошлог века црквене структуре на територији данашње БЈР Македоније немају никакву слободу да доносе одлуке.
 
А управо се то замера у “македонском расколу”, да су њихови епископи неки несавесни и лоши људи, са мање етике и морала од агностика и атеиста да овако прогоне недужне људе “другачијих” религиозних убеђења. И овде се поставља еклисиолошко питање које је инфицирано људском страшћу за територијама и влашћу над њима: да ли заиста постоји искрена жеља да се реши македонски раскол ради најједноставније ПАСТИРСКЕ бриге за народ? Ради еклисиолошких разлога, а не политичких, или како то грчке цркве у последње време кажу – етнофилетистичких?
 
Било би неодговорно као и неозбиљно да кажемо да је македонски раскол еклисиолошко питање, тј. однос личног непослушања практикован у потпуној слободи бивших клирика СПЦ. Македонски црквени раскол је дубоко комплексно политичко питање, а не еклисиолошко, и у његово решавање треба да се са наше стране укључе државне структуре власти и да тако скину велику одговорност СПЦ пред интересима грчких патријаршија. Иницијатива председника Србије Томислава Николића, ако се правилно прихвати, може много да помогне СПЦ и олакша терет одговорности; да избалансира обавезе према канонима, као и интересима традиционално пријатељског грчког народа, коме ће тешко пасти ако се Цркви објави да постоји нешто “македонско”.
 
Сам теолошки појам етнофилетизма који је омиљен термин у грчком богословском речнику, тумачи се као еклисијална девијација од које “пате” словенски народи. Ово је испит за древне грчке патријаршије, које никако не желе да прихвате да бар исто толико страдају од тог проблема (напомена: грчким патријаршијама на територијама других народа већином управљају Грци, а ми Срби осетили смо релативно скоро на својој кожи и нисмо заборавили активности “фанариота”), јер сутра би у тој здравој еклисиологији требало да опште из једне свете чаше са нечим што је сада у целом свету “македонско”.
 
За Грке би једини прихватљив излаз био да се Македонци одрекну свог националног имена, с тим да се не отвори нова пандорина кутија балканских ратова сада нове “ничије територије”, што би било апсурдно и прескупо улагање за свету Саборност Цркве. У тренутној геополитичкој ситуацији то је нереално и превише политички опасно.
 
Такође је нереално гледати на један традиционално православан народ као да он сав постоји “изван” Цркве, очекујући само од неканонске јерархије да “послушањем” реши све канонске проблеме, као да су једини проблем само они и нико више. Реално је да се очекује од непризнате македонске цркве да се врати у исправни канонски статус и као Македонска митрополија или као аутономна Македонска Архиепископија општи са православним црквама до достизања зрелости за аутокефалију (Постоји и други проблем у Православљу у виду подељених мишљења која Црква може да се назове “Мајком црквом”, тј. да ли се то утврђује на основу труда и рада уложених у узгајање или по пукој формалности и историјској части. Ко уопште даје аутокефалију?).
 
Да ли је реално да тренутно неканонски епископи исповеднички и мученички пострадају за Истину у борби са својом државном влашћу? Мислим да је то питање вере и подвига, и позива на жртву, дакле нечег што је изнад уобичајених људских очекивања и норме данашње вере (полувере). И од македонских архијереја то као задат услов не можемо нити смемо да очекујемо, јер је мучеништво слободан избор.
 


Припремио:
Иван Ташић

Comments are closed.