Радост, срећа и празнина

Питање:
Имам и ја једно питање…. Често ми се дешава да сам испуњена радошћу. Ако је утишам у себи она се излије у сузе, ако је искажем према свету онда постане нешто друго…
Не знам да ли је не чувам пажљиво, али та радост често прерасте у срећу. И мада ме то осећање покреће, помаже ми у раду, сасвим сигурно је позитивније од апатије, ја се и даље не осећам добро у тој срећи, већ са њом увек дође и нека празнина. Често имам утисак да исто као што неко не би могао да поднесе велику тугу, тако и ја понекад тешко подносим срећу (не могу је назвати радошћу јер обзиром да је везујем и за тај осећај празнине, ипак ми се чини да је то обична световна срећа) . Цешто ме тај осећај просто смрви. Претпостављам да сва осећања која у нама не изазивају смирење нису добра. Ако нисам превише конфузна са ових неколико реченица, можете ли ме што пре посаветовати како да управо сада победим то осећање. Ишчекујући одговор
Н.Н


Одговор:
Помаже Бог. Зар свако од нас отварајући очи свако јутро не осећамо радост и присутност Господа? Он нам отвори и материјалне и духовне очи! Зар чинећи добро и пријатељима и непријатељима не испуњава нас неописивом радошћу? Он нас покрете на то дело и Он се радује са нама! Радуј се сестро да можеш да се радујеш сваком дану, свакој срећи, сваком добром делу а тугуј са онима који тугују и помажи онима којима је и твоја помоћ потребна. Молиш Свевидећем Господу да испуни твоје срце несебичном љубављу и несумњивом вером да је Он увек са тобом. И када имаш сумњу или празнину призови Господа и Он је ту са тобом. Сети се Христових речи Марти: Марто, Марто бринеш се за много али само је једно потребно. Потребне су три хришћанске врлине; вера, нада и љубав. Уздижи се сестро у тим врлинама и Господ ће те наградити. Од Свевидећег Господа желим ти свако добро. о.Милан

Comments are closed.