NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)

PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)

 

PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)
 

 
Četvrti deo
KAKO NAM ISUS HRISTOS POMAŽE NA PUTU ZA CARSTVO NEBESKO I KAKO MOŽEMO DA PRIMIMO NJEGOVU POMOĆ?
 
Duh Sveti, kao Bog i treće Lice Svete Trojice, takođe je svemoćan, baš kao i Otac i Sin. On oživljava, oduhovljuje, i daje stvorenjima njihove sile. Životinjama daje život, ljudima um, a hrišćanima njihov uzvišeno duhovno življenje; dakle, Duh Sveti prosvećuje čoveka i pomaže mu da uđe u Carstvo Nebesko.
Duh Sveti se ne daje prema našim zaslugama, nego se kao slobodan dar milošću Božijom šalje radi spasenja ljudi. Duh Sveti nam pomaže na sledeće načine:
1) Kada se useli u čoveka, Duh Sveti mu daruje veru i svetlost. Bez Njega niko ne može da ima istinsku, živu veru. Bez prosvećenja Duhom Svetim čak i najmudriji i najučeniji čovek potpuno je slep za dela i puteve Božije. S druge strane, Duh Sveti može iznutra da se otkrije i najprostijoj i najneobrazovanijoj osobi, da joj direktno pokaže dela Božija i omogući joj da oseti sladost Carstva Nebeskog. Čovek koji je ispunjen Duhom Svetim oseća u svojoj duši čudesnu svetlost, koja mu je ranije bila sasvim nepoznata.
2) Kada Duh Sveti dođe i useli se u čoveka, On sa Sobom donosi istinsku ljubav. Istinska ljubav u srcu je kao čista vatra ili toplota koja nadahnjuje čoveka i čini ga vatrenim; to je koren u njemu koji ga pokreće na svako dobro delo. Za osobu nadahnutu istinskom ljubavlju nema ničeg teškog, strašnog ili nemogućeg; za nju nema zakona ili zapovesti koji se ne bi mogli izvršiti i sve joj postaje lako.
Vera i ljubav koje daruje Duh Sveti predstavljaju tako velika i moćna sredstva, da onaj ko ih poseduje sa lakoćom i radošću može da ide putem kojim je išao Isus Hristos.
3) Pored toga, Duh Sveti daje čoveku snagu da se suprotstavi prelestima sveta: upotrebljavajući zemaljska dobra, hrišćanin ih koristi kao privremeni posetilac na zemlji, ne vezujući se za njih srcem. A čovek koji nije primio Duha Svetoga, uprkos svoj učenosti i razboritosti koju poseduje, uvek u većoj ili manjoj meri ostaje rob i poklonik sveta.
4) Duh Sveti daje čoveku mudrost. Ovo posebno jasno možemo da vidimo na primeru svetih apostola koji su bili prosti i neuki ljudi, ali posle silaska Duha Svetoga na njih, niko nije mogao da se suprotstavi njihovoj mudrosti, niti da odoli sili njihove propovedi. Duh Sveti ih je umudrio kako i kada da deluju. Tako će onaj ko u sebi ima Duha Svetoga uvek pronaći sredstva i pravo vreme za spasenje svoje duše. Usred svetske vreve, uz svu svoju zauzetost, takva će osoba umeti da sačuva unutrašnju sabranost, da se udubi u sebe i pomoli Bogu, dok neduhovan čovek čak ni u hramu Božijem neće moći da se usredsredi i od srca pomoli Bogu.
5) Duh Sveti daje čoveku istinsku sreću, radost u srcu i nepokolebljivi mir. Onaj pak ko u sebi nema Duha Svetoga, nikada ne može istinski da se raduje, pravom radošću, niti da zadobije duševno spokojstvo koje život čini prijatnim. On se doduše ponekad veseli i oseća zadovoljstvo, ali kakve je prirode to njegovo zadovoljstvo? Kratkotrajno i nečisto. Njegova radost je uvek isprazna i nesigurna, a nakon nje obuzima ga još teže nezadovoljstvo. Takođe, takva osoba ponekad može da oseća spokojstvo, ali to spokojstvo ne predstavlja istinski mir duše, neko njenu uspavanost ili apatiju. Teško čoveku ako na vreme ne ustane od sna i ne počne da se stara o spasenju svoje duše (Rim. 13,11; Ef. 5,14; 1. Kor. 15,34).
6) Duh Sveti daje istinsko smirenje. Čak i najpametniji čovek, ako nema Duha Svetoga, ne može poznavati sebe dovoljno dobro. Bez Božije pomoći on ne može da vidi unutrašnje stanje svoje duše. Kada čini dobro drugima ili postupa časno, on za sebe misli da je pravednik, čak i savršen u poređenju sa drugima, pa stoga smatra da mu ništa više nije potrebno. O, kako često ljudi ginu usled varljive uverenosti u sopstvenu čestitost i pravednost! Ginu jer se oslanjaju na sopstvenu dobrotu i uopšte ne razmišljaju u duhu hrišćanstva, niti traže urazumljenje i pomoć od Duha Svetoga, čak ni kada im je ta pomoć krajnje potrebna. Budući da se Duh Sveti daje onima koji mole i traže, a ovakvi ljudi ne samo da odbijaju da mole za Njega i da Ga traže, nego čak smatraju da to nije neophodno, On im se i ne daje, te oni stoga ostaju u zabludi i propasti. Kao što jarki sunčev zrak, kada prodre u mračnu prostoriju, otkriva najsitnije detalje u njoj, tako i Duh Sveti, kada se useli u čovekovo srce, pokazuje svu unutrašnju slabost i ubogost čovekovu, svu pokvarenost njegovog srca i duše, i odvojenost od Boga; pored sve pravednosti i svih vrlina koje neko poseduje, On mu pokazuje njegove grehe, njegovu lenjost i nezainteresovanost za spasenje i dobro ljudi, zatim njegovu sebičnost prisutnu čak i u naizgled najnesebičnijim vrlinama, kao i grubu samoživost, čak i kada on na nju uopšte ne sumnja. Ukratko, Duh Sveti mu pokazuje sve onako kako zaista jeste. Tada čovek zadobija istinsko smirenje, prestaje da se uzda u svoje sopstvene snage i vrline, a sebe počinje da smatra za najgoreg od svih ljudi. Tek kada se čovek smiri pred Isusom Hristom, Koji je jedini Svet u slavu Boga Oca, on počinje istinski da se kaje, donosi odluku da više ne greši i da živi opreznije. A ako zaista ima neke vrline, onda jasno uviđa da ih ima samo uz pomoć Božiju, te stoga počinje da se oslanja jedino na Boga.
7) Duh Sveti uči istinskoj molitvi. Dok ne primi Duha Svetoga niko ne može da se moli na način koji je zaista ugodan Bogu, jer ako neko ko nema Duha Svetoga počne da se moli, njegova duša je nesabrana i luta od stvari do stvari, i on svoje misli ne može da usredsredi na jedno. Pored toga, on ne poznaje dobro ni sebe samog, ni svoje potrebe, niti zna kako i šta da moli od Boga, zapravo on čak ne zna ni kakav je Bog. A čovek u kome se nastanio Duh Sveti zna Boga i vidi da je On njegov Otac, zna kako da mu pristupi, kako i šta od Njega da traži. Misli takvog čoveka su tokom molitve sabrane, čiste i usmerene jedino ka Bogu. On molitvom može da postigne bukvalno sve, čak i gore da premešta.
Nabrojali smo ukratko darove Duha Svetoga. Dakle, bez Njegove pomoći i sadejstva ne samo da je nemoguće ući u Carstvo Nebesko, nego nije moguće čak ni približiti se tom Carstvu. Zato nam je neophodno da se usrdno molimo i da tražimo Duha Svetoga, da Ga imamo u sebi, baš kao što su Ga imali i sveti Apostoli. Ubrzo ćemo videti i to kako možemo da Ga zadobijemo ili sačuvamo.
Isus Hristos je rekao da Duh diše gde hoće, i glas Njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide (Jn. 3,8). Ove reči znače da mi možemo da osetimo kad prisustvo Duha Svetoga u našem srcu, ili kada On dotakne naše srce, ali da ne možemo unapred da kažemo kada ili kako će nas On posetiti.
Takođe vidimo da su sveti Apostoli primali Duha Svetoga od Isusa Hrista, da su Ga primali često i u vreme koje nisu mogli niti da predvide, niti da izaberu, nego u vreme koje je bilo ugodno Isusu Hristu. Samo im je svečani silazak Duha Svetoga bio najavljen, i usledio je u određeno vreme i na određenom mestu. Ali čak ni onda oni Ga nisu primili zbog bilo kakve lične zasluge, nego kao slobodan dar, kroz veru i nadu. Zajednička molitva u kojoj su prebivali po vaznesenju Gospodnjem sve do silaska Duha Svetoga nije predstavljala u toj meri sredstvo za zadobijanje Duha Svetoga, koliko pripremu za to. Shodno tome, niko ne može tačno da predskaže kada ili kako ćeš dobiti Duha Svetoga. Duh Sveti je Dar Božiji, a darovi se daju neočekivano, kada to bude ugodno Darodavcu. i On ih deli kome hoće. Zbog toga su u velikoj zabludi oni koji misle da će Duha Svetoga primiti na nekakav poseban način, u posebnom trenutku. Oni koji smišljaju svoje sopstvene metode za Njegovo zadobijanje, ne samo da neće primiti Duha Svetoga, nego će uz to počiniti i strašan greh.
Pre no što kažemo nešto o tome kako možemo da primimo Duha Svetoga, treba da znamo da Duha Svetog može da primi samo onaj ko ispravno veruje, to jest osoba koja ispoveda svetu Pravoslavnu Sabornu Veru čisto, bez dodataka, zakidanja ili izmena, onako kako su nam je predali sveti Apostoli i kako je definisana i potvrđena od strane Svetih Otaca na Vaseljenskim Saborima. Svaka sumnja ili prigovor na račun vere predstavljaju neposlušnost, a duša koja nije krotka ne može da bude hram Duha Svetoga.
Istinska i priznata sredstva za zadobijanje Duha Svetoga, prema učenju Svetog Pisma i opitu velikih svetih, jesu sledeća:
 
1. Čistota srca i celomudrenost.
2. Smirenje.
3. Slušanje glasa Božijeg.
4. Molitva.
5. Svakodnevna samopožrtvovanost.
6. Čitanje i slušanje Svetog Pisma.
7. Svete Tajne Crkve, posebno Sveto Pričešće.
 
Svaka verujuća duša ispunjena je Duhom Svetim ako je očišćena od svojih grehova i ako nije opterećena ili sputana samoljubljem i gordošću. Jer Duh Sveti nas uvek okružuje i želi da nas ispuni, međutim zlo koje se u nama gnezdi poput kakvog zida zagrađuje mu put. Svaki greh udaljava Duha Svetog, a posebno telesna nečistota i gordost. Duh Sveti Koji je najsavršenija čistota, ne može da prebiva u čoveku ukaljanom gresima. Kako bi On mogao da bude u našem srcu ako je ono ispunjeno i opterećeno različitim brigama, željama i strastima?
1) Stoga, ako nećemo da izgubimo Duha Svetog Koga smo primili na krštenju, ili ako želimo da Ga ponovo zadobijemo, onda srca moraju da nam budu čista i moramo da čuvamo svoja tela od nečistote, jer naše srce i naše telo treba da budu hram Duha Svetoga. Ako je čovek čist u srcu i celomudren telom, onda Duh Sveti ulazi u njega i ispunjava njegovo srce i dušu (samo ako se čovek ne oslanja na svoja dobra dela i ne hvali se njima, ili ako ne smatra da ima pravo da dobije darove Duha Svetoga, i to da ih primi kao zasluženu nagradu).
No ukoliko se, nažalost, oskvrneš i uprljaš svoje srce i telo, pokušaj da se očistiš pokajanjem; to znači prestani da grešiš i u skrušenosti srca se pokaj zato što si do sada vređao Boga, svog voljenog Oca.
2) Jedan od najpouzdanijih načina za primanje Duha Svetoga je smirenje. Čak i ako si častan, dobar, pravedan i milostiv čovek, jednom rečju – ako si ispunio sve zapovesti Božije, uvek za sebe smatraj da si beskorisni sluga, i ništa više do oruđe pomoću koga Bog deluje. Zaista, ako pažljivije ispitamo svoja dobra dela, pa čak i svoje najveće vrline, za koliko će se njih pokazati da zaslužuju da se nazovu hrišćanskim vrlinama? Na primer, koliko smo puta dali milostinju ili pružili pomoć braći iz sujetnih razloga ili zbog samoljublja, poput fariseja, ili radi interesa, kao zelenaši? Jer davali smo prosjaku groš nadajući se da ćemo zauzvrat dobiti od Boga stostruko, ili hiljadu puta više! Dobra dela svakako uvek ostaju dobra dela, zato produži da ih činiš i umnožavaš. Svako dobro delo je kao zlato, a zlato poseduje vrednost čak i kada nije sasvim čisto. Potrebno je samo dati ga u ruke veštom majstoru, i ono će dobiti svoju punu vrednost. Tako i ti, slobodno poveri svoja dobra dela Nebeskom Majstoru i On će ih učiniti dragocenima. Budi i dalje častan, dobar, pravedan i milostiv – verni izvršitelj zakona Božijeg. Ako želiš da tvoje vrline budu ispravno vrednovane, nemoj se hvalisati njima, i ne smatraj da su čisto zlato koje zaslužuje da se nađe u nebeskim riznicama. Jer ti nisi majstor i ne možeš da ih proceniš kako valja. Zlatu vrednost daje veština majstora, dok vrlinama vrednost daje čista i nekoristoljubiva hrišćanska ljubav, koja dolazi od Duha Svetoga. Sve što je učinjeno bez hrišćanske ljubavi, to jest bez Duha Svetoga, još uvek nije istinska vrlina. Stoga čovek koji nema u sebi Duha Svetoga, uz sve svoje vrline ostaje jadan i ubog.
Postoji još jedan aspekt smirenja, a to je da sve nevolje, patnje i nesreće koje te zadese podnosiš uz trpljenje i bez roptanja, smatrajući da ih zaslužuješ i da ti služe na korist. Nemoj da govoriš: „Oh, kako sam nesrećan!“ Nego kaži: „Zaslužio sam još veće kazne za svoje grehe!“ I moli Boga ne toliko da te izbavi od nevolja, koliko da ti daruje trpljenje i snagu da ih podneseš.
3) Duha Svetog takođe možemo da zadobijemo pažljivim slušanjem glasa Božijeg. Glas Boga, Koji nam se obraća jasno, nedvosmisleno i razumljivo, može se čuti svuda i u svemu, samo je potrebno da imaš uši (tj. da umeš da ga čuješ). Bog ti se, kao Otac Koji te ljubi, od samog tvog rođenja svakodnevno obraća, poziva te k Sebi, upozorava, rukovodi, poučava i prosvetljuje. Na primer, ako si nesrećan, neko te je ko uvredio, ako ti je umro član porodice, ako si bolestan, ili tužan, ili potišten bez nekog određenog razloga (što se svima često dešava) – u svemu tome možeš da čuješ glas Boga Koji te poziva da se pokaješ i da postaneš bolji. U nevoljama umesto da tražiš pomoć i utehu od ljudi, ili u različitim zabavama i uživanjima, treba da se okreneš Bogu i da pomoć zatražiš samo od Njega.
Ili pretpostavimo da živiš u blagostanju, to jest da svega imaš u izobilju i na pretek, da svi tvoji poslovi napreduju i da ti sve polazi za rukom, da ne osećaš tugu ni bol, nego da se osećaš srećnim i da ponekad čak uživaš u duhovnoj radosti. Sve je to takođe glas Božiji koji ti govori kako treba svim srcem da ljubiš Gospoda Koji je tako dobar prema tebi, da Mu blagodariš koliko god možeš, i da prilikom upotrebe dobara ovoga sveta ne treba da zaboraviš da obraduješ ni poslednje među braćom Isusa Hrista – siromahe; takođe, ne treba da zaboraviš istinska, nebeska dobra i radosti, niti Njega, Koji je Istočnik svakog dobra i radosti. Ko od nas nije čuo i ne čuje glas Gospoda koji govori kroz različite situacije, zgode ili događaje? Zapravo, svi mi slušamo i čujemo jasno i razgovetno; ali među nama nema mnogo onih koji razumeju glas Božiji i deluju u skladu sa njim. U svojim nevoljama i patnjama, umesto da se pogruzimo dublje u sebe, mi tražimo zaborav u svetskim poslovima ili razbibrigama. I umesto da te posete Božije prihvatimo kao dragocene lekove koje ćemo upotrebiti na dobro svoje duše, mi molimo za izbavljenje od njih, a ponekad čak i negodujemo i gubimo strpljenje. Ili u najmanju ruku, umesto da tražimo utehu u Bogu, Istočniku svake utehe, mi je tražimo u svetu i njegovim zadovoljstvima. A kada nam sve ide od ruke i dobro napredujemo, umesto da ljubimo Boga sve više i više kao svoga Dobrotvora, mi Ga zaboravljamo. I umesto da dobra koja nam je dao Bog koristimo za pomoć našoj siromašnoj braći, mi ih upotrebljavamo kako bismo ispunili sopstvene prohteve i udovoljili našim potpuno beskorisnim željama. Ako ne slušamo zemaljskog cara i ne pazimo na njegove reči, to se smatra za nedopustivi prestup. Koliko je onda gore i strašnije kada se na ne sluša glas Nebeskog Cara i ne pazi na ono što On govori? Takvo nepoštovanje i nepažnja, posle svih Njegovih bezbrojnih i neprestanih obraćanja i poziva, može da dovede do toga da nas Bog konačno odbaci kao tvrdoglavu decu, puštajući nas da činimo šta nam je volja. Zatim malo-pomalo naš um može da se pomrači, pa da najgnusnije i najodvratnije grehe počnemo da pravdamo kao neizbežne slabosti ljudske prirode. Dakle, da bismo izbegli takav pad, neophodno je da naučimo da slušamo glas Božiji, jer je strašno i pogubno da ga ne poslušamo i da se odvratimo od njega (Jev. 12,25; 3,7).
4) Duh Sveti se može zadobiti molitvom. To je najjednostavnije i najpouzdanije sredstvo, koje uvek i svakome stoji na raspolaganju. Dobro je poznato kako molitva može da bude spoljašnja i unutrašnja. Kada neko čini pojasne ili zemne poklone telom, kod kuće ili u crkvi, on se moli na spoljašnji način; a kada se neko obrati Bogu svim srcem i svom dušom, i nastoji da Ga uvek ima u mislima, on se moli unutrašnjom molitvom. Koja je od ovih molitava bolja, efikasnija i ugodnija Bogu, to zna svako od nas. Vi takođe znate da Bogu možete da se molite u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, čak i kada vas porazi greh. Možete da se molite kada ste na poslu i kada ste slobodni, na praznik i običnim danom, stojeći, sedeći i ležeći. Sve to vam je poznato. No, ovde treba reći da iako je unutrašnja molitva najmoćnije sredstvo za primanje blagodati Božije, mi ne treba da se odričemo ni spoljašnje molitve, pogotovo zajedničke. Mnogi kažu: „Zašto da idem u crkvu? Mogu da se molim i kod kuće“. Šta mislite, zašto ljudi govore tako? I je li to tačno i istinito? Naravno da nije! Nego ih lenjost i gordost podstiču da tako govore. Naravno, ponekad se nažalost događa da čovek sagreši upravo kada je u crkvi. Ali to nije zato što odlazi u crkvu, nego zato što ne odlazi sa pravim duhom, ne odlazi radi molitve, nego iz sasvim drugačijih pobuda. Uostalom, pogledaj one koji iz pomenutih razloga ne odlaze u crkvu. Da li se mole kod kuće? Uopšte ne! Ako se neko i moli, u većini slučajeva reč je o farisejskoj molitvi, jer se ove njihove molitve mogu izraziti upravo onim rečima koje je upotrebio farisej: Bože, hvala Ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici (Lk. 18,11). Dakle, idi u crkvu i uzmi učešća u zajedničkim molitvama, moli se i kod kuće pred svetim ikonama, i ne obraćaj pažnju na rasuđivanja racionalista.
Gore je rečeno da osoba koja nema Duha Svetoga u sebi ne može istinski da se moli. To je potpuno tačno. Treba da uložimo velik napor i mnogo da se pomučimo kako bismo bili u stanju da se molimo svetom molitvom. Mi ne možemo odjednom ili na brzinu da dostignemo ono stanje kada se naše misli i srca slobodno uzdižu ka Bogu. Ne samo nama običnim ljudima, nego i mnogima koji su čitav život posvetili molitvi, događa se da usmere svoje misli ka Bogu, pa ih nađu rasejane u različitim pravcima i posvećene različitim stvarima; ti želiš da u svojim mislima imaš Boga, a dolazi ti nešto potpuno drugo, ponekad čak i strašno.
Istinska molitva donosi sa sobom slatku utehu srca, zato su mnogi Sveti Oci i dan i noć provodili u njoj, i u svome zanosu nisu primećivali koliko dugo ta molitva traje. Za njih molitva nije napor, nego zadovoljstvo. Ali nije lako da se dostigne takvo stanje, posebno za nekoga ko je od detinjstva puštao na volju svojim strastima, gušeći savest. No, šta na svetu, koju nauku ili umetnost, ili koju utehu, zadobijamo lako, brzo i bez napora? Zato se molite, bez obzira na činjenicu da tokom molitve ne osećate nikakvu utehu ili zadovoljstvo, nego samo napor, molite se marljivo, krajnje usrdno, vežbajte se u molitvi i u konverzaciji sa Bogom; pokušajte da što više možete sabirate i kontrolišete svoje rasejane misli, pa ćete malo-pomalo osetiti kako vam to postaje sve lakše, a zatim ćete doživeti čudesne utehe. Ako ste iskreni i obraćate se od srca, Duh Sveti, koji vidi vaše napore i iskrenost vaše želje, ubrzo će vam pomoći; potom će se useliti u vas i naučiće vas da se molite istinskom molitvom.
Najlakše nam je da se molimo u nevoljama i stradanjima; zato ne propuštajmo takve prilike, nego ih iskoristimo da kroz molitvu izlijemo svoju tugu pred Boga.
Isus Hristos nam zapoveda da se molimo bez prestanka. Mnogi kažu: „Kako možemo neprestano da se molimo kada živimo u svetu? Ako sve naše vreme iskoristimo za molitvu, kada ćemo se baviti svojim poslom i izvršavati dužnosti koje su nam poverene?“ Naravno, mi ne možemo da se molimo bez prestanka na spoljašnji način: to znači da ne možemo uvek da stojimo na molitvi, budući da imamo svoj posao i druge obaveze. Ali kad neko oseća svoju duhovnu ubogost, on neće prekidati da se moli čak ni dok obavlja svoje poslove; onaj ko zaista želi da uđe u Carstvo Nebesko pronaći će vreme i pogodnu priliku i za unutrašnju i za spoljašnju molitvu. Revnosna duša pronaći će vremena da se obrati Bogu i da Mu se pokloni čak i usred najtežih i najzahtevnijih poslova. Samo oni koji ne žele da se mole, ne mogu da pronađu vreme za molitvu.
Takođe kažu da Bog ne sluša grešnike, što znači da grešnici ne dobijaju od Boga ono što traže. To je tačno. Ali kakve to grešnike Bog ne sluša? One koji Mu se mole, a ne misle da se promene; ili one koji traže od Boga da im oprosti njihove grehe, dok oni sami drugima ne žele ništa da oproste. Bog takve grešnike zaista ne sluša i neće uslišiti njihove molitve. Stoga kada se moliš Bogu za oproštaj tvojih dugova, sam oprosti dugove drugima, pa ćeš dobiti razrešenje svojih grehova. Ako želiš da Bog bude milostiv prema tebi, budi milostiv prema drugima, i onda će te Bog uslišiti.
Neki misle da se moliti može samo po knjigama. Naravno, dobro je ako možete da se molite i da proslavljate Boga u psalmima i duhovnim pesmama. No, ako ne možeš da čitaš, dovoljno je da znaš najvažnije molitve, posebno molitvu Gospodnju (Oče naš), jer su u toj molitvu, koju nam je dao Sam Isus Hristos, izražene sve naše potrebe. A kada ti okolnosti ne dozvoljavaju da se moliš dužom molitvom, onda se moli kratko, na primer: „Gospode, pomiluj me!“ ili „Bože, pomozi mi!“ ili „O Gospode, očisti moje grehe!“ ili „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“
5) Jedan Sveti Otac je rekao: „Ako želiš da tvoja molitva uzleti ka Bogu, onda joj daj dva krila, to jest post i milostinju“.
Pre no što kažemo nešto o tome šta je post, hajde da vidimo zašto je on određen. Cilj i svrha posta je da se telo umiri i olakša, da se učini poslušnijim duši, jer sito i ugojeno telo zahteva odmor i uživanja, čineći čoveka lenjim i sprečavajući ga da misli o Bogu. Poput samovoljne, razmažene i kapriciozne žene koja gospodari nad svojim mužem, ono svezuje i ugnjetava svog gospodara – dušu. A sada, šta je post? Post označava najrazličitije stvari. Za osobu koja je navikla na luksuz, post može biti jedno, a za osobu koja živi skromnim i jednostavnim životom – nešto sasvim drugo. Stoga za nekoga nije ništa da jede najprostiju hranu, pa čak i da provede nekoliko dana bez hrane – opet će biti zdrav; kod drugoga međutim velika promena u režimu ishrane može da bude veoma primetna, pa čak i štetna. Ali za svakoga uopšte post je pre svega uzdržanje i umerenost u upotrebi hrane, i posebno pokušaj da se zauzdaju želje tela, da se nikako ne udovoljava njegovim pohotama, jer su one sasvim beskorisne za očuvanje zdravlja i produženje života; tada će vaš post biti istinit.
Ali uz fizički post, neophodno je da istovremeno postiš i duhovno, to jest da uzdržavaš svoj jezik od zla, da ne govoriš loše ni o kome, odnosno da ne pričaš bez potrebe, kako bi obuzdao svoje želje i iskorenio strasti. Na primer, nemoj danas da učiniš onu nedoličnu ili beskorisnu stvar koju si imao na umu; a sutra, ako te okolnosti navedu da se na nekoga naljutiš, smiri se i kontroliši svoje srce i jezik; ako prekosutra osetiš potrebu da odeš negde i da se zabaviš ili proveseliš, posebno ako je reč o mestu gde možeš videti ili čuti nešto loše, nemoj otići. I produži da savladavaš sebe sebe na takav način. Posle toga počni da kontrolišeš svoje pomisli i da ih dovodiš u red, kako one ne bi lutale tamo gde je to apsolutno nepotrebno. Jer upravo su pomisli uzrok mnogih zala. Ništa nije teže nego zaustaviti pomisli i staviti ih pod kontrolu. Zapravo, sasvim je nemoguće na brzinu ih dovesti u red i očistiti, baš kao što je nemoguće na brzinu savladati i ukrotiti divlje konje, koji su dugo vremena nesputano jurili i nikada ranije nisu bili osedlani. Isto tako, za osobu koja je dala slobodu svojoj volji i željama, i pustila ih da se čitav život ispoljavaju bez ograničenja, potpuno je nemoguće da ih sada odjednom dovede u red. Osim toga, kada živiš kao običan čovek, posvećen samo svojim svetskim obavezama, i kada malo razmišljaš o svojim hrišćanskim dužnostima, onda ti deluje da su tvoje misli u redu, i čak da su čiste. No, čim budeš počeo da razmišljaš i brineš o svome spasenju, tvoje će se misli odjednom pomutiti, baš kao što voda koja neko vreme stoji u jarku izgleda bistra i čista sve dok je ne dodirneš, i što više budeš čistio jarak ona će postajati sve blatnjavija. Isto je i sa našim mislima; konačno, nemir će izazivati i sam đavo. Ali uprkos svemu tome, suprotstavi se svojim pomislima, budi jak i hrabar, nikada ne očajavaj i nemoj misliti kako je apsolutno nemoguće obuzdati i očistiti svoje misli. Bori se koliko god možeš i traži pomoć od Boga, pa će se Duh Sveti, Koji vidi iskrenost tvoje želje, nastaniti u tebi i počeće da ti pomaže.
Šta je milosrđe? Pod milosrđem obično podrazumevamo davanje milostinje siromašnima. No, izraz milosrđe trebalo bi da obuhvata svako delo dobrote i samilosti, kao što je nahraniti gladnoga, napojiti žednoga, obući nagoga, posetiti bolesnog ili zatočenog i pomoći mu; takođe pružiti utočište beskućniku, postarati se o siročetu i slično. Ali da bi tvoje milosrđe bilo istinsko, sve ovo moraš učiniti bez hvalisanja i bez želje za pohvalama od ljudi zbog tvojih dobročinstava, odnosno bez traženja zahvalnosti od ubogih. Ako budeš postupao onako kako veli Sam Isus Hristos, to jest da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja (Mt. 6,1-4), onda ćeš biti javno nagrađen od strane Nebeskog Oca, Koji vidi i ono što je tajno.
6) Duh Sveti može se dobiti pobožnim čitanjem i slušanjem Svetog Pisma kao istinske reči Božije. Sveto Pismo je velika riznica iz koje treba da crpimo i svetlost i život – svetlost da prosvetljuje i poučava svakog čoveka, a život da ga pokrene, da mu donese olakšanje i zadovoljstvo. Sveto Pismo je jedan od najvećih blagoslova Božijih čoveku, i to blagoslov koji može da koristi i u kome može da uživa svako ko to poželi. Treba reći da je Sveto Pismo Božanska premudrost, i to premudrost tako čudesna da je može shvatiti i razumeti najprostija i najneobrazovanija osoba; zbog toga mnogi obični ljudi, čitajući ili slušajući Sveto Pismo, postaju pobožni i primaju Duha Svetog. Ima takođe ljudi, čak i obrazovanih, koji čitajući Sveto Pismo greše i padaju u zabludu. Ovo zato što ga prvi čitaju u prostoti srca, bez izvrtanja i racionalizacije, ne tražeći u njemu učenost, nego blagodat, silu i duh, dok drugi, nasuprot tome, smatrajući za sebe da su ljudi koji mudri i znaju sve, u njemu ne traže silu i duh i reč Božiju, nego zemaljsku mudrost, i umesto da smireno prihvate sve ono što je Proviđenju ugodno da im pokaže, oni pokušavaju da razotkriju i nauče ono što je bilo skriveno; i upravo zbo toga oni padaju u neverovanje i raskol. Lakše je čitavo more usuti u šoljicu, nego za čoveka da shvati svu premudrost Božiju.
Stoga, kada čitaš ili slušaš Sveto Pismo, odloži na stranu svu svoju ljudsku mudrost, pa se potčini reči i volji Onoga Koji ti kroz Sveto Pismo govori; zamoli Isusa Hrista da te Sam uputi, da prosveti tvoj um i podari ti želju da čitaš Sveto Pismo i da postupaš onako kako ti ono nalaže.
Osim Svetog Pisma na svetu postoji mnogo knjiga koje se nazivaju korisnim i spasonosnim za dušu hrišćanina, ali taj naziv zaista zaslužuju samo one koje su zasnovane na Svetom Pismu i koje se slažu sa učenjem naše Pravoslavne Crkve. Takve knjige mogu i treba da se čitaju, ali prilikom njihovog izbora treba biti pažljiv, kako se ono što izgleda kao zdrava knjiga ne bi pretvorilo u nešto što može da naškodi našoj duši.
7) Isus Hristos je rekao: Koji jede Moje telo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu… on ima život večni i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jn. 6,54,56). To znači da se čovek koji se dostojno pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom tajanstveno sjedinjuje sa Njim. Drugim rečima, onaj ko prima Telo i Krv Hristovu sa istinskim pokajanjem, čiste duše, sa strahom Božijim i verom, u isto vreme prima Duha Svetoga Koji ulazi u njega i tu priprema mesto za primanje Samog Isusa Hrista i Boga Oca, pa shodno tome takva osoba postaje hram i obitavalište živog Boga. A onaj ko se Telom i Krvlju pričešćuje nedostojno, to jest nečiste duše, onaj čije je srce ispunjeno zlobom, pakošću i mržnjom, ne samo da neće primiti Duha Svetoga, nego će postati kao Juda izdajnik, odnosno raspeće Isusa Hrista po drugi put.
Hrišćani prvih vekova, osećajući važnost Svetih Tajni i korist koju duša ima od njih, pričešćivali su se svetim Telom i Krvlju Hristovom svake nedelje i na svaki praznik; nesumnjivo zbog toga oni su imali, kako priča knjiga Dela apostolskih, jedno srce i jednu dušu (Dap. 4,32). Kolika je samo razlika između njih i nas! Koliko je danas onih koji se nisu pričestili po nekoliko godina! Koliko ljudi čak nema nameru da to učini!
Stoga se, za Boga miloga, potrudite da se češće pričešćujete Svetim Tajnama, a najmanje jednom godišnje. To bi trebalo da učini svako od nas, bez izuzetka. Za one koji su dostojni, Telo i Krv Hristova su istinski lek za svaku bolest i slabost. I ko je od nas savršeno zdrav? Ko ne želi da zadobije olakšanje i ozdravljenje? Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista su hrana za put ka Carstvu Nebeskom. Je li moguće poći na dug i težak put bez hrane? Telo i Krv Isusa Hrista su vidljive Svetinje nad svetinjama koje nam je zaveštao i ostavio Sam Isus Hristos radi našeg osvećenja. Ko ne bi želeo da bude pričasnik takvih svetinja i takvog osvećenja? Zato nemojte biti lenji da pristupite Čaši života, besmrtnosti, ljubavi i svetosti. Nego pristupite sa strahom Božijim i verom. A onaj ko ne želi da pristupi i izbegava da to učini, taj ne ljubi Isusa Hrista i neće primiti Duha Svetoga, te shodno tome neće ni ući u Carstvo Nebesko.
Ovo su, dakle, sredstva za zadobijanje Duha Svetoga: čistota srca i neporočni život, smirenje, pažljivo slušanje glasa Božijeg, molitva praćena postom i milostinjom, samoodricanje, čitanje reči Božije i pričešćivanje Telom i Krvlju Hristovom. Naravno, svako od tih sredstava delotvorno je u zadobijanju Duha Svetoga, ali najbolje i najsigurnije je da se pribegava svim tim spasonosnim sredstvima zajedno; tako ćeš bez sumnje primiti Duha Svetoga i postati svet.
Ovde još treba reći da ako ko od vas primi Duha Svetoga, a potom nekako padne i sagreši, pa Ga usled toga izgubi – ne treba da očajava i da misli kako je sve izgubljeno; nego odmah i usrdno da se baci pred Gospoda sa pokajanjem i molitvom, i Duh Sveti će mu se opet vratiti.

Jedan komentar

  1. Kako je mnogo darova tvojih Gospode, to si pripremio za one koji te ljube i koji se uzdaju u tebe pred sinovima covecjim.Slava nasemu preblagome Spasitelju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *