ПУТОКАЗ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО (КАТИХИЗИС)

ПУТОКАЗ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО (КАТИХИЗИС)
 

 
Четврти део
КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ НА ПУТУ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО МОЖЕМО ДА ПРИМИМО ЊЕГОВУ ПОМОЋ?
 
Дух Свети, као Бог и треће Лице Свете Тројице, такође је свемоћан, баш као и Отац и Син. Он оживљава, одуховљује, и даје створењима њихове силе. Животињама даје живот, људима ум, а хришћанима њихов узвишено духовно живљење; дакле, Дух Свети просвећује човека и помаже му да уђе у Царство Небеско.
Дух Свети се не даје према нашим заслугама, него се као слободан дар милошћу Божијом шаље ради спасења људи. Дух Свети нам помаже на следеће начине:
1) Када се усели у човека, Дух Свети му дарује веру и светлост. Без Њега нико не може да има истинску, живу веру. Без просвећења Духом Светим чак и најмудрији и најученији човек потпуно је слеп за дела и путеве Божије. С друге стране, Дух Свети може изнутра да се открије и најпростијој и најнеобразованијој особи, да јој директно покаже дела Божија и омогући јој да осети сладост Царства Небеског. Човек који је испуњен Духом Светим осећа у својој души чудесну светлост, која му је раније била сасвим непозната.
2) Када Дух Свети дође и усели се у човека, Он са Собом доноси истинску љубав. Истинска љубав у срцу је као чиста ватра или топлота која надахњује човека и чини га ватреним; то је корен у њему који га покреће на свако добро дело. За особу надахнуту истинском љубављу нема ничег тешког, страшног или немогућег; за њу нема закона или заповести који се не би могли извршити и све јој постаје лако.
Вера и љубав које дарује Дух Свети представљају тако велика и моћна средства, да онај ко их поседује са лакоћом и радошћу може да иде путем којим је ишао Исус Христос.
3) Поред тога, Дух Свети даје човеку снагу да се супротстави прелестима света: употребљавајући земаљска добра, хришћанин их користи као привремени посетилац на земљи, не везујући се за њих срцем. А човек који није примио Духа Светога, упркос свој учености и разборитости коју поседује, увек у већој или мањој мери остаје роб и поклоник света.
4) Дух Свети даје човеку мудрост. Ово посебно јасно можемо да видимо на примеру светих апостола који су били прости и неуки људи, али после силаска Духа Светога на њих, нико није могао да се супротстави њиховој мудрости, нити да одоли сили њихове проповеди. Дух Свети их је умудрио како и када да делују. Тако ће онај ко у себи има Духа Светога увек пронаћи средства и право време за спасење своје душе. Усред светске вреве, уз сву своју заузетост, таква ће особа умети да сачува унутрашњу сабраност, да се удуби у себе и помоли Богу, док недухован човек чак ни у храму Божијем неће моћи да се усредсреди и од срца помоли Богу.
5) Дух Свети даје човеку истинску срећу, радост у срцу и непоколебљиви мир. Онај пак ко у себи нема Духа Светога, никада не може истински да се радује, правом радошћу, нити да задобије душевно спокојство које живот чини пријатним. Он се додуше понекад весели и осећа задовољство, али какве је природе то његово задовољство? Краткотрајно и нечисто. Његова радост је увек испразна и несигурна, а након ње обузима га још теже незадовољство. Такође, таква особа понекад може да осећа спокојство, али то спокојство не представља истински мир душе, неко њену успаваност или апатију. Тешко човеку ако на време не устане од сна и не почне да се стара о спасењу своје душе (Рим. 13,11; Еф. 5,14; 1. Кор. 15,34).
6) Дух Свети даје истинско смирење. Чак и најпаметнији човек, ако нема Духа Светога, не може познавати себе довољно добро. Без Божије помоћи он не може да види унутрашње стање своје душе. Када чини добро другима или поступа часно, он за себе мисли да је праведник, чак и савршен у поређењу са другима, па стога сматра да му ништа више није потребно. О, како често људи гину услед варљиве уверености у сопствену честитост и праведност! Гину јер се ослањају на сопствену доброту и уопште не размишљају у духу хришћанства, нити траже уразумљење и помоћ од Духа Светога, чак ни када им је та помоћ крајње потребна. Будући да се Дух Свети даје онима који моле и траже, а овакви људи не само да одбијају да моле за Њега и да Га траже, него чак сматрају да то није неопходно, Он им се и не даје, те они стога остају у заблуди и пропасти. Као што јарки сунчев зрак, када продре у мрачну просторију, открива најситније детаље у њој, тако и Дух Свети, када се усели у човеково срце, показује сву унутрашњу слабост и убогост човекову, сву поквареност његовог срца и душе, и одвојеност од Бога; поред све праведности и свих врлина које неко поседује, Он му показује његове грехе, његову лењост и незаинтересованост за спасење и добро људи, затим његову себичност присутну чак и у наизглед најнесебичнијим врлинама, као и грубу саможивост, чак и када он на њу уопште не сумња. Укратко, Дух Свети му показује све онако како заиста јесте. Тада човек задобија истинско смирење, престаје да се узда у своје сопствене снаге и врлине, а себе почиње да сматра за најгорег од свих људи. Тек када се човек смири пред Исусом Христом, Који је једини Свет у славу Бога Оца, он почиње истински да се каје, доноси одлуку да више не греши и да живи опрезније. А ако заиста има неке врлине, онда јасно увиђа да их има само уз помоћ Божију, те стога почиње да се ослања једино на Бога.
7) Дух Свети учи истинској молитви. Док не прими Духа Светога нико не може да се моли на начин који је заиста угодан Богу, јер ако неко ко нема Духа Светога почне да се моли, његова душа је несабрана и лута од ствари до ствари, и он своје мисли не може да усредсреди на једно. Поред тога, он не познаје добро ни себе самог, ни своје потребе, нити зна како и шта да моли од Бога, заправо он чак не зна ни какав је Бог. А човек у коме се настанио Дух Свети зна Бога и види да је Он његов Отац, зна како да му приступи, како и шта од Њега да тражи. Мисли таквог човека су током молитве сабране, чисте и усмерене једино ка Богу. Он молитвом може да постигне буквално све, чак и горе да премешта.
Набројали смо укратко дарове Духа Светога. Дакле, без Његове помоћи и садејства не само да је немогуће ући у Царство Небеско, него није могуће чак ни приближити се том Царству. Зато нам је неопходно да се усрдно молимо и да тражимо Духа Светога, да Га имамо у себи, баш као што су Га имали и свети Апостоли. Убрзо ћемо видети и то како можемо да Га задобијемо или сачувамо.
Исус Христос је рекао да Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде (Јн. 3,8). Ове речи значе да ми можемо да осетимо кад присуство Духа Светога у нашем срцу, или када Он дотакне наше срце, али да не можемо унапред да кажемо када или како ће нас Он посетити.
Такође видимо да су свети Апостоли примали Духа Светога од Исуса Христа, да су Га примали често и у време које нису могли нити да предвиде, нити да изаберу, него у време које је било угодно Исусу Христу. Само им је свечани силазак Духа Светога био најављен, и уследио је у одређено време и на одређеном месту. Али чак ни онда они Га нису примили због било какве личне заслуге, него као слободан дар, кроз веру и наду. Заједничка молитва у којој су пребивали по вазнесењу Господњем све до силаска Духа Светога није представљала у тој мери средство за задобијање Духа Светога, колико припрему за то. Сходно томе, нико не може тачно да предскаже када или како ћеш добити Духа Светога. Дух Свети је Дар Божији, а дарови се дају неочекивано, када то буде угодно Дародавцу. и Он их дели коме хоће. Због тога су у великој заблуди они који мисле да ће Духа Светога примити на некакав посебан начин, у посебном тренутку. Они који смишљају своје сопствене методе за Његово задобијање, не само да неће примити Духа Светога, него ће уз то починити и страшан грех.
Пре но што кажемо нешто о томе како можемо да примимо Духа Светога, треба да знамо да Духа Светог може да прими само онај ко исправно верује, то јест особа која исповеда свету Православну Саборну Веру чисто, без додатака, закидања или измена, онако како су нам је предали свети Апостоли и како је дефинисана и потврђена од стране Светих Отаца на Васељенским Саборима. Свака сумња или приговор на рачун вере представљају непослушност, а душа која није кротка не може да буде храм Духа Светога.
Истинска и призната средства за задобијање Духа Светога, према учењу Светог Писма и опиту великих светих, јесу следећа:
 
1. Чистота срца и целомудреност.
2. Смирење.
3. Слушање гласа Божијег.
4. Молитва.
5. Свакодневна самопожртвованост.
6. Читање и слушање Светог Писма.
7. Свете Тајне Цркве, посебно Свето Причешће.
 
Свака верујућа душа испуњена је Духом Светим ако је очишћена од својих грехова и ако није оптерећена или спутана самољубљем и гордошћу. Јер Дух Свети нас увек окружује и жели да нас испуни, међутим зло које се у нама гнезди попут каквог зида заграђује му пут. Сваки грех удаљава Духа Светог, а посебно телесна нечистота и гордост. Дух Свети Који је најсавршенија чистота, не може да пребива у човеку укаљаном гресима. Како би Он могао да буде у нашем срцу ако је оно испуњено и оптерећено различитим бригама, жељама и страстима?
1) Стога, ако нећемо да изгубимо Духа Светог Кога смо примили на крштењу, или ако желимо да Га поново задобијемо, онда срца морају да нам буду чиста и морамо да чувамо своја тела од нечистоте, јер наше срце и наше тело треба да буду храм Духа Светога. Ако је човек чист у срцу и целомудрен телом, онда Дух Свети улази у њега и испуњава његово срце и душу (само ако се човек не ослања на своја добра дела и не хвали се њима, или ако не сматра да има право да добије дарове Духа Светога, и то да их прими као заслужену награду).
Но уколико се, нажалост, оскврнеш и упрљаш своје срце и тело, покушај да се очистиш покајањем; то значи престани да грешиш и у скрушености срца се покај зато што си до сада вређао Бога, свог вољеног Оца.
2) Један од најпоузданијих начина за примање Духа Светога је смирење. Чак и ако си частан, добар, праведан и милостив човек, једном речју – ако си испунио све заповести Божије, увек за себе сматрај да си бескорисни слуга, и ништа више до оруђе помоћу кога Бог делује. Заиста, ако пажљивије испитамо своја добра дела, па чак и своје највеће врлине, за колико ће се њих показати да заслужују да се назову хришћанским врлинама? На пример, колико смо пута дали милостињу или пружили помоћ браћи из сујетних разлога или због самољубља, попут фарисеја, или ради интереса, као зеленаши? Јер давали смо просјаку грош надајући се да ћемо заузврат добити од Бога стоструко, или хиљаду пута више! Добра дела свакако увек остају добра дела, зато продужи да их чиниш и умножаваш. Свако добро дело је као злато, а злато поседује вредност чак и када није сасвим чисто. Потребно је само дати га у руке вештом мајстору, и оно ће добити своју пуну вредност. Тако и ти, слободно повери своја добра дела Небеском Мајстору и Он ће их учинити драгоценима. Буди и даље частан, добар, праведан и милостив – верни извршитељ закона Божијег. Ако желиш да твоје врлине буду исправно вредноване, немој се хвалисати њима, и не сматрај да су чисто злато које заслужује да се нађе у небеским ризницама. Јер ти ниси мајстор и не можеш да их процениш како ваља. Злату вредност даје вештина мајстора, док врлинама вредност даје чиста и некористољубива хришћанска љубав, која долази од Духа Светога. Све што је учињено без хришћанске љубави, то јест без Духа Светога, још увек није истинска врлина. Стога човек који нема у себи Духа Светога, уз све своје врлине остаје јадан и убог.
Постоји још један аспект смирења, а то је да све невоље, патње и несреће које те задесе подносиш уз трпљење и без роптања, сматрајући да их заслужујеш и да ти служе на корист. Немој да говориш: “Ох, како сам несрећан!” Него кажи: “Заслужио сам још веће казне за своје грехе!” И моли Бога не толико да те избави од невоља, колико да ти дарује трпљење и снагу да их поднесеш.
3) Духа Светог такође можемо да задобијемо пажљивим слушањем гласа Божијег. Глас Бога, Који нам се обраћа јасно, недвосмислено и разумљиво, може се чути свуда и у свему, само је потребно да имаш уши (тј. да умеш да га чујеш). Бог ти се, као Отац Који те љуби, од самог твог рођења свакодневно обраћа, позива те к Себи, упозорава, руководи, поучава и просветљује. На пример, ако си несрећан, неко те је ко увредио, ако ти је умро члан породице, ако си болестан, или тужан, или потиштен без неког одређеног разлога (што се свима често дешава) – у свему томе можеш да чујеш глас Бога Који те позива да се покајеш и да постанеш бољи. У невољама уместо да тражиш помоћ и утеху од људи, или у различитим забавама и уживањима, треба да се окренеш Богу и да помоћ затражиш само од Њега.
Или претпоставимо да живиш у благостању, то јест да свега имаш у изобиљу и на претек, да сви твоји послови напредују и да ти све полази за руком, да не осећаш тугу ни бол, него да се осећаш срећним и да понекад чак уживаш у духовној радости. Све је то такође глас Божији који ти говори како треба свим срцем да љубиш Господа Који је тако добар према теби, да Му благодариш колико год можеш, и да приликом употребе добара овога света не треба да заборавиш да обрадујеш ни последње међу браћом Исуса Христа – сиромахе; такође, не треба да заборавиш истинска, небеска добра и радости, нити Њега, Који је Источник сваког добра и радости. Ко од нас није чуо и не чује глас Господа који говори кроз различите ситуације, згоде или догађаје? Заправо, сви ми слушамо и чујемо јасно и разговетно; али међу нама нема много оних који разумеју глас Божији и делују у складу са њим. У својим невољама и патњама, уместо да се погрузимо дубље у себе, ми тражимо заборав у светским пословима или разбибригама. И уместо да те посете Божије прихватимо као драгоцене лекове које ћемо употребити на добро своје душе, ми молимо за избављење од њих, а понекад чак и негодујемо и губимо стрпљење. Или у најмању руку, уместо да тражимо утеху у Богу, Источнику сваке утехе, ми је тражимо у свету и његовим задовољствима. А када нам све иде од руке и добро напредујемо, уместо да љубимо Бога све више и више као свога Добротвора, ми Га заборављамо. И уместо да добра која нам је дао Бог користимо за помоћ нашој сиромашној браћи, ми их употребљавамо како бисмо испунили сопствене прохтеве и удовољили нашим потпуно бескорисним жељама. Ако не слушамо земаљског цара и не пазимо на његове речи, то се сматра за недопустиви преступ. Колико је онда горе и страшније када се на не слуша глас Небеског Цара и не пази на оно што Он говори? Такво непоштовање и непажња, после свих Његових безбројних и непрестаних обраћања и позива, може да доведе до тога да нас Бог коначно одбаци као тврдоглаву децу, пуштајући нас да чинимо шта нам је воља. Затим мало-помало наш ум може да се помрачи, па да најгнусније и најодвратније грехе почнемо да правдамо као неизбежне слабости људске природе. Дакле, да бисмо избегли такав пад, неопходно је да научимо да слушамо глас Божији, јер је страшно и погубно да га не послушамо и да се одвратимо од њега (Јев. 12,25; 3,7).
4) Дух Свети се може задобити молитвом. То је најједноставније и најпоузданије средство, које увек и свакоме стоји на располагању. Добро је познато како молитва може да буде спољашња и унутрашња. Када неко чини појасне или земне поклоне телом, код куће или у цркви, он се моли на спољашњи начин; а када се неко обрати Богу свим срцем и свом душом, и настоји да Га увек има у мислима, он се моли унутрашњом молитвом. Која је од ових молитава боља, ефикаснија и угоднија Богу, то зна свако од нас. Ви такође знате да Богу можете да се молите у било које време и на било ком месту, чак и када вас порази грех. Можете да се молите када сте на послу и када сте слободни, на празник и обичним даном, стојећи, седећи и лежећи. Све то вам је познато. Но, овде треба рећи да иако је унутрашња молитва најмоћније средство за примање благодати Божије, ми не треба да се одричемо ни спољашње молитве, поготово заједничке. Многи кажу: “Зашто да идем у цркву? Могу да се молим и код куће”. Шта мислите, зашто људи говоре тако? И је ли то тачно и истинито? Наравно да није! Него их лењост и гордост подстичу да тако говоре. Наравно, понекад се нажалост догађа да човек сагреши управо када је у цркви. Али то није зато што одлази у цркву, него зато што не одлази са правим духом, не одлази ради молитве, него из сасвим другачијих побуда. Уосталом, погледај оне који из поменутих разлога не одлазе у цркву. Да ли се моле код куће? Уопште не! Ако се неко и моли, у већини случајева реч је о фарисејској молитви, јер се oве њихове молитве могу изразити управо оним речима које је употребио фарисеј: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (Лк. 18,11). Дакле, иди у цркву и узми учешћа у заједничким молитвама, моли се и код куће пред светим иконама, и не обраћај пажњу на расуђивања рационалиста.
Горе је речено да особа која нема Духа Светога у себи не може истински да се моли. То је потпуно тачно. Треба да уложимо велик напор и много да се помучимо како бисмо били у стању да се молимо светом молитвом. Ми не можемо одједном или на брзину да достигнемо оно стање када се наше мисли и срца слободно уздижу ка Богу. Не само нама обичним људима, него и многима који су читав живот посветили молитви, догађа се да усмере своје мисли ка Богу, па их нађу расејане у различитим правцима и посвећене различитим стварима; ти желиш да у својим мислима имаш Бога, а долази ти нешто потпуно друго, понекад чак и страшно.
Истинска молитва доноси са собом слатку утеху срца, зато су многи Свети Оци и дан и ноћ проводили у њој, и у своме заносу нису примећивали колико дуго та молитва траје. За њих молитва није напор, него задовољство. Али није лако да се достигне такво стање, посебно за некога ко је од детињства пуштао на вољу својим страстима, гушећи савест. Но, шта на свету, коју науку или уметност, или коју утеху, задобијамо лако, брзо и без напора? Зато се молите, без обзира на чињеницу да током молитве не осећате никакву утеху или задовољство, него само напор, молите се марљиво, крајње усрдно, вежбајте се у молитви и у конверзацији са Богом; покушајте да што више можете сабирате и контролишете своје расејане мисли, па ћете мало-помало осетити како вам то постаје све лакше, а затим ћете доживети чудесне утехе. Ако сте искрени и обраћате се од срца, Дух Свети, који види ваше напоре и искреност ваше жеље, убрзо ће вам помоћи; потом ће се уселити у вас и научиће вас да се молите истинском молитвом.
Најлакше нам је да се молимо у невољама и страдањима; зато не пропуштајмо такве прилике, него их искористимо да кроз молитву излијемо своју тугу пред Бога.
Исус Христос нам заповеда да се молимо без престанка. Многи кажу: “Како можемо непрестано да се молимо када живимо у свету? Ако све наше време искористимо за молитву, када ћемо се бавити својим послом и извршавати дужности које су нам поверене?” Наравно, ми не можемо да се молимо без престанка на спољашњи начин: то значи да не можемо увек да стојимо на молитви, будући да имамо свој посао и друге обавезе. Али кад неко осећа своју духовну убогост, он неће прекидати да се моли чак ни док обавља своје послове; онај ко заиста жели да уђе у Царство Небеско пронаћи ће време и погодну прилику и за унутрашњу и за спољашњу молитву. Ревносна душа пронаћи ће времена да се обрати Богу и да Му се поклони чак и усред најтежих и најзахтевнијих послова. Само они који не желе да се моле, не могу да пронађу време за молитву.
Такође кажу да Бог не слуша грешнике, што значи да грешници не добијају од Бога оно што траже. То је тачно. Али какве то грешнике Бог не слуша? Оне који Му се моле, а не мисле да се промене; или оне који траже од Бога да им опрости њихове грехе, док они сами другима не желе ништа да опросте. Бог такве грешнике заиста не слуша и неће услишити њихове молитве. Стога када се молиш Богу за опроштај твојих дугова, сам опрости дугове другима, па ћеш добити разрешење својих грехова. Ако желиш да Бог буде милостив према теби, буди милостив према другима, и онда ће те Бог услишити.
Неки мисле да се молити може само по књигама. Наравно, добро је ако можете да се молите и да прослављате Бога у псалмима и духовним песмама. Но, ако не можеш да читаш, довољно је да знаш најважније молитве, посебно молитву Господњу (Оче наш), јер су у тој молитву, коју нам је дао Сам Исус Христос, изражене све наше потребе. А када ти околности не дозвољавају да се молиш дужом молитвом, онда се моли кратко, на пример: “Господе, помилуј ме!” или “Боже, помози ми!” или “О Господе, очисти моје грехе!” или “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!”
5) Један Свети Отац је рекао: “Ако желиш да твоја молитва узлети ка Богу, онда јој дај два крила, то јест пост и милостињу”.
Пре но што кажемо нешто о томе шта је пост, хајде да видимо зашто је он одређен. Циљ и сврха поста је да се тело умири и олакша, да се учини послушнијим души, јер сито и угојено тело захтева одмор и уживања, чинећи човека лењим и спречавајући га да мисли о Богу. Попут самовољне, размажене и каприциозне жене која господари над својим мужем, оно свезује и угњетава свог господара – душу. А сада, шта је пост? Пост означава најразличитије ствари. За особу која је навикла на луксуз, пост може бити једно, а за особу која живи скромним и једноставним животом – нешто сасвим друго. Стога за некога није ништа да једе најпростију храну, па чак и да проведе неколико дана без хране – опет ће бити здрав; код другога међутим велика промена у режиму исхране може да буде веома приметна, па чак и штетна. Али за свакога уопште пост је пре свега уздржање и умереност у употреби хране, и посебно покушај да се зауздају жеље тела, да се никако не удовољава његовим похотама, јер су оне сасвим бескорисне за очување здравља и продужење живота; тада ће ваш пост бити истинит.
Али уз физички пост, неопходно је да истовремено постиш и духовно, то јест да уздржаваш свој језик од зла, да не говориш лоше ни о коме, односно да не причаш без потребе, како би обуздао своје жеље и искоренио страсти. На пример, немој данас да учиниш ону недоличну или бескорисну ствар коју си имао на уму; а сутра, ако те околности наведу да се на некога наљутиш, смири се и контролиши своје срце и језик; ако прекосутра осетиш потребу да одеш негде и да се забавиш или провеселиш, посебно ако је реч о месту где можеш видети или чути нешто лоше, немој отићи. И продужи да савладаваш себе себе на такав начин. После тога почни да контролишеш своје помисли и да их доводиш у ред, како оне не би лутале тамо где је то апсолутно непотребно. Јер управо су помисли узрок многих зала. Ништа није теже него зауставити помисли и ставити их под контролу. Заправо, сасвим је немогуће на брзину их довести у ред и очистити, баш као што је немогуће на брзину савладати и укротити дивље коње, који су дуго времена неспутано јурили и никада раније нису били оседлани. Исто тако, за особу која је дала слободу својој вољи и жељама, и пустила их да се читав живот испољавају без ограничења, потпуно је немогуће да их сада одједном доведе у ред. Осим тога, када живиш као обичан човек, посвећен само својим светским обавезама, и када мало размишљаш о својим хришћанским дужностима, онда ти делује да су твоје мисли у реду, и чак да су чисте. Но, чим будеш почео да размишљаш и бринеш о своме спасењу, твоје ће се мисли одједном помутити, баш као што вода која неко време стоји у јарку изгледа бистра и чиста све док је не додирнеш, и што више будеш чистио јарак она ће постајати све блатњавија. Исто је и са нашим мислима; коначно, немир ће изазивати и сам ђаво. Али упркос свему томе, супротстави се својим помислима, буди јак и храбар, никада не очајавај и немој мислити како је апсолутно немогуће обуздати и очистити своје мисли. Бори се колико год можеш и тражи помоћ од Бога, па ће се Дух Свети, Који види искреност твоје жеље, настанити у теби и почеће да ти помаже.
Шта је милосрђе? Под милосрђем обично подразумевамо давање милостиње сиромашнима. Но, израз милосрђе требало би да обухвата свако дело доброте и самилости, као што је нахранити гладнога, напојити жеднога, обући нагога, посетити болесног или заточеног и помоћи му; такође пружити уточиште бескућнику, постарати се о сирочету и слично. Али да би твоје милосрђе било истинско, све ово мораш учинити без хвалисања и без жеље за похвалама од људи због твојих доброчинстава, односно без тражења захвалности од убогих. Ако будеш поступао онако како вели Сам Исус Христос, то јест да не зна левица твоја шта чини десница твоја (Мт. 6,1-4), онда ћеш бити јавно награђен од стране Небеског Оца, Који види и оно што је тајно.
6) Дух Свети може се добити побожним читањем и слушањем Светог Писма као истинске речи Божије. Свето Писмо је велика ризница из које треба да црпимо и светлост и живот – светлост да просветљује и поучава сваког човека, а живот да га покрене, да му донесе олакшање и задовољство. Свето Писмо је један од највећих благослова Божијих човеку, и то благослов који може да користи и у коме може да ужива свако ко то пожели. Треба рећи да је Свето Писмо Божанска премудрост, и то премудрост тако чудесна да је може схватити и разумети најпростија и најнеобразованија особа; због тога многи обични људи, читајући или слушајући Свето Писмо, постају побожни и примају Духа Светог. Има такође људи, чак и образованих, који читајући Свето Писмо греше и падају у заблуду. Ово зато што га први читају у простоти срца, без извртања и рационализације, не тражећи у њему ученост, него благодат, силу и дух, док други, насупрот томе, сматрајући за себе да су људи који мудри и знају све, у њему не траже силу и дух и реч Божију, него земаљску мудрост, и уместо да смирено прихвате све оно што је Провиђењу угодно да им покаже, они покушавају да разоткрију и науче оно што је било скривено; и управо збо тога они падају у неверовање и раскол. Лакше је читаво море усути у шољицу, него за човека да схвати сву премудрост Божију.
Стога, када читаш или слушаш Свето Писмо, одложи на страну сву своју људску мудрост, па се потчини речи и вољи Онога Који ти кроз Свето Писмо говори; замоли Исуса Христа да те Сам упути, да просвети твој ум и подари ти жељу да читаш Свето Писмо и да поступаш онако како ти оно налаже.
Осим Светог Писма на свету постоји много књига које се називају корисним и спасоносним за душу хришћанина, али тај назив заиста заслужују само оне које су засноване на Светом Писму и које се слажу са учењем наше Православне Цркве. Такве књиге могу и треба да се читају, али приликом њиховог избора треба бити пажљив, како се оно што изгледа као здрава књига не би претворило у нешто што може да нашкоди нашој души.
7) Исус Христос је рекао: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему… он има живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54,56). То значи да се човек који се достојно причешћује Телом и Крвљу Христовом тајанствено сједињује са Њим. Другим речима, онај ко прима Тело и Крв Христову са истинским покајањем, чисте душе, са страхом Божијим и вером, у исто време прима Духа Светога Који улази у њега и ту припрема место за примање Самог Исуса Христа и Бога Оца, па сходно томе таква особа постаје храм и обитавалиште живог Бога. А онај ко се Телом и Крвљу причешћује недостојно, то јест нечисте душе, онај чије је срце испуњено злобом, пакошћу и мржњом, не само да неће примити Духа Светога, него ће постати као Јуда издајник, односно распеће Исуса Христа по други пут.
Хришћани првих векова, осећајући важност Светих Тајни и корист коју душа има од њих, причешћивали су се светим Телом и Крвљу Христовом сваке недеље и на сваки празник; несумњиво због тога они су имали, како прича књига Дела апостолских, једно срце и једну душу (Дап. 4,32). Колика је само разлика између њих и нас! Колико је данас оних који се нису причестили по неколико година! Колико људи чак нема намеру да то учини!
Стога се, за Бога милога, потрудите да се чешће причешћујете Светим Тајнама, а најмање једном годишње. То би требало да учини свако од нас, без изузетка. За оне који су достојни, Тело и Крв Христова су истински лек за сваку болест и слабост. И ко је од нас савршено здрав? Ко не жели да задобије олакшање и оздрављење? Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа су храна за пут ка Царству Небеском. Је ли могуће поћи на дуг и тежак пут без хране? Тело и Крв Исуса Христа су видљиве Светиње над светињама које нам је завештао и оставио Сам Исус Христос ради нашег освећења. Ко не би желео да буде причасник таквих светиња и таквог освећења? Зато немојте бити лењи да приступите Чаши живота, бесмртности, љубави и светости. Него приступите са страхом Божијим и вером. А онај ко не жели да приступи и избегава да то учини, тај не љуби Исуса Христа и неће примити Духа Светога, те сходно томе неће ни ући у Царство Небеско.
Ово су, дакле, средства за задобијање Духа Светога: чистота срца и непорочни живот, смирење, пажљиво слушање гласа Божијег, молитва праћена постом и милостињом, самоодрицање, читање речи Божије и причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Наравно, свако од тих средстава делотворно је у задобијању Духа Светога, али најбоље и најсигурније је да се прибегава свим тим спасоносним средствима заједно; тако ћеш без сумње примити Духа Светога и постати свет.
Овде још треба рећи да ако ко од вас прими Духа Светога, а потом некако падне и сагреши, па Га услед тога изгуби – не треба да очајава и да мисли како је све изгубљено; него одмах и усрдно да се баци пред Господа са покајањем и молитвом, и Дух Свети ће му се опет вратити.