NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)

PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)

 

PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO (KATIHIZIS)
 

 
Treći deo
PUT KOJI VODI U CARSTVO NEBESKO
 
Put u Carstvo Nebesko prokrčio je Gospod Isus Hristos. Jedino oni koji slede Njega, stići će u Carstvo Nebesko. No, kako da idemo tim putem? Čujte šta o tome kaže Sam Spasitelj: Ko hoće za Mnom da ide, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za Mnom ide. A šta znači odreći se sebe, uzeti krst svoj i ići za Hristom, o tome će biti reči na stranama koje slede.
Isus Hristos je rekao: Ko hoće za Mnom da ide. Ove reči pokazuju kako Isus Hristos nikoga ne primorava da ide za Njim. Njemu kao učenici nisu potrebni neodlučni, ili oni koji nemaju posebnu želju da Ga slede. On hoće da Ga mi sledimo dobrovoljno i bez ikakve prinude. Shodno tome, u Carstvo Nebesko ulaze samo oni koji su dobrovoljno izabrali put na koji je ukazao Spasitelj.
Hrišćanine! Tvoje spasenje ili pogibija u potpunosti su u tvojim rukama. Gospod ti je po svojoj neopisivoj mudrosti i ljubavi dao slobodu izbora, i ne želi da ti taj dragoceni dar oduzme. Stoga, ako želiš da slediš Isusa Hrista, On će ti pokazati put u Carstvo nebesko i pomagaće ti na tom putu. No, ako ne želiš da Ga slediš, čini kako hoćeš: niko te neće primoravati. Ali pazi da ne prenebregneš poziv Isusa Hrista i Njegovu veliku milost. U Svojoj dobroti Hristos može dugo, dugo da kuca na vrata čovekovog srca, čekajući kada će se njegova duša probuditi i kada će se u njemu pojaviti želja za spasenjem. Ali teško čoveku koga On konačno napusti i odbaci kao beznadežnog sina pogibelji!
Stoga, da bi sledio Isusa Hrista, pre svega potrebna ti je posebna želja i odluka da to učiniš; a da bi to poželeo i odlučio, neophodno je da znaš kuda ideš, koji put tamo vodi i šta ti je za taj put potrebno. Ova pitanja su toliko važna, da o njima treba reći nešto više.
Pre no što pođeš za Isusom Hristom, moraš učiniti sledeće: 1) Kao prvo, treba pažljivo da proučiš osnove hrišćanske vere, to jest knjige Svetog Pisma na kojima je naša vera zasnovana, naročito Jevanđelja i Apostolske poslanice. Treba da upoznaš ne samo njihov sadržaj, nego i poreklo, ko ih je i kada napisao, kako su sačuvane i došle do nas, i zašto se nazivaju božanstvenim i svetim. Sve što nam je neophodno da znamo za spasenje, u Svetom Pismu je izloženo veoma jasno i temeljito.
Svete Knjige treba da izučavaš u čistoti srca, bez predubeđenja i preterane ljubopitljivosti, i nemoj se truditi da na silu otkriješ ono što je Premudrost Božija od nas sakrila, nego proučavaj ono što se tiče našeg ispravljanja. Takvo izučavanje vere nikako ne podrazumeva sporenje sa njom – naprotiv. Za hrišćanina je neophodno da što ozbiljnije izučava svoju veru, zato što je onaj ko je ne poznaje hladan prema njoj i može da padne pod uticaj nekog jeretičkog učenja ili nehrišćanske religije. Koliko je hrišćana, ili bolje reći koliko je ljudi krštenih u ime Isusa Hrista, otišlo i odlazi u propast samo zato što se ne interesuju za sadržaj svoje pravoslavne vere! Ko god prezire ovu dužnost, ostaće bez odgovora na Strašnom sudu. Ali ne mogu svi ljudi u istoj meri da se bave proučavanjem Pravoslavne vere, nego svako prema svojim sposobnostima, znanju i prosvećenosti. Tako, na primer, učenom čoveku je od koristi da se upozna sa delima Svetih Otaca Crkve, a takođe i sa istorijskim i bogoslovskim knjigama koje su napisali pravoslavni autori. Ove knjige će mu pomoći da dublje i temeljitije upozna svoju veru, što će mu sa svoje strane omogućiti da u Pravoslavnoj veri utvrdi druge, kojima su te knjige nedokučive. A neobrazovani i prosti ljudi treba da pitaju i da uče od pastira Crkve, jer su se oni predali proučavanju vere i bave se time od detinjstva, posvetivši tom delu čitav svoj život.
2) Kada se uveriš da je naša pravoslavna vera zasnovana na Svetom Pismu, a ne na ljudskim izmišljotinama, i da je Sveto Pismo zaista reč Božija koja nam je saopštena Duhom Svetim preko proroka i apostola, onda je prihvati svim svojim iskrenim srcem. Veruj bez sumnje i bez mudrovanja svemu onome čemu nas uči Sveto Pismo, ne slušajući jeretička tumačenja i pokušaje prirodnog objašnjenja onoga što prevazilazi ljudski um. Ako budeš smireno prihvatao Hristovu istinu, tvoja vera će biti zdrava, i biće ti na spasenje.
3) I konačno, potrudi se kako bi probudio u sebi usrdnost da slediš ono čemu uči Sveto Pismo. Ako pak u tebi nema te usrdnosti, onda se baci ničice pred Spasitelja našeg Isusa Hrista i u toploj molitvi zatraži od Njega da ti pošalje vatrenu želju da živiš po Njegovim zapovestima. A kada blagodat Božija počne da te vodi putem spasenja, sledi je, hrabro odbacujući podvale lukavoga, koji će pokušavati da te skrene sa spasonosnog puta.
Hajde da sve ono što je ovde rečeno o veri objasnimo slikovitim primerom. Zamisli da si neočekivano postao jedini naslednik svog bogatog dalekog rođaka. Taj rođak ti je pred smrt zaveštao svoj raskošni dvorac na vrhu živopisne planine. Pošto je voleo usamljenost, on nije napravio put do svoga dvorca, nego je do njega išao uskom stazicom. Da bi ti pomogao da dođeš do svoga nasledstva, ostavio ti je kartu planine, obeleživši na njoj stazicu kojom moraš da ideš. Tu postoje i mnoge druge staze, ali one ne dolaze do dvorca, nego se završavaju ili poput kakve slepe ulice ili vode u provaliju. Tu su i mnogi vodiči koji ti pokazuju put i vode te dalje. Ti vodiči su istovremeno i lekari za bolesne i iscrpljene, i snabdevači hranom neophodnom za put. Dakle, da bi stigao do dvorca koji ti je zaveštan, uz njihovu pomoć moraš se držati upravo one stazice na koju ti je ukazao tvoj rođak koji te je toliko voleo.
Mudar čovek će, pre no što krene na takav put, izučiti kartu planine i snabdeće se svim to je neophodno za put. Dobro će da razmotri čega treba da se čuva na planini i kojim predmetima da se rukovodi, kako ne bi skrenuo sa prave staze. Nesumnjivo je da će svaki razuman čovek, pre no što krene na takav put, izvršiti sve neophodne pripreme.
Nešto slično predstoji i nama što želimo da dođemo do nebeske obitelji koju nam je pripremio Gospod Isus Hristos. Treba dobro da znamo koji put vodi do nje, kako da sa njega ne skrenemo i čega da se čuvamo. Naša mapa – to je Sveto Pismo i pravoslavne knjige. Vodiči su pastiri Crkve čija je obaveza da pomažu verujućima i usmeravaju ih ka raju. Hrana to je blagodat Božija koja jača naše duhovne snage. Moguće je da će stazica koja vodi u raj mestimično delovati uzana i neprohodna, dok će drugi putevi izgledati širi i lakši. No, Gospod Isus Hristos i Njegovi apostoli ne jednom su nas upozoravali da samo jedan put, koji nam je pokazan u Jevanđelju, dovodi do Carstva Nebeskog. Svi ostali putevi ne vode nigde, dok široki i laki put vodi u propast.
Sada razmotrimo pažljivije sam onaj put na koji nam je ukazao Gospod Isus Hristos. On je rekao: Ko hoće za Mnom ići,
1) neka se odrekne sebe,
2) i uzme krst svoj
3) i za Mnom ide.
Na taj način, prva dužnost hrišćanina, kao učenika i sledbenika Isusa Hrista, jeste da se odrekne sebe.
„Odreći se sebe“ to znači da se odrekne svih svojih loših navika, da istrgne iz srca privezanost za materijalna dobra (novac, raskoš, svetsku slava, vlast itd), da ne gaji u sebi zle želje, da guši u sebi zle pomisli, da izbegava situacije koje vode ka grehu, da ništa ne čini iz tvrdoglavosti ili samoljublja, nego sve iz ljubavi prema Bogu i u slavu Njegovog imena. Rečju, odreći se sebe znači, po rečima apostola Petra, biti mrtav za greh i živ za Boga.
Druga dužnost hrišćanina u sledovanju za Isusom Hristom jeste da uzme krst svoj.
Pod rečju „krst“ podrazumevaju se različite patnje, žalosti i nesreće. Postoje spoljašnji i unutrašnji krstovi. „Uzeti svoj krst“ znači bez roptanja podnositi svaku neugodnost, bol, tugu, teškoću ili nevolju koja može da nas zadesi u životu. Stoga, ako te neko uvredi, ili te ismeva, ili ti dosađuje, ili ako si nekome pomogao, a on tu umesto blagodarnošću uzvraća time što ustaje protiv tebe i pričinjava ti nevolje; ili ako želiš da učiniš dobro, ali ti ne polazi za rukom. Ako ti se dogodila neka nesreća, ili se u tvojoj porodici neko razboleo, ili i pored sveg truda i neumornih napora doživljavaš neuspehe, ili te nešto drugo pritiska – sve to podnosi bez zlobe, gunđanja, kritika, prigovora, ne smatrajući za sebe da si povređen i ne očekujući bilo kakvu zemaljsku nagradu zauzvrat; nego sve to podnosi sa ljubavlju i radošću, uzdajući se u Boga.
„Nositi svoj krst“ znači ne samo strpljivo podnositi sve teškoće koje nam pričinjavaju drugi, ili koje nam pošalje Promisao Božiji, nego takođe uzimati podvig koji odgovara našim snagama. Sve ovo treba da bude u skladu sa rečima Gospodnjim i voljom Njegovom, radi našeg našeg duhovnog usavršavanja, a ne prema našim sopstvenim idejama i fantazijama. Tako, na primer, možemo i treba da činimo nešto korisno za bližnje, kao što je: pomagati u hramu, posećivati bolesne i zatočene, pomagati onima kojima je potrebno, skupljati sredstva za njih, pomagati u širenju duhovne prosvećenosti. Jednom rečju, treba tražiti slučajeve koji pogoduju spasenju i dobru bližnjih, te strpljivo ići ka tome i delom, i rečju, i molitvom, i savetom.
Ako se prilikom nošenja krsta prema reči i zamisli Gospodnjoj u tebi pojavi gorda pomisao da nisi kao drugi ljudi, nego čvršći, pobožniji i bolji od svojih bližnjih, na svaki način se potrudi da je iskoreniš i što više udaljiš od sebe, jer ona može da uništi sve tvoje vrline.
Blažen je onaj ko nosi svoj krst obazrivo i sa smirenjem, jer Gospod neće dopustiti da takav čovek propadne, nego će mu dati Duha Svetoga Koji će ga poučavati i krepiti. Ali za onoga ko sledi Isusa Hrista nije dovoljno da nosi samo spoljašnji krst. Jer spoljašnji krstovi bez unutrašnjeg nisu ništa korisniji od spoljašnje molitve koja nije praćena unutrašnjom. Spoljašnje krstove ne nose samo hrišćani, nego svi ljudi, jer nema čoveka na zemlji koji ne strada od ove ili one nevolje. Ali ko hoće da postane istinski učenik Isusa Hrista, taj je dužan da nosi i svoj unutrašnji krst.
Unutrašnji krstovi se mogu pronaći u svako vreme, lakše nego spoljašnji. Treba samo da usmeriš pažnju unutar sebe i da sa pokajnim osećanjem osmotriš svoju dušu, pa će se istoga časa pokazati mnoštvo krstova. Porazmisli na primer o tome kako si došao na ovaj svet? I zašto uopšte postojiš u ovom svetu? Živiš li onako kako hrišćanska vera uči da treba? Obrati potrebnu pažnju na to, pa ćeš brzo shvatiti da te je Svemoćni Bog stvorio zato da bi svim svojim delima, životom i čitavim svojim bićem pomagao širenju dobra i na taj način proslavljao Njegovo sveto ime. A ti ne samo da Ga ne proslavljaš, nego Ga naprotiv čak vređaš svojim gresima. Zatim se priseti i razmisli: šta te očekuje iza groba i na kojoj ćeš se strani naći u vreme Strašnog suda Hristovog: sa pravednicima ili sa grešnicima? Ako budeš razmišljao o tome i nehotice ćeš se uznemiriti i počećeš da žališ zbog mnogo čega što si učinio ili rekao, i to će biti začetak tvog unutrašnjeg krsta. A ako budeš još pažljivije osmotrio sebe, naći ćeš i druge unutrašnje krstove. Tada će na primer ad, o kome si razmišljao vrlo retko i ravnodušno, početi da ti se pokazuje u svom užasu koji mu je svojstven. Raj, koji ti je Gospod pripremio i o kome si tek pomalo razmišljao, tada će ti se živo predstaviti onakav kakav jeste, to jest kao mesto čistih večnih radosti, kojih se lišavaš zbog svoje lakomislenosti i gluposti.
Ukoliko, bez obzira na unutrašnja stradanja do kojih vode takva razmišljanja, budeš tvrdo rešio da se kaješ, ispravljaš i ne povodiš za svetskim zadovoljstvima, te ako se budeš usrdno molio Bogu za svoje spasenje i u potpunosti se prepustiš Njegovoj volji, onda će Gospod početi da ti jasnije pokazuje bolesno stanje tvoje duše, kako bi u potpunosti ozdravio.
Bez naročite blagodati i pomoći Božije mi nikada ne možemo da vidimo stanje naše duše u svoj svojoj ogoljenosti ili da jasno shvatimo koliko je to stanje opasno, jer je unutrašnjost naše duše uvek skrivena od nas samoljubljem, predrasudama, strastima, svetskim brigama i zabludama. Ako nam se ponekad i učini da sami vidimo stanje svoje duše, još uvek ga vidimo nepotpuno, i ne više no što naš razum i savest mogu da nam pokažu.
Znajući koliko je za nas spasonosno da ispitamo i uvidimo stvarno stanje u kome se nalazi naša duša, neprijatelj našeg spasenja (đavo) upotrebljava svako lukavstvo da bi nas u tome sprečio i neprestano nam sugeriše da je sve u redu. Kada pak đavo vidi da je čovek rešen da se ozbiljno postara oko svoga ispravljanja i da je uz pomoć i blagodat Božiju već počeo da ozdravlja, onda on upotrebljava drugo, još podlije sredstvo – trudi se da pred čovekom ogoli bolesno stanje njegove duše i pokaže ga u tako strašnom i beznadežnom obliku, da ovaj obamire od užasa, odbacujući od sebe svaku nadu da će se ispraviti. Kada bi Gospod dopustio đavolu upotrebu ovog poslednjeg sredstva, to jest da nam pokaže stanje naše duše sa najpogibeljnije strane, tek malobrojni od nas odoleli bi očajanju. Jer stanje u kome se nalazi duša grešnika, a posebno nepokajanog grešnika, zaista je krajnje opasno i strašno; i ne samo duša grešnika, nego čak i duša najsvetije i najpravednije osobe, uz svu njenu pravednost, ne bi mogla da pronađe dovoljno suza kako bi oplakala svoju dušu. No, Gospod nam kao opitni lekar postepeno pokazuje naše duševne rane i hrabri nas u meri našeg ozdravljenja.
Dakle, kada Gospod prosvetli tvoj duhovni vid i blagoizvoli da ti otkrije stanje tvoje duše, počećeš jasno da uviđaš i bolno osećaš kako ti je, uz sve vrline, srce pokvareno i izopačeno, a duša uprljana, da robuješ grehu i strastima koji u potpunosti gospodare tobom, ne dopuštajući ti da se približiš Gospodu. Počećeš takođe da shvataš kako u tebi nema ničeg istinski dobrog, i da čak i da imaš neka dobra dela ona su pomešana sa samoljubljem i gordošću, i ne predstavljaju plod istinske ljubavi, nego proizvod različitih strasti i okolnosti. Tada ćeš zasigurno trpeti patnje. Obuzeće te strah, tuga i jad… strah zato što ti preti propast; tuga i jad jer si tako dugo i tvrdoglavo odbijao da čuješ krotki glas Gospoda Koji te je pozivao u Carstvo Nebesko dok si Ga ti uporno i besramno ljutio svojim gresima.
I u meri u kojoj ti Gospod bude otkrivao unutrašnje stanje tvoje duše, tvoja unutrašnja patnja će se takođe pojačavati.
Sada vidiš kakvi su unutrašnji krstovi!
Baš kao što nemaju svi ljudi iste vrline i iste grehe, tako i unutrašnji krstovi nisu isti za sve. Nekima su teži, a nekima lakši; neki ih nose duže, a neki kraće vreme; nekima dolaze na jedan način, a drugima na potpuno drugačiji; Sve to zavisi od duševnog stanja svake osobe, baš kao što dužina i način lečenja neke bolesti zavise od stanja pacijentovog zdravlja. Nije doktor kriv ako ponekad mora da upotrebi bolno i dugotrajno lečenje kako bi se suprotstavio hroničnoj i opasnoj bolesti koju je možda sam bolesnik izazvao i pojačao. I ko god želi da ozdravi, pristaće da podnese sve.
Unutrašnji krstovi su ponekad toliko tegobni, da stradalnik nigde ne može da pronađe utehu.
Ovo se može dogoditi i tebi! Ali u kakvoj god se situaciji nalazio, i kakve god duševne patnje osećao, nemoj da očajavaš i da misliš da te je Gospod ostavio. Ne! On će uvek biti sa tobom i nevidljivo će te krepiti, čak i onda kada ti budeš zaboravljao na Njega. On neće dozvoliti da budeš iskušan više no što možeš da podneseš. Ne očajavaj i ničeg se ne boj, nego sa potpunom poslušnošću i privrženošću Njemu trpi i moli se. Jer On je – naš Otac, koji nas veoma voli. Ako i dopusti da čovek koji mu je odan padne u iskušenje, On to čini samo zato da bi mu jasnije pokazao njegovu sopstvenu nemoć, slabost i ništavnost, da bi ga naučio da nikada ne veruje sebi, i da bi pokazao kako niko ne može ništa da čini bez volje Božije. A ako Gospod nekoga vodi u nevolje i na njega polaže krst, to je samo zato da bi izlečio njegovu dušu, da ga učini sličnim Isusu Hristu, i da bi u potpunosti očistio Njegovo srce, u kome namerava da obitava sa Svojim Sinom i Duhom Svojim Svetim.
U ovim tvojim nevoljama, ma kako teške bile, nemoj tražiti utehu od ljudi, osim ako ti Gospod posebno pokaže i pošalje Svoje izabrane sluge. Obični ljudi, to jest oni koji nemaju iskustva u duhovnim stvarima, uvek su loša uteha, čak i u svakodnevnim patnjama, a pogotovo u delu spasenja i nevoljama poslatim od Gospoda, koje oni čak i ne mogu da razumeju; u tom slučaju oni mogu pre da te povrede, nego da ti pruže utehu i ublaže bol. Sam Gospod je naš Pomoćnik, i Utešitelj, i Nastavnik; Njemu treba da pribegneš, i u Njemu da potražiš utehu i pomoć.
Stostruko je blažen čovek kome Gospod šalje unutrašnje krstove (nevolje), jer one zaista leče njegovu dušu. Trpljenje nevolja je pouzdan način da hrišćanin postaje nalik Isusu Hristu, pa nevolje, shodno tome, predstavljaju naročitu milost Gospodnju kao i znak Njegove brige o čovekovom spasenju. Taj čovek je blagosloven i zato što se nalazi u stanju blagodatnosti do koga bez pomoći blagodati Božije ne samo da ne možemo da dođemo, nego čak ne možemo ni da sagledamo koliko je ono neophodno za naše spasenje.
Ako svoja stradanja budeš podnosio sa predanošću volji Gospodnjoj i nigde ne budeš tražio utehu osim u Gospodu, onda te On po Svojoj milosti neće napustiti, niti će te ostaviti bez utehe. Dotaći će tvoje srce Svojom blagodaću i predaće ti darove Duha Svetog. Tokom tvojih stradanja, možda i na samom njihovom početku, osetićeš neobjašnjivu sladost, čudesno spokojstvo i radost kakvu ranije nisi doživeo; istovremeno, u sebi ćeš osetiti duhovnu silu, lakoću molitve i čvrstu veru. Tada će se tvoje srce rasplamsati ljubavlju prema Bogu i bližnjem. I sve je to dar Duha Svetoga.
Ako te Gospod udostoji takvog dara, šta god činio, nikako ga ne smatraj nagradom za tvoj trud i nevolje koje si pretrpeo, i ne pomišljaj da si dostigao savršenstvo ili svetost. Takve misli su nadahnute gordošću, koja je tako duboko prožela našu dušu i pustila tako jako korenje u nama da može da se projavi čak i onda kada je čovek u stanju da čini čudesa.
Ove utehe i darovi Duha Svetoga ne predstavljaju nagradu, nego samo milost Gospoda Koji ti daje da predokusiš blaga što ih je pripremio onima koji Ga ljube, kako bi, okusivši ih, sa još većom usrdnošću tražio nebesko, i u isto vreme kako bi te pripremio i utvrdio da bi mogao da podneseš nove nevolje i patnje. Ljubav koju u tom trenutku osećaš nije savršeno stanje koje sveti postižu na zemlji, nego je samo pokazatelj tog stanja.
Na kraju, učenik Isusa Hrista treba da ide za Njim. To znači da u svim svojim delima i postupcima treba da se trudi da podražava dela i postupke Isusa Hrista. Onako kako je živeo i postupao Isus Hristos, tako i mi treba da živimo i postupamo.
Na primer, Isus Hristos je često blagodario Svom Nebeskom Ocu i stalno Mu se molio. Tako i mi u svim životnim okolnostima, srećnim ili nesrećnim, treba da blagodarimo Bogu, da Ga ljubimo, da Mu se molimo i da svagda imamo Njega na umu i u srcu.
Isus Hristos je poštovao Svoju Prečistu Majku i Svog poočima, On se povinovao vlastima. Upravo tako i mi treba da poštujemo svoje roditelje i vaspitače, da ih ne ljutimo i ne rastužujemo svojim ponašanjem; treba da uvažavamo pretpostavljene i da se bez gunđanja povinujemo svim vlastima u stvarima koje ne protivreče Zakonu Svevišnjega.
Isus Hristos, Car Vaseljene, plaćao je porez zemaljskom caru; kao Sudija živima i mrtvima nije hteo da preuzme na Sebe građansku vlast sudije ili delioca pravde (Lk. 12,14). Upravo tako i mi bez gunđanja treba da plaćamo poreze državi, i da ne prisvajamo sebi pravo koja nam ne pripada, na primer, da sudimo i da osuđujemo (ili kritikujemo) one koji su na vlasti.
Isus Hristos je dobrovoljno, usrdno i sa ljubavlju izvršavao delo radi koga je došao u svet. Tako i mi treba savesno i usrdno da izvršavamo svoje dužnosti, na koje su na postavili Bog i car, bez pogovora, ma koliko naše dužnosti bile teške ili nezahvalne.
Isus Hristos je ljubio svakog čoveka i svima je činio dobro. Tako i mi treba da ljubimo svoje bližnje koliko je moguće i da im činimo dobro i delom, i rečju, i mišlju.
Isus Hristos je predao Sebe za spasenje ljudi. Tako i mi, čineći dobro bližnjima, ne treba da štedimo sebe. Za spas i odbranu našeg cara i otadžbine, ne treba da štedimo čak ni svoj život; po uzoru na našeg Iskupitelja i Dobrotvora Isusa Hrista ni mi ne treba da se strahujemo za spokojstvo svoje duše i svoga tela, pa čak ni za svoj život, baš kao što nisu strahovali ni sveti mučenici, koji su pretrpeli svakojake muke i smrt za Isusa Hrista.
Isus Hristos je dobrovoljno predao Sebe na stradanja i smrt. Zato ni mi ne treba da izbegavamo stradanja i patnje koje nam pošalje Bog, nego treba da ih prihvatamo i podnosimo sa smirenjem i poslušnošću Bogu.
Isus Hristos je Svojim neprijateljima praštao svako zlo koje su Mu činili, i ne samo to, nego im je želeo dobro i molio se za njihovo spasenje. Tako i mi treba da praštamo neprijateljima, da im uzvraćamo dobrom na zlo koje su nam učinili, da blagosiljamo one koji nas kunu i mrze, i to sa potpunom verom i nadom u Boga, svemogućeg i svevidećeg Sudiju, bez Čije volje čak ni vlas sa naše glave ne može da propadne. Podnoseći nevolje bez gunđanja, bez osvetoljubivosti, sa ljubavlju, vi ćete postupati kao istinski hrišćanin (Mt. 5,44; Lk. 6,28).
Isus Hristos, Car neba i zemlje, živeo je u siromaštvu i sopstvenim radom zarađivao za život. Tako i mi treba da budemo vredni i trudoljubivi, i da se zadovoljavamo onim što nam je poslao Bog, ne težeći ka bogatstvu, jer, po reči Spasiteljevoj, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego bogatašu da uđe u Carstvo Nebesko.
Isus Hristos, budući krotak i smiren srcem, nikada nije tražio pohvale od drugih, niti je čeznuo za njima. Tako ni mi ne treba da ističemo sebe pred drugima, niti da se gordimo, ili da tražimo pohvale. Na primer, ako pomažeš bližnjima, daješ milostinju, ili živiš blagočestivije od ljudi koji te okružuju, ili si pametniji i učeniji od svojih poznanika, ili uopšte u bilo čemu prevazilaziš druge – ne gordi se time ni pred drugima, ni pred sobom, jer sve što imaš dobro i pohvalno nije tvoje, nego predstavlja dar Božiji; tvoji su samo gresi i slabosti, a sve ostalo je Božiji.
Ići za Isusom Hristom – to znači slušati Njegove reči. Mi moramo da sa verom prihvatamo i ispunjavamo sve ono što je Isus Hristos rekao u Jevanđelju i preko Svojih Apostola, i to treba da činimo bez mudrovanja, u prostoti srca. Onaj ko sluša reči Isusa Hrista i pazi na njih može se nazvati Njegovim sledbenikom; ali Njegov istinski i ljubljeni učenik je samo onaj ko sa potpunom predanošću i u prostoti srca sluša Njegove reči i izvršava Njegovu volju.
Dakle, eto šta znači odbaciti sebe, uzeti krst i ići za Isusom Hristom. To je pravo raspoloženje, svojstveno učeniku Hristovom. To je jedini pravi put u Carstvo Nebesko. Tim putem je išao Sam Isus Hristos dok je živeo na zemlji, njime i mi hrišćani treba da idemo! Nikada nije bilo, niti ima, niti će ikada biti kakvog drugog puta.
Taj put je svakako težak, uzan i trnovit, pogotovo tako deluje u početku. Ali, s druge strane, on vodi pravo u Raj, u Carstvo Nebesko, u večno blaženstvo, ka Bogu Koji je izvor svakog blaženstva. To je put tuge, pa ipak, za svaki korak učinjen na njemu očekuje nas hiljadu nagrada. Patnje na tom putu nisu večne, može se čak reći da su trenutne, dok su nagrade za njih beskrajne i večne, kao i Sam Bog. Patnje će iz dana u dan postajati sve manje i lakše, dok će se nagrada povećavati iz sata u sat, kroz beskonačnu večnost.
Dakle, ne boj se ovog puta, jer put koji je ravan i lak vodi u pakao, dok neravan i trnovit put vodi na Nebo.
Mnogi će u nedoumici postaviti pitanje: „Zašto je put ka Carstvu Nebeskom tako težak?“ i „Zašto hrišćani moraju da nose tako teške krstove?“ Na ova i slična pitanja hrišćanin treba uvek da odgovara da je tako ugodno Bogu. Naš Bog je svepremudar i ljubi ljudski rod; On zna šta čini i šta da radi sa nama. Ako stvarno želimo da budemo istinski učenici Isusa Hrista, to jest učenici koji su krotki, poslušni i odani Gospodu, hajde da predamo sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu našem. Trebalo bi da pokažemo nekoliko jasnih i razumljivih razloga zbog kojih je put ka Carstvu Nebeskom tako težak, kao i to da ne možemo da izbegnemo ovaj put ako želimo da zadobijemo spasenje:
1)Carstvo Nebesko je najuzvišenije blaženstvo, najveća slava i čast, i najneiscrpnije bogatstvo; stoga, ako je i za sticanje malog zemaljskog bogatstva potrebno mnogo truda i brige, kako bismo takvo neopisivo blago mogli da zadobijemo bez napora?
2)Carstvo Nebesko je nagrada, i to najvrednija; a gde se nagrada daje bez razloga, ni za šta? Zato, ako se treba potruditi i i izboriti za zemaljsku i prolaznu nagradu, koliko se više treba potruditi oko zadobijanja večne nagrade?
3) Mi treba da nosimo svoje krstove, jer hoćemo da se zovemo hrišćanima, da budemo učenici i sledbenici Isusa Hrista i da učestvujemo u Njegovoj slavi. Kakav je Gospodar, Učitelj i Glava, takvi treba da budu potčinjeni, učenici i sledbenici. Isus Hristos je u Svoju slavu stupio kroz stradanja; shodno tome, i mi možemo da uđemo u tu slavu samo putem stradanja.
4) Svi nose svoje krstove i svi stradaju. Nositi krst – to nije udeo samo hrišćana. Ne! Krst nose i hrišćani i nehrišćani, i verujući i neverujući. Jedina je razlika u tome što prvima krst služi kao lek i sredstvo za zadobijanje Carstva Nebeskog, dok za druge postaje sredstvo mučenja i kažnjavanja. Prvima nošenje krsta vremenom postaje sve lakše i radosnije, da bi se na kraju pretvorilo u nošenje venca večne slave; drugima za to vreme ono postaje sve teže i mukotrpnije, da bi se na kraju svi krstovi sveta pretvorili u jedno veliko nepodnošljivo breme koje će pritiskati njihove glave i pod kojim će večno i bez predaha stradati. No, zašto je to tako? Zato što jedni nose krst sa verom i predanošću Bogu, a drugi ropćući i huleći na Boga. Dakle, hrišćanine, ne samo da ne treba da izbegavaš krstove, niti da ropćeš protiv njih, nego naprotiv, treba da blagodariš Isusu Hristu zato što ti ih je poslao, i da Mu danonoćno zahvaljuješ zato što ti je omogućio da budeš ubrojan među Njegove krstonosce. Jer da Hristos nije postradao za svet, niko od nas nikada ne bi ušao u Carstvo Nebesko, ma koliko da je stradanja i muka pretrpeo; zato što bismo tada stradali kao osuđeni i odbačeni prestupnici volje Božije, bez nade ili utehe. Ovako pak i ako stradamo, stradamo ili možemo da stradamo za spasenje, za iskupljenje, sa nadom, sa utehom da ćemo primiti nagradu. O milosrdni Gospode, kako je velika Tvoja ljubav prema nama! O Isuse Hriste, kako su velika Tvoja dobročinstva prema nama! Ti i samo zlo u svetu okrećeš nama na korist i na spasenje. Hrišćanine! Već te i sama blagodarnost Isusu Hristu, tvome Dobrotvoru, obavezuje da ideš za Njim. Isus Hristos je došao na zemlju radi tebe; hoćeš li Mu zamerati na bilo čemu zemaljskom? Isus Hristos je radi tebe iskapio punu čašu stradanja; zar ćeš ti odbiti da progutaš jednu kap gorčine radi Njega?
5) Isus Hristos nas je iskupio Svojim stradanjima i smrću, i po pravu iskupljenja mi pripadamo Njemu. Dakle, nismo svoji, nego Njegovi; stoga moramo da izvršavamo i činimo sve što On zapovedi, ako ne želimo da nas odbaci od Sebe. A Isus Hristos od nas zahteva samo jednu stvar, pa i to radi našeg sopstvenog dobra – da Ga sledimo u Carstvo Nebesko.
6) Isus Hristos nije stradao i umro kako bi nam omogućio da činimo sve što hoćemo. Ne, Bože sačuvaj nas i od pomisli na tako nešto!
7) Konačno, hajde da kažemo zbog čega ne možemo da izbegnemo tesni put u carstvo Nebesko. a) Jer greh postoji u svakom čoveku, a greh je takva rana koja se sama po sebi, bez jakih lekova, ne može izlečiti; ponekad je ta rana tako duboka i opasna da se može izlečiti samo spaljivanjem i odsecanjem. Eto zbog čega niko ne može da se očisti od svojih grehova bez duhovnih stradanja. b) Greh predstavlja najstrašniju nečistotu i gadost pred očima Božijim; a ništa gadno, zlo i nečisto neće moći da uđe u Carstvo Nebesko. Kada je čovek bolestan od nečega, gde god da se nalazi, svuda će da pati, čak i u najraskošnijem dvorcu. Tako i grešnik: gde god da ga smeste, čak i u sam raj, on će se i tamo mučiti, jer se pakao nalazi u njemu. Na sličan način pravedan čovek može da se raduje u trošnoj kolibici isto kao i u dvorcu. Jer kad je srce ispunjeno Duhom Svetim, gde god da se čovek nalazi, svuda će biti radostan, pošto je Carstvo Nebesko unutra u nama (Lk. 17,21). Ma koliko odsecao grane živom drvetu, ono neće umreti, nego će opet proizvoditi nove grane, i da bi ga potpuno uništio moraš ga iščupati iz zemlje sa korenom. Isto tako ne možeš da uništiš greh u ljudskom srcu na taj način što ćeš promeniti ili odbaciti nekoliko poroka ili ružnih navika; stoga ko god želi da uništi greh u srcu mora da iščupa pravi koren greha. No, koren greha je duboko usađen u ljudsko srce i čvrsto srastao sa njime, pa je stoga potpuno nemoguće ukloniti ga bez bola. Da nam Bog nije poslao Velikog Lekara, Isusa Hrista, niko ne bi mogao da uništi koren greha, i svaki napor i pokušaj da se to učini pokazao bi se kao potpuno uzaludan.
Dakle, braćo, vidite kako moramo nepokolebljivo da sledimo Isusa Hrista, i da nikako ne možemo da zaobiđemo put kojim je išao Isus Hristos. Takođe, vidite da be stradanja niko ne može da uđe u Carstvo Nebesko, jer su svi sveti i služitelji Božiji išli upravo tim putem, i nema drugog puta osim tog. Neko može da prigovori: „Kako ćemo mi, grešni i slabi ljudi, da podražavamo svete!? Mi živimo u svetu, imamo porodice, obavljamo različite dužnosti…“ Ah, braćo! To je ne samo lukavi izgovor, nego i uvreda za našeg Tvorca. Pravdati se takvim razlozima, to znači optuživati našeg Tvorca da nije umeo da nas stvori kako treba. Ne, to je samo jedan isprazan i bogohulan izgovor, a ne pravi razlog. Pogledaj svete! Nisu svi oni živeli kao pustinjaci; u početku su i sami bili kao mi, i nisu bili bezgrešni; i oni su se bavili svetskim poslovima, radili su, imali različite obaveze, a mnogi od njih su imali i porodice. Ali pri svemu tome nisu zaboravljali njihove hrišćanske dužnosti. Stoga i mi, ako to zaista hoćemo, možemo da budemo i korisni građani, i verni supružnici, i očevi koji vole svoju decu, a da istovremeno budemo dobri i verni hrišćani. Istinsko hrišćanstvo nikada i nigde ne predstavlja prepreku za dobra dela, nego je, naprotiv, korisno i blagotvorno svuda i za sve. A istinski hrišćanin je osoba koja veruje u Isusa Hrista, i u svemu se ugleda na Njega. Suština hrišćanstva je – čista i nekoristoljubiva duhovna ljubav koju daruje Duh Sveti.
Dakle, braćo, ako hoćete da zadobijete Carstvo Nebesko, onda idite putem kojim je išao Isus Hristos. U protivnom bićete izgubljeni, i to izgubljeni zauvek.
Ovde je neophodno da se istakne kako na hrišćanskom putu niko ne može da napreduje ni koraka, ukoliko se oslanja na sopstvene snage. Kada nam Isus Hristos, naš veliki Dobročinitelj, ne bi pružao pomoć, niko ne bi mogao da ide tim putem i zadobije spasenje. Čak ni sami apostoli, kada su ostali bez ove pomoći, nisu mogli da učine ništa – uplašili su se da slede Isusa Hrista i malodušno su se razbežali. No kada su na dan Pedesetnice primili pomoć sviše, sa radošću su pošli za Njim, i više nisu mogle da ih uplaše ni nevolje, ni stradanja, pa čak ni smrt.
Ali, kakva je to pomoć koju Isus Hristos daje onima što idu za Njim? Ta pomoć je – blagodat Duha Svetoga, Koga nam Isus Hristos daje i Koji je uvek sa nama, okružujući nas sa svih strana. Uz pomoć ove blagodati Gospod nas privlači k Sebi. Svako ko poželi može da dobije tu božansku pomoć i da se utvrdi u njoj. A o tome kako nam Duh Sveti pomaže i kako možemo da Ga primimo, videćemo u produžetku.

Jedan komentar

  1. Kako je mnogo darova tvojih Gospode, to si pripremio za one koji te ljube i koji se uzdaju u tebe pred sinovima covecjim.Slava nasemu preblagome Spasitelju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *