NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Suština pobune
Poznati egzistencijalistički filosof, Alber Kami, bavio se prirodom ateističkog bunta u svom delu „Pobunjeni čovek“. Smatrajući da je neophodno prihvatanje apsurda kao egzistencijalne kategorije, on je nastojao da u knjizi izloži „čudesnu istoriju evropskog ponosa“; jer, pobuna je uvek uverenje da postoji vrednost u ime koje se ustanak diže. („Pobuna je nezamisliva bez osećaja da smo sami na neki način i negde u pravu“, kaže Kami.)
Za razliku od puke mržnje, koja je samorazorna, pobuna je metafizički poziv kojim se neki čovek diže „protiv svog položaja i čitavog stvaranja“. Prema tome, po Kamiju, „metafizički pobunjenik nije sigurno ateist, kao što se misli, nego je nužno bogohulnik. On naprosto huli i to u ime reda prokazujući u Bogu oca smrti i najvišu sablazan“.
A to je logično, jer pobuna je, po Kamiju „zamisliva jedino protiv nekoga“.
Markiz de Sad bio je arhetipski lik pobune, jer se usudio da kaže da sva stvorenja zemlje nisu ništa prema jednoj jedinoj ljudskoj želji. Njegova revolucionarna požuda značila je“poricanje drugog i ukidanje saosećanja“, što neminovno vodi totalitarizmu: „U Sadovoj republici ograđenoj bodljikavom žicom postoje samo mehanizmi i mehaničari“, kaže Kami. A pošto nema Drugog, sve se završava u samozadovoljavanju: „Prometej okončava u Onanu.“ Odatle se, kroz romantičarsko „religiozno mešanje dobra i zla“, dolazi do bodlerovskog dendizma. Dendi, po Bodleru, „živi i umire pred ogledalom“. Sudbina dendija je, dodaje Kami, u tome da, „pošto ne može živeti svoj život, on ga glumi. On ga glumi sve do smrti, osim kad je sam i bez ogledala“.
Hiperindividualizam ima društvene posledice: „Jedinstvo sveta koje nije ostvareno sa Bogom pokušaće se sada ostvariti bez Boga“ (Kami) Jer, veli francuski pisac, „filosofija sekularizuje ideal. Ali dolaze tirani i oni uskoro sekularizuju filosofije koje im daju za pravo“. Treba pokoriti i prirodu i istoriju: „Za Marksa, priroda je ono što potčinjavamo da bi smo se pokoravali istoriji; za Ničea, ono čemu se pokoravamo kako bismo potčinili istoriju“.
Pobuna umetnika, poput nadrealista, „nije bila svrha koja se ostvaruje, nego apsolutni i utešni mit“, jer su oni hteli „komunizam genija, a ne neki drugi“.
Taj mesijanski aspekt revolucije sastoji se u ljubavi prema izmaštanom čoveku, čoveku budućnosti. Pravi revolucionari su čak spremni da umru za njega. I da ubijaju druge, ako treba, počev od predstavnika vrhovne vlasti, one „po milosti Božjoj“. Jer, kaže Kami, “ ako se negira Bog, treba ubiti kralja“. Teror revolucije proističe iz njenih apsolutnih pretenzija: od 10. avgusta 1792, crvena zastava, simvol sprovođenja ratnih zakona, postaje zastava revolucije, koja ulazi u stalni rat sa stvarnošću. Pobunjenik ne veruje u transcendenciju: on se okiva okovima istorije. A šta se iz toga rađa? Kami veli: „Cinizam, obogotvorenje istorije i tvari, individualni teror i zločin države.“ Pokušaj „filosofskog“ nadilaženja terora hegelovskog tipa vodi samo proširenju terora.
Da ne bi pali u očaj, revolucionari sve ulažu u budućnost. Da bi sebe trajno zapečatili žigom pobune, opredeljuju se za satanu kao prvog revolucionara. Tako je Prudon uzvikivao: „Dođi, satano, koga klevetaju mali ljudi i kraljevi!“ A Bakunjin, koji je tvrdio da je „strast rušenja stvaralačka strast“, video je u zlu „satansku pobunu protiv božanskog autoriteta, u kojoj je plodna klica svih ljudskih emancipacija“.
Duh pobune je karakterisao ne samo leve, nego i desne revolucionare. Godine 1914, kaže Kami, Musolini je objavljivao „svetu religiju anarhije“, i proglašavao sebe neprijateljem svakog hrišćanstva, a Hitlerov bog nije bio ništa drugo do „argument na mitingu“. Srušivši veru u deset zapovesti, Hitler je mogao da objavi svoju „zapovesti vođe u zapaljenom grmu projektora na Sinaju od dasaka i zastava“ (Kami). Revolucionar je uvek nihilista. Zato je Hitler govorio: „Ako nemački narod nije sposoban da vlada, on nije dostojan života.“ Zato je hitlerizam, taj prvi pokušaj crkve sazidane na ništavilu, bio plaćen uništenjem.
Revolucija ustaje protiv starog poretka u ime slobode, jednakosti i bratstva. Ona želi sveopštu zajednicu, jedan totalitet ostvarenog sna. No, pošto u veri u Boga revolucionar vidi izvor ropstva, njegova čežnja za totalitetom rađa totalitarizam. Jer revolucionarno ostvaren totalitet, po Kamiju, „nije ništa drugo do stari san o jedinstvu koji je zajednički vernicima i pobunjenicima, ali vodoravno projektovan na zemlju bez Boga“. I tako se prometejstvo pretvara u subhumanizam. Uočavajući da je u XX veku „moć tužna“, Kami veli: „Ako čovek od sebe hoće da načini Boga, on prisvaja sebi pravo nad životom i smrću drugih. Kao proizvođač leševa i podljudi, on je i sam potčovek, ne Bog, nego sramni sluga smrti.“
Vek pobune doneo je fašizam („slavljenje krvnika od strane samog krvnika“, po Kamiju) i komunizam („slavljenje krvnika od strane žrtava“). Oba ova pokreta na prestole su dovela nihiliste. Ali, kako francuski apsurdista veli, „nema apsolutno nihilističke misli, osim, možda, u samoubistvu, kao što nema apsolutnog materijalizma. Teror i konclageri krajnja su sredstva kojima se čovek koristi da bi izbegao samoću. Žeđ za jedinstvom mora se ostvariti, pa makar u masovnom grobu. Ako ubijaju ljude, to je zato što ubijaju smrtnost i zahtevaju besmrtnost za sve“.
U tom smislu, „teror je počast koju mržnjom ispunjeni usamljenici najzad odaju ljudskom bratstvu“. Jer, nastavlja Kami, „svaki revolucionar završava kao tlačitelj ili jeretik. U čisto istorijskom svetu koji su izabrali, pobuna i revolucija vode u istu dilemu: ili policija ili ludilo“.
Rušenje revolucionarnih ideala vodi jedinstvu razočarenja. Po Kamiju, svet je jedinstven, ali u nihilizmu. Srušeno je carstvo milosti, ali se ruši i carstvo pravde. Tako se pokazuje „paradoks pobunjenika“: „Čim pobunjenik udari, on seče svet nadvoje. On se podigao u ime istovetnosti čoveka sa čovekom, a žrtvuje tu istovetnost zapečaćujući u krvi razliku“.
Pobunjenik je u bespočinku: poznajući dobro, on čini zlo; apsolutnu slobodu shvata kao pravo jačeg da vlada, apsolutnu pravdu ostvaruje poričući protivurečnosti – i tako dolazi do uništenja slobode. Cilj možda opravdava sredstva, ali šta opravdava sam cilj? Revolucionari uništavaju i slobodu i jednakost i bratstvo jer ruše ljudsku ličnost. Kami veli: „Teror želi ne samo uništenje ličnosti, nego i univerzalnih mogućnosti ličnosti: refleksije, solidarnosti, pozivanja na apsolutnu ljubav… (…) Kad ideja nevinosti nestane čak i kod nevinoga, vrednost moći vlada nad jednim očajnim svetom.“ Pobuna je kainovska: „Kada Kain ubije Avelja, on beži u pustinju. Ako su pak ubice mnoštvo, mnoštvo živi u pustinji i u onoj drugoj vrsti samoće koja se zove promiskuitet.“
I na kraju, Kami svedoči da je“tajna Evrope u tome što ona više ne voli život“.
U takvoj Evropi, rok je postao muzika masa.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *