Пут за Нигдину
Суштина побуне
Познати егзистенцијалистички философ, Албер Ками, бавио се природом атеистичког бунта у свом делу “Побуњени човек”. Сматрајући да је неопходно прихватање апсурда као егзистенцијалне категорије, он је настојао да у књизи изложи “чудесну историју европског поноса”; јер, побуна је увек уверење да постоји вредност у име које се устанак диже. (“Побуна је незамислива без осећаја да смо сами на неки начин и негде у праву”, каже Ками.)
За разлику од пуке мржње, која је саморазорна, побуна је метафизички позив којим се неки човек диже “против свог положаја и читавог стварања”. Према томе, по Камију, “метафизички побуњеник није сигурно атеист, као што се мисли, него је нужно богохулник. Он напросто хули и то у име реда проказујући у Богу оца смрти и највишу саблазан”.
А то је логично, јер побуна је, по Камију “замислива једино против некога”.
Маркиз де Сад био је архетипски лик побуне, јер се усудио да каже да сва створења земље нису ништа према једној јединој људској жељи. Његова револуционарна пожуда значила је”порицање другог и укидање саосећања”, што неминовно води тоталитаризму: “У Садовој републици ограђеној бодљикавом жицом постоје само механизми и механичари”, каже Ками. А пошто нема Другог, све се завршава у самозадовољавању: “Прометеј окончава у Онану.” Одатле се, кроз романтичарско “религиозно мешање добра и зла”, долази до бодлеровског дендизма. Денди, по Бодлеру, “живи и умире пред огледалом”. Судбина дендија је, додаје Ками, у томе да, “пошто не може живети свој живот, он га глуми. Он га глуми све до смрти, осим кад је сам и без огледала”.
Хипериндивидуализам има друштвене последице: “Јединство света које није остварено са Богом покушаће се сада остварити без Бога” (Ками) Јер, вели француски писац, “философија секуларизује идеал. Али долазе тирани и они ускоро секуларизују философије које им дају за право”. Треба покорити и природу и историју: “За Маркса, природа је оно што потчињавамо да би смо се покоравали историји; за Ничеа, оно чему се покоравамо како бисмо потчинили историју”.
Побуна уметника, попут надреалиста, “није била сврха која се остварује, него апсолутни и утешни мит”, јер су они хтели “комунизам генија, а не неки други”.
Тај месијански аспект револуције састоји се у љубави према измаштаном човеку, човеку будућности. Прави револуционари су чак спремни да умру за њега. И да убијају друге, ако треба, почев од представника врховне власти, оне “по милости Божјој”. Јер, каже Ками, ” ако се негира Бог, треба убити краља”. Терор револуције проистиче из њених апсолутних претензија: од 10. августа 1792, црвена застава, символ спровођења ратних закона, постаје застава револуције, која улази у стални рат са стварношћу. Побуњеник не верује у трансценденцију: он се окива оковима историје. А шта се из тога рађа? Ками вели: “Цинизам, обоготворење историје и твари, индивидуални терор и злочин државе.” Покушај “философског” надилажења терора хегеловског типа води само проширењу терора.
Да не би пали у очај, револуционари све улажу у будућност. Да би себе трајно запечатили жигом побуне, опредељују се за сатану као првог револуционара. Тако je Прудон узвикивао: “Дођи, сатано, кога клеветају мали људи и краљеви!” А Бакуњин, који је тврдио да је “страст рушења стваралачка страст”, видео је у злу “сатанску побуну против божанског ауторитета, у којој је плодна клица свих људских еманципација”.
Дух побуне је карактерисао не само леве, него и десне револуционаре. Године 1914, каже Ками, Мусолини је објављивао “свету религију анархије”, и проглашавао себе непријатељем сваког хришћанства, а Хитлеров бог није био ништа друго до “аргумент на митингу”. Срушивши веру у десет заповести, Хитлер је могао да објави своју “заповести вође у запаљеном грму пројектора на Синају од дасака и застава” (Ками). Револуционар је увек нихилиста. Зато је Хитлер говорио: “Ако немачки народ није способан да влада, он није достојан живота.” Зато је хитлеризам, тај први покушај цркве сазидане на ништавилу, био плаћен уништењем.
Револуција устаје против старог поретка у име слободе, једнакости и братства. Она жели свеопшту заједницу, један тоталитет оствареног сна. Но, пошто у вери у Бога револуционар види извор ропства, његова чежња за тоталитетом рађа тоталитаризам. Јер револуционарно остварен тоталитет, по Камију, “није ништа друго до стари сан о јединству који је заједнички верницима и побуњеницима, али водоравно пројектован на земљу без Бога”. И тако се прометејство претвара у субхуманизам. Уочавајући да је у XX веку “моћ тужна”, Ками вели: “Ако човек од себе хоће да начини Бога, он присваја себи право над животом и смрћу других. Као произвођач лешева и подљуди, он је и сам потчовек, не Бог, него срамни слуга смрти.”
Век побуне донео је фашизам (“слављење крвника од стране самог крвника”, по Камију) и комунизам (“слављење крвника од стране жртава”). Оба ова покрета на престоле су довела нихилисте. Али, како француски апсурдиста вели, “нема апсолутно нихилистичке мисли, осим, можда, у самоубиству, као што нема апсолутног материјализма. Терор и концлагери крајња су средства којима се човек користи да би избегао самоћу. Жеђ за јединством мора се остварити, па макар у масовном гробу. Ако убијају људе, то је зато што убијају смртност и захтевају бесмртност за све”.
У том смислу, “терор је почаст коју мржњом испуњени усамљеници најзад одају људском братству”. Јер, наставља Ками, “сваки револуционар завршава као тлачитељ или јеретик. У чисто историјском свету који су изабрали, побуна и револуција воде у исту дилему: или полиција или лудило”.
Рушење револуционарних идеала води јединству разочарења. По Камију, свет је јединствен, али у нихилизму. Срушено је царство милости, али се руши и царство правде. Тако се показује “парадокс побуњеника”: “Чим побуњеник удари, он сече свет надвоје. Он се подигао у име истоветности човека са човеком, а жртвује ту истоветност запечаћујући у крви разлику”.
Побуњеник је у беспочинку: познајући добро, он чини зло; апсолутну слободу схвата као право јачег да влада, апсолутну правду остварује поричући противуречности – и тако долази до уништења слободе. Циљ можда оправдава средства, али шта оправдава сам циљ? Револуционари уништавају и слободу и једнакост и братство јер руше људску личност. Ками вели: “Терор жели не само уништење личности, него и универзалних могућности личности: рефлексије, солидарности, позивања на апсолутну љубав… (…) Кад идеја невиности нестане чак и код невинога, вредност моћи влада над једним очајним светом.” Побуна је каиновска: “Када Каин убије Авеља, он бежи у пустињу. Ако су пак убице мноштво, мноштво живи у пустињи и у оној другој врсти самоће која се зове промискуитет.”
И на крају, Ками сведочи да је”тајна Европе у томе што она више не воли живот”.
У таквој Европи, рок је постао музика маса.
