NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
PRE ROKA
Conditio sine qua non
„Život više oponaša Umetnost nego što
Umetnost podražava Život“
Oskar Vajld
Američki kulturolog Džon Vajthed ovako podvlači crtu ispod sabiraka zapadne kulture od 18. do 20. veka: „Dvadeseti vek obeležen je uznemirenošću u svim oblastima života kakvoj nema presedana. Tradicionalna religiozna načela koja su vo vremja ono, zapadnom društvu davala osećaj postojanosti napuštena su. Od 18. do početka 20. veka zbilo se niz revolucija protiv tradicije, koje nisu dovele do novog etičkog poretka nego do još više revolucija i raščovečenja. Mislioci prosvetiteljstva odbacili su tradicionalne vrednosti u ime Razuma. To je, sa svoje strane, dovelo do romantičarskog odbacivanja Razuma u korist obogotvorenja prirode i prvobitnog čoveka. Ovo je smenio realizam i, konačno, pesimizam. Kao što je prosvetiteljstvo palo u nasilju Francuske revolucije, tako je neuspeh romantičarskog pokreta vodio raščovečenju i surovom društvu poznog XX veka.“
Zaista, rokenrol kao nihilistička subkultura ne bi bio moguć bez određenih preduslova. Pokušaćemo da ih pobrojimo. Naravno, nabrajanje je nepotpuno, ali nam može pomoći da shvatimo kako je bilo moguće da zabavljači postanu proroci jednog doba. Našeg…
Pre XX veka, u kome je rok postao moguć, hrišćansko društvo Zapada verovalo je da svaki čovek u sebi ima apsolutnu vrednost (teološki rečeno, nosi „lik Božji“) i da tu vrednost ne mogu uništiti ni pojedinci ni država. U dvadesetom veku, na osnovu razvoja prosvetiteljske misli od XVIII stoleća pa na dalje, trijumfovala je ideja da samo razum daje vrednost ljudskom biću što je vodilo potpunom poricanju mogućnosti čovekovog samonadilaženja i svake onostrane stvarnosti („smrt Boga“, koju je objavio Niče, vodila je „smrti čoveka“, koju je objavio Mišel Fuko). Poricanje apsolutne Istine vodilo je poricanju apsolutne vrednosti svakog čoveka a onda su došli komunizam i nacizam, sa Aušvicom i GULAG-om..
Odbacujući Crkvu, Sv. Pismo i monarhiju, prosvetitelji su ustvrdili da čovečanstvo može da stvori sopstvene vrednosti i političke ideje ne obazirući se na onostrano. Zato su oni bili tvorci mnogih utopijskih projekata (setimo se da, po Sen-Simonu, u savršenoj državi treba da vladaju „prosvetljenici“ poput naučnika, umetnika i industrijalaca: na čelu svih stoji „papa nauke“, a osećanjima upravlja „Akademija za sentimente“). Pokušaj sprovođenja utopističkih ideja u život doveo je do Francuske revolucije.
Volter, kritičar Svetog Pisma i organizovane religije, doživljavao je Boga Biblije kao surovog čovekoubicu; Imanuel Kant je verovao da je Bog samo veliki Časovničar koji reguliše prirodu, da je priroda puka biološka mašina, da su razum i iskustvo jedina oruđa poznanja i da, na kraju krajeva, sam čovek stvara sopstvenu istinu; Žan-Žak Ruso je pozivao na oslobođenje od tradicionalnog religioznog morala, ali je odbacio veru i u razum i u civilizaciju, prema kojoj je prvobitni čovek („plemeniti divljak“- dete, urođenik, neiskvaren seljak) superioran. Ruso je verovao da lične slobode mogu biti sačuvane samo u zajednici koja poštuje „društveni ugovor“, koji stoji iznad pojedinca kao projava nekakve ‘opšte volje’. (Iz rusoističkih ideja razviće se, kasnije, ideologija usrećiteljske tiranije totalitarnih režima, kao i praksa kulturološkog inženjeringa, indoktrinacijei obmana da bi se došlo do prave ‘opšte volje’.)
Iz rusoizma niče romantičarski pokret, koji poriče matematičko-mehanički pogled na svet (Blejk je grmeo protiv Njutna). Umesto tradicionalne religije, potrebna je ‘religija srca’, koja podrazumeva okretanje prirodi i srednjovekovnom misticizmu. Romantičari su, poput Rusoa, verovali da su ljudi po prirodi dobri, dok ih društvo ne iskvari, i stremili da stvore stvarnost koju neće ograničavati religija, porodica ili društveni moral. Romantizam je doneo, preko Bajrona i bajronista, veru u autonomno „Ja“s one strane dobra i zla, u genija koga ništa ne sme da sputava, prevrednovanje tradicionalnih pojmova morala, veru u to da je svaka vrsta spoznaje dobra. Romantizam je, preko Betovena, slavio prirodnu čovekovu dobrotu i bratstvo svih ljudi, a kroz slikare poput Blejka i Goje objavljivao prodor nesvesnog u svakodnevicu.
Slom romantizma i njegove metafizike doveo je do“realističke“ reakcije: vera u nauku, pretvorena u ideologiju scijentizma i pozitivizma, zahvatila je i umetnost, tražeći od nje da služi čoveku kao ‘društvenoj životinji’.
Udarac realizmu zadao je nihilistički plod romantizma – simbolizam, larpurlartizam. Kasnije su došli ekspresionizam i avangardni pokreti. Bodler je već napisao „Litanije satani“, a Rembo, koji je sve svoje pesme sačinio od 16. do 19. godine života, da bi kasnije postao trgovac oružjem u Africi, živeo je životom buntovnika protiv društvenih normi i iskazivao mržnju prema religiji, nazivajući pesnika prorokom čiji je metod proricanja zasnovan na ‘sistematskom rastrojavanju svih čula’. Bodler je među prvima otkrio i opisao ‘veštačke rajeve’ droge (mada su njima stremili i romantičari, poput Kolridža.)
Devetnaesti vek je napustio religiozne tradicije, ali nije uspeo da ih zameni postojanim sistemom vrednosti: javilo se samo još više revolucije i dehumanizacije. Prosvetiteljstvo je veru u Boga zamenilo verom u razum, romantizam veru u razum verom u prirodu i primitivnog čoveka, realizam je doneo veru u mogućnost „naučnog“, „objektivnog“ opisa stvarnosti… Na kraju, moderna je objavila „smrt Boga“i dolazak Ničeovog „slobodnog čoveka“ koji pljuje na sve o čemu maštaju „trgovci, hrišćani, krave, žene, Englezi i ostale demokrate“, pošto je“slobodan čovek – borac“.
Naravno, sve bi to bilo drugačije nijansirano bez darvinizma. Darvin je ustvrdio da je sav život plod razvoja iz neorganskog u organski, s prelaskom stare vrste u novu vrstu, pri čemu je ključni evolutivni mehanizam opstanak najjačih. To je značilo da svet nije stvorio Bog Koji je ljubav, i da kruna stvaranja nije čovek kao ikona Božja; svet je plod slučajnosti, a čovek je sin majmunolikog pretka.
Ova „istina“ darvinizma prihvaćena je kao otkrivenje; Džon Rokfeler ju je primenio u oblasti ekonomije, da bi opravdao industrijski monopol; Adolf Hitler je Nemce proglasio „višom rasom“, uzdignutom na evolutivnoj lestvici, a Jevreje, Slovene i Cigane nižim rasama koje treba istrebiti. Darvin je i sam bio rasista koji je verovao da su ljudi crne boje kože niža bića. Australijski darvinisti su zbog toga, sve do dvadesetih godina XX veka, imali dozvolu za lov na Aboridžine…
Oduševljeni Darvinom bili su i Marks i Engels, autori „Komunističkog manifesta“, koji su verovali da čoveka oblikuju priroda i ekonomija, i da je on puki odraz svojih materijalnih dobara i privrednih odnosa. Umesto rase, oni su verovali u jednu klasu – proletarijat, koja će, kad pobedi, putem svoje diktature, ostvariti utopiju zvanu komunizam, „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“.
Dok se deo čovečanstva opijao scijentizmom, umetnici su bežali u krajnji subjektivizam. Impresionisti su slikali svoje čulne utiske u svetu bez apsoluta, ispitujući sam pojam „objektivne stvarnosti“. Poentilista Žorž Sera, u svom pokušaju da naučno istraži način na koji oko usvaja stvarnost, došao je do izvesne hladnoće i otuđenosti od predmeta slikanja, da bi se Pol Gogen vratio mistici, videći u primitivnoj umetnosti izvor nadahnuća: smatrajući savremeni život otuđenjem od prvobitnosti, on beži iz Francuske na Tahiti. Razočaran u neplemeniti život „plemenitih divljaka“, pada skoro u očaj i slika delo pod naslovom „Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?“
A onda je trijumfovala mašina. Džon Vajthed veli da je XX vek postao vek mašine: „Ljudi su od tehnologije počeli da traže smisao života. Umesto da reši životne probleme, doba mašine je, u mnogim oblastima, svelo čoveka na bezlično, beznačajno biće. Umetnici poput kubista su predstavljali ljude kao bezdušne kreature, dok su psihološki problemi vojnika nakon Prvog svetskog rata uslovili da drugi krenu u pravcu takvih istraživanja. Ekspresionisti i psiholozi okrenuli su se podsvesnom u potrazi za odgovorom, našavši umesto toga mračnu stranu čoveštva. Nadrealisti su nosili poruku da nema izvesnosti u stvarnosti i uputili su izazov tradicionalnoj religioznosti“.
To jest:
– Čovek je, zahvaljujući razvoju tehnologije (dela sopstvenih ruku), izgubio svaku predstavu o sebi kao biću koje nosi značenje;
– Tehnologija je ukinula potrebu za ličnošću čovekovom, jer mašinom može da upravlja svako ko je obučen;
– Naučna otkrića postala su svešteni događaji (poput Međunarodne izložbe u Parizu ili pronalazaka filma, telefona, radio-aparata, aviona).
U tom smislu, kubizam je pokušao da se suoči s tehnologijom svodeći čoveka na geometrijske strukture; futurizam u Italiji je uskliknuo da je savremeni automobil lepši od Nike iz Samotrake; dadaisti su veličali apsurd kao pribežište u svetu mašine. Konačno je razorena trijada Dobro-Lepo-Istinito, čija je razgradnja, odbacivanjem Dobra i Istinitog kao cilja umetnosti, počela još u romantizmu i nastavljena kultom „lepote užasnog“ (Bodler i moderna): Marsel Dišan je nacrtao brkove reprodukciji Mona Lize, objavljujući smrt originalnosti, a zatim izložio pisoar kao estetski objekat, najavljujući doba u kom se umetnička dela neće stvarati, nego PROGLAŠAVATI.
Iskustvo Prvog svetskog rata („Ja sam gazio u krvi do kolena | I nemam više snova“, kaže Dušan Vasiljev u pesmi „Čovek peva posle rata“) dovelo je do rušenja tradicionalne evropske kulture: užasi mašinskog, masovnog ubijanja, bojni otrovi, tenkovi i avijacija razorili su ideale, poverenje i dobru volju, ostavljajući duhovnu prazninu. Javio se jaz između pokolenja, zbog neprenosivosti ratnog iskustva onima koji u ratu nisu učestvovali, kao i zbog gneva protiv onih koji su rat izazvali.
Na talasu antiratnog raspoloženja, raširio se ekspresionizam, koji je ustao protiv predratnih tradicija i bio vapaj za bekstvom od ludila rata. Tragajući za nekom novom „kosmičkom“, univerzalnom čovečnošću, ekspresionizam se okrenuo krajnjem subjektivizmu. Pojavili su se i ekspresionistički filmovi, poput „Kabineta doktora Kaligarija“ (Robert Vins, 1919.) koji su naglasak stavljali na psihološke užase i tamu koja kulja iz podsvesti modernog čoveka. A Fric Lang je, 1927. godine, u „Metropolisu“, pokazao svet kojim vladaju mašine.
Prodoru u podsvest naročito doprinosi frojdizam, koji ukazuje na to da je čovek samo bojno polje Erosa i Tantatosa, nagona seksualnog i nagona uništenja. Frojd ukida pojam greha i griže savesti zbog njega: čovek nije grešan nego neurotičan, bolestan, i treba da se leči tako što će zaroniti u dubine sopstvene podsvesti.
Nadrealisti su odmah usvojili ovu ideologiju. Mešajući frojdizam i marksizam, trudili su se da nađu načina za iskazivanje mračne strane ljudskog bića, slikajući svet u kome su jedina pouzdanost san i sadržaji podsvesnog. Osnovna nadrealistička tehnika, automatsko pisanje, beleženje izliva nesvesnog, bila je kombinacija frojdističke tehnike „slobodnih asocijacija“ i okultističkog pisanja u transu. Slikari poput Salvadora Dalija nude uznemiravajuće sadržaje snova, a režiseri poput Luisa Bunjuela („Andaluzijski pas“) nastoje da se narugaju religiji i šokiraju svesno nesvesnim.
Jalovost savremenog čoveka i sveta iskazuje Tomas Sternz Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“, koja govori o rušenju zapadne civilizacije zahvaljujući napuštanju hrišćanstva.
U nauci se takođe razgrađuje tradicionalan predstava o objektivnoj istini: Ajnštajnova teorija relativnosti, Borov model atoma, Šredingerova istraživanja i Hajzenbergov princip neodređenosti ukazali su da je i u nauci antropocentričnost neizbežna. Kurt Gedel, austrijski logičar, dokazao je da u svakom naučnom sistemu moraju postojati aksiomi, koji se argumentima datog sistema ne mogu dokazati. Prostor i vreme nisu apsolutni.
Seksualna revolucija, zasnovana na frojdističkim polazištima, nalazi svoju glasnogovornicu u Margareti Sejndžer, koja se zalaže za masovnu upotrebu kontracepcije i seksualno obrazovanje od ranih dana. I žena, kao i muškarac, treba da bude seksualno slobodna. Sejndžerova se zalagala i za rasnu higijenu, eugeniku. Pobuna u muzici ogledala se u pojavi Šenbergove atonalnosti, u trijumfu džeza, koji je, među intelektualcima „izgubljene generacije“ smatran novom, vitalnom formom, oslobođenom tradicionalnih uza. Džez je stvaralački izraz primitivaca, oslobođenih okova civilizacije.
Pisci „izgubljene generacije“, poput Ernesta Hemingveja, hteli su da razorene iluzije predratnog doba nadoknade herojskim avanturističkim životom, prkosom opasnostima, nihilističkim vitalizmom akcije…
Pored trijumfa racionalizma, oživljava zanimanje za magiju i okultno: od pesnika Jejtsa do sataniste Kroulija.
Ali ideje imaju posledice, a loše ideje imaju loše posledice. Dok je „izgubljena generacija“ eksperimentisala, komunizam je u bivšoj Rusiji uništavao ljudske živote, pokušavajući da u Sovjetskom Savezu uspostavi „diktaturu proletarijata“.
Milioni ljudi su ubijeni za vreme Lenjina i Staljina, samo da bi se dokazalo kako Boga nema i kako je čovek bog. Na najsnažnijem udaru bila je vera u Hrista.
U Nemačkoj, jedan vagnerijanac i ničeanac, obuzet okultizmom spremao je klanicu Drugog svetskog rata, u ime „više rase“.
I Lenjin i Hitler i Staljin bili su darvinisti koji nisu verovali u predrasude „hrišćanskog morala“.
Tako se svet tresao pre početka Drugog svetskog rata, posle čijeg kraja će proteći deset godina da bi se mladi zatresli uz čuveno odbrojavanje Bila Halejai“Kometa“: „1,2, 3,4, o’clock rock…“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *