NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Prava pesma o tajni roka, uz jednu ličnu belešku o smislu pisanja
„Well we know where we’re goin’
But we don’t know where we’ve been
And we know what we’re knowin’
But we can’t say what we’ve seen
And we’re not little children
And we know what we want
And the future is certain Give us time to work it out
We’re on road to nowhere
Comeon in side
Takin’ that ride to nowhere
We’ll take that ride
I’m feelin’ okay this mornin’
And, you know
We’re on the road to paradise
Here we go, here we go…“
„Ta1king Heads“
LP“Little Creatures“
Pesma „Put za nigdinu“ („Road to Nowhere“ ) grupe „Talking Heads“, objavljena na albumu „Litlle Creatures“ 1985. godine slobodno bi se mogla nazvati himnom savremenog čoveka. Kao i za ostale pesme ove grupe, njen tekst je napisao Dejvid Brn, stvaralac koji se pojavio u doba „novog talasa“ sa, uslovno govoreći, umetničkim pristupom rokenrolu. Njegov specifični, otuđeni glas, scenski nastupi u čudnoj odeći (nosio je ogromne sakoe i pantalone da bi mu „glava izgledala manja“), izrugivanje potrošačkoj, super marketskoj civilizaciji, preporučili su Brnovu rok grupu široj javnosti. Songovi „Tallking Heads“-a govorili su o tehnološkoj porobljenosti čoveka (samo ime benda označava „pričajuće glave“ TV ekrana, spikere, ljude robote), o poremećenim ljudima (čuveni hit „Psycho Killer“), o čudovištima iz močvare („Swamp Thing“ ). Na albumu „True Stories“ našla se i pesma „Papa Legba“ , posvećena vrhovnom duhu (loi) vudu panteona. I Brn je bio zainteresovan za vudu rimtove; pošto se bend raspao, on je nastavio svoju karijeru i svoja istraživanja.
Pesma „Road to Nowhere“ ima ritmiku marša. Spot koji je pratio pesmu imao je naglasak na Brnovom trčanju u mestu, koje je simvolizovalo čovekovu suštinsku sputanost i ukočenost, besmislenost i besciljnost kretanja. Veseo, poletan ritam i Brnov glas u pesmi prikrivaju poruku koja je, dakako, nihilistička. Uostalom, to je metod kojim savremenost deluje na čoveka: iza šarenih privida i raspevanih kulisa medijske stvarnosti krije se apsurd i ništavilo, nemogućnost da se živi na frekvencijama od kojih se umire. Put u ništavilo predstavljen je kao putu raj; ništavilo globalizacije isto je što i raj globalizacije. I tu je skrivena tajna rok muzike u njenoj najdubljoj suštini.
S tim u vezi, bio je potpuno u pravu ruski mislilac I. Sanačev, koji je u svom ogledu „O lažnim prorocima“, pisao: „Roku svakom roku tuđ je pojam nacionalnog i narodnog. U rok muzici pojmovi kakvi su Rus, Uzbek, Čuvaš, Francuz, Poljak očito nedostaju jer su uništeni samom činjenicom postojanja rok muzike. Jer, kad na binu izlazi idol, svaka grupa fanova (fanatika) predaje se idolopoklonstvu pred svojim mini-božanstvom.
Rok je neizbežno razjedinjenje, razbijanje na klanove. U roku nema Rusa, postoje fanovi ove ili one grupe, koji na stadionima masovno prinose žrtve – s tučama, krvoprolićem, bahanalijama nasilja, gluposti i pijanstva. Iz te perspektive, rok je autentični paganizam, to jest, tačnije rečeno, onaj stadijum paganizma koji se naziva varvarstvom u najcrnjoj i najgrubljoj formi istog. (…) Rok je bolesno čedo savremene svesti unakažene industrijalizmom. Ali, varvarstvo XX veka je, da tako kažemo, varvarstvo tehnizovano, industrijalizovano. Rok je paranoja čoveka koji se guši u industrijskim tamničkim ćelijama što ih je, ma kako to strašno bilo, izgradio svojim rukama. Roker ne može ni korak da učini bez tehničkih pomagala (mikrofona, zvučnika, lajt-šoua), a stalno se priča o nekakvom ‘dionisizmu’, ‘prirodnoj stihiji’, ‘duši’. Ako se razmatraju ideje rokera o roku, nije teško videti još jednu važnu, za sve ‘rok koncepcije’ bitnu, crtu: eklekticizam. (…) Rokerima sve odgovara: marksizam, paganizam, budizam, hrišćanstvo – sve podšišano, doterano, prerađeno, u datom momentu nužne, teorijske postavke. Klasičan primer za to je – preuzimanje ideje o mesiji i mesijanstvu. Rokeri se ne stide da rok postave na mesto mesije, propovedajući ‘spasenje’ celom čovečanstvu. Ideja mesijanske uloge rok muzike vidi se u svim rokerskim maskaradama: od rata se spasavamo antiratnim rokom, od ekološke katastrofe – ekološkim rokom. A razrešavanje nacionalnih problema i narodni preporod – jasno, kroz nacionalni rok. Zaprepašćujuća sposobnost ‘izmena izgleda i mimikrije’.“
Ovaj ruski mislilac je uočio da su i kosmopolitizam i eklekticizam i mimikrija najdublji znak da je rok razorna sila koja je, uraganski žestoko, rušila sve vredno u tradicionalnoj kulturi. Zašto? O tome je Dostojevski pisao u „Zlim dusima“. Da bi totalitarizam zavladao svuda, moraju se uništiti vrhovi čovečanstva: „Prvo treba smanjiti nivo obrazovanja, nauke, talenata… Visoke sposobnosti uvek su preuzimale vlast i bile despoti… Njih treba ili proterati ili pobiti… Ciceronu će odseći jezik, Koperniku izvaditi oči, Šekspira će kamenovati… Sve se svodi na isti nivo, potpuna jednakost…“ govori Šigaljev u“Zlim dusima“ Sanačev kaže: „Rok je zaista potpuna jednakost, pre svega jednakost anti intelektualna. Gomile fanatika, koji ne misle, ne rasuđuju, potčinjeni samo jednom porivu – da gledaju svog idola i da mu se poklone – zar to nije „apsolutna jednakost“ o kojoj su maštali Šigaljev i Verhovenski? .“
Čovečanstvo je ušlo u ćorsokak idući putem „progresa“. Sanačev bolno kaže:“U ime čega je čovečanstvo stvorilo postojeći, neprekidno aktivan, sistem koji samog sebe razara i obnavlja na širem planu? Šta je čovečanstvo od njega dobilo? Kakva duhovna i materijalna dobra taj sistem stvara? Mi proždiremo prirodu, ostavljajući samo đubrište iza sebe. Zaboravili smo ono što su nam oci zaveštali.
Šou industrija i rok industrija samo su deo tog sistema. Ali na primeru te industrije se najbolje vidi da sam sistem ništa ne pruža čovečanstvu u celini, ne stvara ništa večno i netruležno. Industrija samo privodi preraspodeli trenutnih materijalnih i psevdoduhovnih zadovoljstava .“
Ono što rokere zadržava u oblasti roka nije samo novac, nego i moć, makar i kratkotrajna, nad masom. Opijenost vlašću nad ljudima je snažan narkotik, koji drži rokera u stanju stalne samo uzbuđenosti, a njegovu publiku čini veoma pogodnom za indoktrinaciju. Tako uništenje kulture i duhovnosti postaje planetarni fenomen.
Kako kaže Sanačev: „U suštini, rok definiše sve kao sekundarno u odnosu na sebe. Naravno da će retko ko od rokera to javno reći. Ali, donedavno je takvih izjava bilo više nego dovoljno. (…) Šta će onome ko se pojavio na stadionu ‘zastarela’ klasična kultura? Šta će mu ona ako rok mesija sobom kompenzuje sve, od svega spasava i ako će, na kraju, dovesti čovečanstvo u prirodno, ‘normalno’ stanje? U varvarstvo?!“
Da li sami rokeri veruju u svoj mesijanizam? Naravno da ne. Možda poneki zaluđenik. Sanačev kaže da ostali vešto glume, s jednim jedinim ciljem -da bi ostali IDOLI rulje i da bi i dalje imali moć i novac: „Žele da uvek budu proroci, bez obzira šta prorokuju. Samo da su u centru pažnje.“ Jer, kako veli Sanačev, „rok je naročita oblast svetskog biznisa. Kakav je razmah u toj oblasti, može se suditi po dobiti korporacija koje se njome bave. Samo u SAD biznis u roku donosi od 4 do 4, 5 milijardi dolara čistog profita. Rok je odavno prestao da bude (ako je uopšte bilo kada to i bio!) omladinska pojava. Rok muzika i rok biznis su sada kao sastavni deo masovne kulture – nešto što prožima sve oblasti društva, uvlačeći u rok mašinu sve šire slojeve stanovništva. Koliko je hiljada-ili već miliona ljudi u rok industriji? Ko to zna? Koliko im je godina? (…) A mi uporno rok muziku smatramo omladinskom, zar ne? A poput svakog biznisa koji je krupan, rok biznis odavno specifično i snažno utiče na našu ideologiju i politiku – više ne govorimo o kulturi!
U duhovnom smislu industrijski svet masovne kulture podseća na zaključanu cirkusku „kuću smeha“, gde je skupljena ogromna masa ljudi. Periodično se u sobi pali lampica iznad ovog ili onog krivog ogledala, i izbezumljena od straha i mraka rulja počinje da viče, da se komeša, da se histerično smeje. Zatim tren tame, i opet paljenje lampice. Kako vreme više prolazi, lampice se pale sve češće i češće, intervali su sve kraći, a đavolsko ludovanje zatočenih ljudi sve histeričnije. Niko ne zna kako da dođe do prekidača i upali svetlo sasvim, da bi svi videli kako su oko njih jedino kriva ogledala.
Ali, da li ljudi žele da se upali puna svetlost? Plašim se da većina to ne želi.
I mistički točak se okreće sve brže i brže. Ples sve žešći. Ljudi ne vide da posle njihovog dance macabre na zemlji ima sve više pustinja i smrdljivih đubrišta. Oni razaraju smejući se i smeju se, razarajući“. Tako završava svoja razmišljanja Sanačev, Rus iz Vladivostoka (pisao je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20.veka).
Da li ste zaboravili od čega smo krenuli? Od „vesele“ pesme „Talking Heads“ , „Road To Nowhere“, u kojoj se raj izjednačava sa ništavilom, jer je svejedno. Za Sanačeva niko nije čuo, a za Lujzu Čikone znaju svi…
Posao pisanja knjiga poput ove često izgleda uzaludno. Medijska buka je toliko jaka da knjige kakva je „Put za Nigdinu“ čak nisu ni donkihotizam; one se, jednostavno, ne primećuju. Ali, s druge strane, čovek ne može a da ne svedoči. I da se nada da će čitalac koji traži smisao u moru savremenog besmisla shvatiti da nikad nije kasno da se izbegne put u nigdinu, makar na ličnom planu A Božja logika, logika Logosa Hrista, drugačija je od ove, masmedijske: za Logosa Hrista jedna duša vrednija je od čitavog sveta.
I zbog toga vredi pisati.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *