NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
NA DVERIMA KNJIGE
Muzika i iscelenje
Drevni Grci su čvrsto verovali da muzika leči dušu i telo. Homer u „Odiseji“ opisuje kako su Avtolikovi sinovi iscelili kralja Itake prevezivanjem rane i pevanjem nad njom; Atenaj je navodio Teofrastovo delo (IV vek pre Hrista) „O nadahnuću“, u kome je Teofrast tvrdio da su Frigijci lečili neke bolesti pomoću sviranja na fruli frigijskim načinom. Plutarh je u svom „Savetu o tome kako da se čovek očuva u dobrom stanju“, tvrdio da glasno pevanje, iz pluća, snaži telesnu toplotu, smiruje krv, čisti krvne sudove i ne dozvoljava taloženje štetnih materija u telu. Upozoravao je da se čovek mora čuvati strastvenog i grčevitog pevanja jer ono šteti organizmu. Lekar Galen (II vek posle Hrista) takođe je verovao u isceljujuću silu muzike.
Poznati filosof Pitagora je takođe pisao o lekovitosti umetnosti. Po Diogenu Laertiju, Pitagora je prvi upotrebio reč „kosmos“ da bi označio skladan poredak u vasioni (jer, „kosmos“ znači „sklad“, „poredak“). Govoreći o broju kao kosmičkom načelu, Pitagora je u stvari govorio da je svet savršeno uređen sklad. „Broj“je forma suštine, isto tako realna kao i materijalna komponenta stvarnosti. Eksperimentišući žičanim instrumentima, Pitagora je otkrio da se muzičke zakonitosti u nekoliko podvrgavaju matematičkim pravilima. Pitagora je dokazao da visina tona zavisi, između ostalog, od dužine žice koja vibrira.
Predanje kaže da je filosof imao razne vrste pesama za lečenje telesnih i duhovnih bolesti. Neke pesme su lečile tugu, druge gnev. Porfirije je tvrdio da je Pitagora svakog jutra smirivao sebe pevajući stare Talesove pesme, kao i pojedine stihove Homera i Hesioda. Takođe, igrao je igre koje donose harmoniju duši i telu. On je učio da se muzika i pesma ne primaju čulima, nego umom; ako je um zdrav, ceo čovek je zdrav. Muzika leči osećanja i uklanja tugu, strah, gnev, jarost, kao i strasti. Ritmovi, melodije i reči moraju biti usklađeni s ciljem iscelenja. Postoje zdravi ritmovi i melodije koje doprinose skladu duše i tela; nesklad je bolest, a sklad – zdravlje. Pitagora je smatrao da je dorski način izvođenja melodije najlekovitiji (za razliku od zapadne muzike, koja ima dursku i molsku skalu, drevna grčka muzika je imala petnaest vrsta glasova.) Dorska melodija podstiče hrabrost i samopouzdanje. Sveti Vasilije Veliki je, u svom predavanju omladini o načinu na koji hrišćanin treba da koristi pagansku mudrost, ispričao kako je Pitagora otreznio grupu pijanaca naredivši sviraču frule da im svira dorsku melodiju. Duševne strasti utiču na telesno zdravlje – lečenje duše je stoga i lečenje tela. Igranje takođe pomaže zdravlju-ono može biti plemenito (ratničko, koje hrabri za borbu, i mirnodopsko, koje osvežava dušu) i neplemenito.
Celosni pristup čovekovoj ličnosti, karakterističan za Pitagoru, kasnije će usvojiti i Platon i Aristotel, za koje će muzika takođe biti važna.
Platon je smatrao da je muzika bitna u lečenju poroka kakvi su kukavičluk i neuzdržanje. Pod „muzikom“ je Platon, kao i ostali Grci, podrazumevao, pre svega, pevanje pesama, a ne instrumentalnu muziku. Pesma koja se peva ima ritam i harmoniju. U „Državi“ je grčki filosof ustvrdio da „ritam i harmonija nalaze svoj put do najdubljih delova duše, gde moćno deluju, uvodeći milost i dušu koja je dobro obrazovana čineći milosrdnom“. Kukavičluk se leči dorskim tipom muzike, koja podseća na hrabrog čoveka u borbi, dok jonski i lidski tonovi raslabljuju i feminizuju čoveka. Molitveni i blag ton frigijskog tipa takođe hrani i krepi dušu. Jednostavna muzika snaži dušu i telo, a previše složena ih raslabljuje.
Mnoštvo instrumenata i preterana složenost melodije razvijaju nestrpljenje, smatra Platon. Jednostavnost je najbolje isceliteljsko sredstvo. U dijalogu „Harmid“, grčki mudrac ističe pevanje „epoda“ kao veoma važan način delovanja na dušu. „Epode“ imaju prelepe reči, i to su, po svemu sudeći, svečane pesme. U“Timaju“ i „Zakonima“on kaže da nam je „muzika data zbog sklada; muzički sklad treba da ispravi svaku neusklađenost u duši, i da nam pomogne da je dovedemo u harmoniju i uskladimo sa samom sobom; istom cilju služi i ritam“.U“Državi“ je jasno rečeno: „Muzika svojom harmoničnošću čoveka čini harmoničnim, a ritmičnošću ritmičnim“. Dok je muzika psihoterapijska, igranje ima somatoterapijsku ulogu, i sastavni je deo obrazovanja kroz gimnastiku. Skladno telo, zdravo i sposobno, postaje dobro oruđe duše, što se postiže harmoničnim pokretima i položajima prilikom igranja. Neke pokrete i položaje treba podsticati, jer izazivaju hrabrost i uzdržanje ako se upražnjavaju; druge treba izbegavati. Mladom Harmidu, koji pati od glavobolje, Sokrat predlaže sticanje uzdržanja radi iscelenja bolesti.
Sasvim u skladu s ovim antičkim stavovima, nalazi se i Sveto Predanje Crkve od Istoka: „Duhovna sladost božanstvenih pesama izražava nasladu božanstvenih blaga, koja uznosi duše čistoj i blaženoj ljubavi Boga, i koja navodi na još veću mržnju prema grehu“ govorili su Sveti Oci.
Po svešteno monahu Jovanu (Ćulibrku), jednom od najvećih mistagoga muzike u Srbskoj Crkvi, „muzika Crkve je zvučna, tvarna projava tog unutrašnjeg saglasja koje objavljuje Ime Oca, projava prisustva Gospodnjeg i ikoničnog bića čovjekovog, pa zato i projava Crkve“. Takođe, ona je i „metod pedagogije Crkve, kojim ona vaspitava čovjeka za Carstvo Nebesko, za otvaranje svoga bića prema Svetoj Trojici i njenom nadumnom i nadzvučnom saglasju, kao i za njegovo otvaranje prema bližnjem, bez čijeg glasa nema ni mogućnosti saglasja, a stoga ni upodobljenja Svetoj Trojici, pa ni spasenja“.
Isceliteljska uloga muzike bila je znana i u Izrailju: David je guslama i pevanjem odgonio zlog duha od Saula (1 Sam. 16, 16). Za razliku od psalmskih pesama koje bude dušu i podstiču je na idenje ka Hristu, postoji i druga vrsta muzike, magijska, koja čoveka svodi na telo, i navodi ga na poklonenje idolima. Otac Jovan Ćulibrk kaže: „Muzika se po svome biću najsavršenije dotiče ljudskog tijela i uma i najsavršenije ih pokreće i opija, po genijalnom smrtonosnom poređenju njujorške pjesnikinje i pjevačice Peti Smit (Petti Smith): „Neka čudna muzika me uznosi / kao heroin“.“
U hrišćanskom shvatanju muzike, sasvim u skladu s Platonovom intuicijom, melodija ne sme imati veći značaj od reči, koja je ikona Reči Božje, Logosa Hrista.
Proroci su, do Jovana Krstitelja i zaključno s njim, bili glasovi (Jovan – glas vapijućeg u pustinji: pripravite put Gospodnji ((Is. 40, 3)); a Hristos je došao kao Reč, kao punota Otkrivenja. Dolaskom Sina Božjeg, nastala je epoha sveradosnog saglasja, po rečima Svetog Zlatousta: „Zajednički praznik i za nebeske i za zemaljske žitelje: jedna služba. Ovo se ostvarilo silaskom Vladike i zapečatio je Duh Sveti: harmonija zvukova se složila po Očevom blagovoljenju“.
Čak je i svetovna (dvorska) vizantijska muzika izvirala iz liturgijskog muzičkog predanja Crkve. Sve se osveštavalo pesmom koja čoveka budi za Večnost.
Pravoslavno predanje je pojanju dalo ključno mesto u Liturgiji (kao, po Florenskom, sintezi svih umetnosti.) U doba arijanske jeresi, kada je Arije svoja lažna učenja širio prepevavajući ih na narodne melodije, Sveti Oci su činili isto – pravoslavno učenje prevodili u pesmu. Tako je i Sveti Nikolaj Žički, vođa narodnog bogomolničkog pokreta, najdivnije pouke Otkrivenja smestio u „Duhovnu liru“, koja se i danas peva po srbskim hramovima širom sveta…
Dakle, nikuda bez muzike. Ali, kao što smo videli, njen zadatak je, prevashodno, isceliteljski. U suprotnom, on može biti razoran. Muzika ima neposredan dodir sa mistikom. Zato su nam neophodni i mudrost i oprez kad ulazimo u njenu oblast.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *