Пут за Нигдину
НА ДВЕРИМА КЊИГЕ
Музика и исцелење
Древни Грци су чврсто веровали да музика лечи душу и тело. Хомер у “Одисеји” описује како су Автоликови синови исцелили краља Итаке превезивањем ране и певањем над њом; Атенај је наводио Теофрастово дело (IV век пре Христа) “О надахнућу”, у коме је Теофраст тврдио да су Фригијци лечили неке болести помоћу свирања на фрули фригијским начином. Плутарх је у свом “Савету о томе како да се човек очува у добром стању”, тврдио да гласно певање, из плућа, снажи телесну топлоту, смирује крв, чисти крвне судове и не дозвољава таложење штетних материја у телу. Упозоравао је да се човек мора чувати страственог и грчевитог певања јер оно штети организму. Лекар Гален (II век после Христа) такође је веровао у исцељујућу силу музике.
Познати философ Питагора је такође писао о лековитости уметности. По Диогену Лаертију, Питагора је први употребио реч “космос” да би означио складан поредак у васиони (јер, “космос” значи “склад”, “поредак”). Говорећи о броју као космичком начелу, Питагора је у ствари говорио да је свет савршено уређен склад. “Број”је форма суштине, исто тако реална као и материјална компонента стварности. Експериментишући жичаним инструментима, Питагора је открио да се музичке законитости у неколико подвргавају математичким правилима. Питагора је доказао да висина тона зависи, између осталог, од дужине жице која вибрира.
Предање каже да је философ имао разне врсте песама за лечење телесних и духовних болести. Неке песме су лечиле тугу, друге гнев. Порфирије је тврдио да је Питагора сваког јутра смиривао себе певајући старе Талесове песме, као и поједине стихове Хомера и Хесиода. Такође, играо је игре које доносе хармонију души и телу. Он је учио да се музика и песма не примају чулима, него умом; ако је ум здрав, цео човек је здрав. Музика лечи осећања и уклања тугу, страх, гнев, јарост, као и страсти. Ритмови, мелодије и речи морају бити усклађени с циљем исцелења. Постоје здрави ритмови и мелодије које доприносе складу душе и тела; несклад је болест, а склад – здравље. Питагора је сматрао да је дорски начин извођења мелодије најлековитији (за разлику од западне музике, која има дурску и молску скалу, древна грчка музика је имала петнаест врста гласова.) Дорска мелодија подстиче храброст и самопоуздање. Свети Василије Велики је, у свом предавању омладини о начину на који хришћанин треба да користи паганску мудрост, испричао како је Питагора отрезнио групу пијанаца наредивши свирачу фруле да им свира дорску мелодију. Душевне страсти утичу на телесно здравље – лечење душе је стога и лечење тела. Играње такође помаже здрављу-оно може бити племенито (ратничко, које храбри за борбу, и мирнодопско, које освежава душу) и неплеменито.
Целосни приступ човековој личности, карактеристичан за Питагору, касније ће усвојити и Платон и Аристотел, за које ће музика такође бити важна.
Платон је сматрао да је музика битна у лечењу порока какви су кукавичлук и неуздржање. Под “музиком” је Платон, као и остали Грци, подразумевао, пре свега, певање песама, а не инструменталну музику. Песма која се пева има ритам и хармонију. У “Држави” је грчки философ устврдио да “ритам и хармонија налазе свој пут до најдубљих делова душе, где моћно делују, уводећи милост и душу која је добро образована чинећи милосрдном”. Кукавичлук се лечи дорским типом музике, која подсећа на храброг човека у борби, док јонски и лидски тонови раслабљују и феминизују човека. Молитвени и благ тон фригијског типа такође храни и крепи душу. Једноставна музика снажи душу и тело, а превише сложена их раслабљује.
Мноштво инструмената и претерана сложеност мелодије развијају нестрпљење, сматра Платон. Једноставност је најбоље исцелитељско средство. У дијалогу “Хармид”, грчки мудрац истиче певање “епода” као веома важан начин деловања на душу. “Еподе” имају прелепе речи, и то су, по свему судећи, свечане песме. У”Тимају” и “Законима”он каже да нам је “музика дата због склада; музички склад треба да исправи сваку неусклађеност у души, и да нам помогне да је доведемо у хармонију и ускладимо са самом собом; истом циљу служи и ритам”.У”Држави” је јасно речено: “Музика својом хармоничношћу човека чини хармоничним, а ритмичношћу ритмичним”. Док је музика психотерапијска, играње има соматотерапијску улогу, и саставни је део образовања кроз гимнастику. Складно тело, здраво и способно, постаје добро оруђе душе, што се постиже хармоничним покретима и положајима приликом играња. Неке покрете и положаје треба подстицати, јер изазивају храброст и уздржање ако се упражњавају; друге треба избегавати. Младом Хармиду, који пати од главобоље, Сократ предлаже стицање уздржања ради исцелења болести.
Сасвим у складу с овим античким ставовима, налази се и Свето Предање Цркве од Истока: “Духовна сладост божанствених песама изражава насладу божанствених блага, која узноси душе чистој и блаженој љубави Бога, и која наводи на још већу мржњу према греху” говорили су Свети Оци.
По свештено монаху Јовану (Ћулибрку), једном од највећих мистагога музике у Србској Цркви, “музика Цркве је звучна, тварна пројава тог унутрашњег сагласја које објављује Име Оца, пројава присуства Господњег и иконичног бића човјековог, па зато и пројава Цркве”. Такође, она је и “метод педагогије Цркве, којим она васпитава човјека за Царство Небеско, за отварање свога бића према Светој Тројици и њеном надумном и надзвучном сагласју, као и за његово отварање према ближњем, без чијег гласа нема ни могућности сагласја, а стога ни уподобљења Светој Тројици, па ни спасења”.
Исцелитељска улога музике била је знана и у Израиљу: Давид је гуслама и певањем одгонио злог духа од Саула (1 Сам. 16, 16). За разлику од псалмских песама које буде душу и подстичу је на идење ка Христу, постоји и друга врста музике, магијска, која човека своди на тело, и наводи га на поклонење идолима. Отац Јован Ћулибрк каже: “Музика се по своме бићу најсавршеније дотиче људског тијела и ума и најсавршеније их покреће и опија, по генијалном смртоносном поређењу њујоршке пјесникиње и пјевачице Пети Смит (Petti Smith): “Нека чудна музика ме узноси / као хероин”.”
У хришћанском схватању музике, сасвим у складу с Платоновом интуицијом, мелодија не сме имати већи значај од речи, која је икона Речи Божје, Логоса Христа.
Пророци су, до Јована Крститеља и закључно с њим, били гласови (Јован – глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи ((Ис. 40, 3)); а Христос је дошао као Реч, као пунота Откривења. Доласком Сина Божјег, настала је епоха сверадосног сагласја, по речима Светог Златоуста: “Заједнички празник и за небеске и за земаљске житеље: једна служба. Ово се остварило силаском Владике и запечатио је Дух Свети: хармонија звукова се сложила по Очевом благовољењу”.
Чак је и световна (дворска) византијска музика извирала из литургијског музичког предања Цркве. Све се освештавало песмом која човека буди за Вечност.
Православно предање је појању дало кључно место у Литургији (као, по Флоренском, синтези свих уметности.) У доба аријанске јереси, када је Арије своја лажна учења ширио препевавајући их на народне мелодије, Свети Оци су чинили исто – православно учење преводили у песму. Тако је и Свети Николај Жички, вођа народног богомолничког покрета, најдивније поуке Откривења сместио у “Духовну лиру”, која се и данас пева по србским храмовима широм света…
Дакле, никуда без музике. Али, као што смо видели, њен задатак је, превасходно, исцелитељски. У супротном, он може бити разоран. Музика има непосредан додир са мистиком. Зато су нам неопходни и мудрост и опрез кад улазимо у њену област.
