NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Monah Nikodim (Bogosavljević)
PRAVOSLAVLJE I ROK KULTURA (ODLOMCI)
Nakon pedesetogodišnje nemogućnosti da javno radi i govori, otvarajući svoja vrata ka svetu, naša Crkva sa njih može videti sve muke i jade koji su napali (bez pastira, nečuvanu i nebranjenu, vukovima i razbojnicima prepuštenu) njenu čeljad. Ona se ima danas suočiti sa, među mladima, široko rasprostranjenom kulturom koja svoje poreklo i uporište nema na ovim našim prostorima, odnosno, nije izdanak pravoslavlja, već dolazi sa drugih strana. U samom središtu te tzv. rok kulture, kao njena žila kucavica, bije i otkucava rok muzika koja svojom silovitošću i životnom filosofijom o kojoj peva i koju sobom nosi, predstavlja bunt mladih Zapada protiv civilizacije svojih roditelja, ali i povod i priliku za lakomislenu bezbrižnost i zabavu. Strana našoj duhovnosti i nasleđu, ona je mogla da se nakalemi na drevno stablo naše samobitnosti tek pošto je nasilnim putem od neznabožaca ono bilo lišeno višestoletnih grana i krakova. Već sama činjenica da je ova kultura izdanak nepravoslavnog porekla, unapred upućuje na njenu nemoć da ima nečega dobrog u sebi, odnosno, govori o njenim lošim svojstvima i iz toga proizlazećoj štetnosti. Ovo može najbolje pokazati poređenje rok kulture i njene muzike sa mestom i ulogom koju muzika ima u našoj pravoslavnoj baštini.
***
Najpre treba nešto reći o korišćenju muzike u našem bogosluženju. Kao što je poznato u njemu se koriste jedino ljudski glasovi, kao od Boga dati najsavršeniji instrumenti. Mesta u našoj Crkvi za ostale muzičke instrumente nema. Ovo proističe iz namere da se slavljenje Naj proslavljenije Trojice u Jedinici i Jedinice u Trojici – Oca, Sina i Duha Svetoga – vrši duhovno, sa smirenjem, bestrasno, gde izostaju telesni pokreti, pri čemu i samo telo postaje oduhovljeni instrument bogoslavljenja. Sa ovim je, naravno, usko povezan i sadržaj tekstova naših bogoslužbenih himni, koji su usredsređeni s jedne strane na stvaranje pokajničko-smirenog duha kod pojaca i vernih i, potom, iz njega izvireće proslavljanje Svete Trojice i svetih Božijih ugodnika. Krajnji domet takve muzike je transcendencija, nadilaženje stvarnosti, ustajanje iz palog sveta čiji smo po telesnom rođenju delovi, i ulaženje u stvarnost duhovne zajednice sabrane kao Telo Hristovo – Crkva, čiji smo udovi postali kroz novo duhovno rođenje – sveto krštenje, koje nije …od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga (Jn 1, 13). Drugim rečima, cilj takve muzike jeste umrtvljavanje strasti i kroz to naše oduhovljenje, oboženje, ohristovljenje-naše spasenje.
Iz ovoga je dalje sledio način korišćenja muzike u našoj narodnoj umetnosti. Pevana i svirana muzika jeste odraz svih stanja, osećanja i potreba naših starih. Svaki deo njihovih života bio je ispraćen muzikom. Junaštvo, osećanja zaljubljenih, porodične ljubavi, gubitak bližnjih, radost i tuga – sve je to pesma ili tužbalica ispraćala na način smiren, dubok i iskren, i što je naročito bitno, na način detinje čedan, bestrasan i devstven, odnosno, dostojanstven i etički uzvišen. Čak su i kola bila ili gorštački stamena, ili ravničarska igra razbibriga, u najlepšem smislu te reči. Zadugo nije bilo ni traga ni nagoveštaja od bilo kakve niske strasti i raspojasanosti. Sve do sedamdesetih godina, sada već prošlog veka, naše su narodne pesme bile pevane u ovom duhu.
Rok muzika i njena kultura, odnosno, njen način života, sve je drugo osim gore opisanog. Njeni ritmovi i jačina i način sviranja i pevanja, kao i sadržaj tekstova, jesu izlivi i pokretači strasti izvođača i slušalaca. Krajnji cilj ovog, pod znacima navoda umetničkog-čina, jeste takođe ekstaza, izlazak iz ovog sveta, ali na pogrešan način našaptavan i ispomagan, preko narkotika i alkohola, od strane demona. Strasti u svojoj suštini jesu neprirodno vezivanje čovekove duše za bilo šta truležno, prolazno i smrtno, one su naslađivanje u bilo čemu što je zemaljsko. Strast je takođe i bilo koja vrsta verovanja u lažne bogove, što je idolopoklonstvo, odnosno, obožavanje i oboženje nečega što po svojoj prirodi nije, niti može biti Bog, u ovom slučaju rok idola, rok zvezda: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo, što je idolopoklonstvo (Kol 3, 5). Iza svega stoji đavo, gordi anđeo koji je pao s neba jer je umislio da je bog, koji ne radi i ne traži ništa drugo do da mu se poklonimo, i da mu okovani u robovske okove strasti služimo. Prema tome, Bog nije, niti je mogao biti tvorac rok muzike: Jer nas ne prizva Bog na nečistotu nego u svetost (1 Sol 4, 7). Njen tvorac je čovek potpomognut od đavola, koji ju je iskoristio da ga preko nje porobi i odvede na dno pakla. Drugačije rečeno, ono što je od Boga to je čisto, čedno, devstveno, bestrasno i sveto, odnosno, tamo gde je đavo tu je nečistota, razvrat, oskrnavljenje i greh. Teško da se u rok muzici i kulturi može naći išta od ovog prvog, od uzvišenog, nebeskog, božanskog; rok kultura je na samom dnu bezdana palog Adamovog potomstva. Ona živi u tami jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla (Jn 3,20). Zato se može reći da rok muzika stoji na samom početku, kao osnovni izvor i pokretač dugačkog niza zla koje preko narkotika, alkohola, razvrata i bluda najčešće vodi ka tragičnom kraju pogrešnih i promašenih mladih života, do dizanja ruku na sebe ili tihog, odloženog i laganog samouništenja: Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti život vječni (Gal 6, 8). Na drugoj strani, rok kultura je još i moćno sredstvo raznih totalitarnih, obezboženih ideologija, filosofija i religija, pa čak i satanističkih kultova. Raširena među mladima svih kontinenata, rasa i naroda, ona treba da pripremi nove nehrišćanske generacije za primanje jedne nove sinkretističke, ekumenske religije koja će dočekati i zacariti antihrista. Pansvetska MTV mreža se iz dana u dan sve više plete i razastire da u sebe uvuče i u zagrljaju duhovne smrti prigrli i uguši što više new age mladeži. Rok kultura je široki i duboki i dobro naloženi i usijani melting pot – lonac za utapanje, topljenje i pretapanje osobenosti (darova Božijih) pravoslavnih naroda sa ostalim neznabožnim narodima, odnosno, za širenje i vladavinu američkog načina života (American way of life).
***
Hristos je mera i sud svemu. Pri suđenju i proceni pojava kao što su rok kultura i muzika treba stalno imati na umu dva sistema verovanja: jedan koji važi u svetu i drugi u Crkvi. Merila sveta su relativna, odnosno, neistinita. Bili su i prošli humanizam i renesansa, barok i rokoko, secesija i pop-art, bili su i prošli. A istinito je samo ono što je slobodno od epohe, mode i vremena, od prolaznosti, istinito je samo ono što je večno, neprolazno. Sud Crkve je apsolutan, nepromenljiv,ne podleže uticaju i udaru vremena, on je uvek isti, dakle, uvek istinit iz prostog razloga jer je sama Crkva večna. Prema svetu rok je kao i svi prethodni izrazi vrsta muzičke umetnosti, dok će to Crkva vrlo lako pobiti tvrdnjom da je istinita i prava umetnost jedino ona umetnost koja je svedočanstvo i izraz večnih, nepromenljivih istina. Otuda je prava jedino ona umetnost koja govori, veliča i slavi Boga i život večni koji On jedini poseduje i daje; prava umetnost je ona koja je sama životvorna, koja privodi i daje posredno silu večnog života; prava umetnost silinom božanske večnosti u sebi služi kao moćno oružje protiv greha, stihija, prolaznosti, đavola i smrti. Iz ovog ugla i prema ovom sudu rok kultura nema večnosti u sebi, ona je vapaj smrtnika koji – protivrečno-slave, uživaju i obožavaju tu svoju nemoć, stradanje, i, u krajnjoj liniji, svoju smrt. Rok umetnost nema ognja besmrtnosti u sebi, otuda ona nije prava umetnost niti prava kultura jer u svome središtu nema kult proslavljanja jedinog dostojnog proslavljanja – Najproslavljenijeg Bogočoveka Isusa Hrista – jedinog pobeditelja smrti, već za svoje bilo ima lažni kult lažnih idola i bogova, počevši i završno sa đavolom.
O svemu ovome nam nedvosmisleno svedoče neprolazne istine Božijih reči ispisanih na stranicama Jevanđelja, koje su nepristrasne i jedine sudije naših života i dela. O odnosu pravoslavlja i roka najneposrednije govori Hristovo svedočanstvo da ne možete istovremeno služiti dva gospodara:…jer ili će jednog mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt6,24). Ili:…kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom (2 Kor6,14-15)? Ne može se, dakle, u isti mah biti i za hramovnom pevnicom i na rok koncertu. U tom smislu i reči: Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas (Mt 7, 6), moraju se shvatiti kao upozorenje da svoju bogoliku čistotu naši mladi ne smeju bacati svinjama (demonima) niskih strasti na prljanje, jer će se nakon što ih obesvete okrenuti i duhovno ih rastrgnuti, odnosno povesti za sobom u krajnju tamu večne pogibije.
Po plodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere sa trnja grožđe, ili sa čička smokve? Tako svako drvo dobro plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa. Ne može drvo dobro plodove zle rađati, ni drvo zlo plodove dobre rađati… I tako, dakle, po plodovima njihovom poznaćete ih (Mt 7, 16-21). Ovo su ključne reči. Ako se dobro drvo bogougodnog i pobožnog života može prepoznati po smirenosti, blagosti i nesebičnoj ljubavi, onda se zlo drvo rok muzike i kulture može prepoznati po zlim plodovima samoljublja i gordosti, zavisnosti od narkotika, alkoholu, bludu i završno-samoubistvima.
***
Rok muzika je duhovni plod civilizacije zapadnog, anglosaksonskog, protestantskog sveta. Na američkom kontinentu srele su se i prepoznale dve neznabožačke kulture Afrike i Evrope. Rok muzika je za osnovu uzela ritam afričkih plemena koji je korišćen da bi se u primitivnim obrednim igrama dolazilo do opšteg transa, do gubljenja svesti, i kroz to predavalo na službu zlim dusima. Na ovo je nazidana svest protestantskog hrišćanstva koja je od 16. veka započela sa negiranjem poštovanja svakog vida predanja Crkve, od hrama, preko svetih ikona, svetih moštiju i svetitelja uopšte, a u rok muziku ugradila svoje liberalno poimanje telesne ljubavi, braka i svih vidova lične (egoistične, sebične) slobode, koje danas završava u odobravanju brakova muželožaca i ženeloškinja i njihovom pravu da usvajaju i vaspitavaju decu: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslijediti Carstvo Božije. (1 Kor6, 9-10) Prema tome, rok muzika i kultura bili su izraz i plod jednog dugotrajnog, ali i predvidljivog pada shvatanja i doživljavanja sloboda, najuočljivija i najglasnija pobuna telesnog protiv duhovnog, zemaljskog protiv nebeskog, čovečijeg protiv božanskog. Rušenjem svih zabrana i tabua, hipi pokret je sa svojom slobodnom ljubavlju udario na osnov hrišćanskog života, na devstvenost, celomudrenost i uzdržanje, koji su, opet, temelj borbi protiv strasti, odnosno, života po telu, telesnog života koji čoveka spušta niže od beslovesnih životinja koje, kao što je poznato, nemaju moć da svoje prirodne nagone zloupotrebljavaju. Dakle, iskoristivši silinu ritmova afričkih bubnjeva, deca su otišla dalje od svojih roditelja koji su im, ma kako izgledalo to čudno, već prokrčili i prilično utabali put. Time je protestantska jeres pokazala svoje pravo nehrišćansko i antihrišćansko lice i ušla u završnu fazu odobravanja svega onog što je za čoveka opasno i pogubno, svega onoga što nakon kratkotrajnog i privremenog hranjenja telesnih strasti vodi u večnu duhovnu smrt. Iza svega stoji i vešto vuče konce mrzitelj istine od iskoni, otac laži, bogomrzac i čovekoubica – satana. Početni bunt i revolucionarno osvajanje sloboda vešto je prevedeno u industriju za proizvodnju novca, gde se po svojoj duhovnoj osnovi i sadržaju rok kultura potpuno slaže i uklapa sa najpogubnijom odlikom savremene potrošačke zapadne civilizacije – obožavanjem novca, pri čemu je postati slavan isto što i biti bogat.
***
Ako se bilo šta, na prvi pogled, u rok kulturi moglo prepoznati i proglasiti za pozitivno, već plitkim grebanjem ispod površine da se lako uočoti privid takvog utiska, iz prostog razloga, jer sve što nije postavljeno i sazidano na Hristu ne može biti trajno niti istinito. Tako je i angažovanost rok muzike nehrišćanska, jer u svojim anarhičnim pozivima na bunt protiv diktatura i ratova, na borbu protiv SIDE ili za zaštitu ugroženih životinjskih vrsta, ona za osnovu i rešenje nema Hrista, već sladunjavo i utopističko propovedanje mira, ljubavi i slobode, kojih van Hrista nema niti ih može biti, jer jedina prava i potpuna čovekova sloboda je sloboda od smrti, koju čovek ima samo kao pričasnik Hristovog vaskrsenja. Više nego dobro svedočanstvo o jalovosti svakog ljudskog poduhvata koji za polazište i ishodište nema Hrista, jeste i tužni podatak da je sav prihod od rokerskog hepeninga zvučnog ali i praznog naziva Live Aid, namenjen gladnima u Etiopiji, završio tako što je zaplenjen od vlasti ove zemlje i iskorišćen za kupovinu oružja radi borbe protiv pobunjenika. Takav je jadan i bedan ishod svakog pothvata koji se oslanja na našu nemoć, slabosti i sujetu: A svaki koji sluša ove riječi moje i ne izvršuje ih, biće sličan čovjeku ludom koji sazida kuću svoju na pijesku; i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i udariše na kuću onu, i pade, a pad njezin bijaše strašan(Mt7,26-27).
Takođe, ono što se, uslovno rečeno, kao pozitivno može čuti i prepoznati u ovoj muzici jeste zapravo krik celokupnog palog čovečanstva, svih prezrenih i zaboravljenih, vapaj gladnih ljubavi i žednih večnosti, vrisak onih koji tonu u vrtlogu surovog sveta, koji iz dana u dan postaje sve suroviji i bezosećajniji. Time se ovaj izraz dece očaja i beznađa priključuje opštem nasleđu tragedije ljudskog roda, stradalnih Adamovih sinova i kćeri, koji svojim bogotražiteljskim bićima moraju prolaziti kroz pustinje i prašume bogoostavljenosti i bogoborstva.
***
Poznato nam je nekoliko dosadašnjih poduhvata i pokušaja da se kod nas pravoslavlje približi rok kulturi. Na samom početku stoji izdavanje knjige „Deca apokalipse“ dvojice mladih Amerikanaca, pravoslavnih monaha Jovana (Malera) i Andreja (Vermuta). Knjigu je preveo i izvrstan predgovor napisao Matej Arsenijević, a izašla je u izdanju „Svetigore“, izdavačke ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske. Do knjige sam došao tek nakon što je pisanje članka bilo privedeno kraju. Plašio sam se da sam malo preterao u strogom sudu prema temi i nosio se mišlju da ga delom ublažim, ali kada sam pročitao „Decu apokalipse“ shvatio sam da je moj članak samo bleda senka u odnosu na surova i potresna svedočanstva ispisana u njoj. Na prvih pedesetak strana izneto je toliko bola, čemera, suza i gole istine o – do smrti, do pakla ogoljenom Zapadu da ih je teško hladnokrvno podneti. To je jeziva i sirova slika pakla kroz koji prolaze mladi na Zapadu; knjiga nihilizma, nasilja, pustoši i beznađa: „Svet je prešao granicu iza koje više nema povratka. Otišli smo predaleko i povratka nam više nema. Ono što na mogući način ilustruje ono o čemu govorimo jeste činjenica da danas nikoga više ništa ne može šokirati. (64) Muzika koja je nekada bila uteha ljudskom životu postala je, danas, sredstvo proizvodnje pakla na zemlji, ono što nas navikava na taj pakao. Lepota je razapeta. (47) Za mnoge mlade ljude samoubistvo je postalo ideal za koji vredi živeti, a za neke čak i ideal za koji vredi umreti. Samoubistvo ne samo da je postalo pozornica na kojoj mladi žive, već ono sve češće spušta i zavesu smrti preko njihovog života. (63)“ Ali, to je i knjiga nade u pronalaženje svetlosti na kraju dugačkog i mračnog američkog tunela, svetlosti koja odvodi Hristu, Svetlosti koja je Hristos. Ovo je knjiga pakla i raja, uputstvo za izlazak iz usta i utrobe zveri i beg u naručje blagoga Tvorca. Ona je upozorenje i rukovođenje mladima zadnjih vremena koji izgleda neminovno moraju proći kroz ista iskušenja i izazove. (…)
***
Na kraju, vratimo se suštini odnosa pravoslavlja prema rok kulturi. Jasno je da ova potonja pripada palom i posustalom svetu, Još od velikog raskola 1054. godine, po odvajanju od životvornog drveta života čije se stablo neprekidno napaja sa istočnika žive vode blagodati Duha Svetoga i neprestano rađa i daje cvetove i plodove nebeske umetnosti i svetiteljstva, Zapad je sebe osudio na lagano i tiho odumiranje, na sušenje i venjenje svojih cvetova i plodova. Svedoci smo da je od 13. veka do danas umetnost Zapada prešla put od humanizma do pop-arta, a sa Cetinjskim bijenalom od pre neku godinu, pod nazivom „Nova ikona“, stigla je do svoje završne satanističko-pornografske nakaznosti. Prema tome, rok kultura je na samom vrhu krošnje suvog i skoro beživotnog drveta umetnosti i kulture Zapada, odnosno, pri samom dnu njegovog sunovrata. Ispod nje dolazi jedino pomenuta pornografsko-satanistička nakaznost, sa kojom se ona neprekidno služi i u manjoj ili većoj meri je prihvata i pokazuje.
No, to još ne znači da naša Crkva pontijevski pere ruke od odgovornosti za svet: Jer ne posla Bog Sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz njega (Jn 3, 17). Pravoslavlje pravi razliku između rok kulture i rokera. Nas rok zanima jedino kao kukolj na našoj svetosavskoj njivi koji posadi neprijatelj (Mt 13, 25) i kao opasnost i zlo za naše žito koje su naša deca, braća i sestre. Dobri pastir ostavi devedeset i devet ovaca i krene u potragu za jednom izgubljenom, i kada je pronađe više joj se raduje nego onim neizgubljenim (Mt 18, 12-13). Koliko smo prema rok kulturi izneli negativan sud, toliko više moramo pokazati milosti, razumevanja, strpljenja i ljubavi prema našoj paloj braći. Crkva nije samodovoljna i ne zatvara svoja vrata i ne uživa egoistički u svom spasenju, i ne samo što otvara svoje dveri i poziva sa njih, već i svoje najbolje pastire šalje u svet da traže i dozivaju izgubljene i zalutale ovce. Koliko smo bili strogi u sudu prema rok kulturi, koji ona objektivno i zaslužuje, kud i kamo moramo biti blaži prema onima koji na putu za Jerihon leže izranjavljeni, na smrt prebijeni od razbojnika (Lk 10, 30-37). Priča o milostivom Samarjaninu je središte našeg odnosa prema mladima ranjenih duša i srca, pri čemu rana traži melem, bolesnik lekara, a ruka davljenika ruku izbavljenja.
Nismo ni za jedan vid isključivosti. Naprotiv, naše pravoslavlje upravo krasi širina moći da se sve razume, da se niko i ništa ne odbaci niti prezre, ali samo iz jednog razloga ili samo s jednim jedinim ciljem, da se Božija stvorenja upoznaju sa putevima istine, znanja i spasenja. Ozeblom i promrzlom koji je tumaranjem po bespuću stigao na naša vrata, ne možemo s nogu govoriti da nije dobro što je išao nasumice i bez mape, već ćemo ga najpre primiti u topli dom, okrepiti i ogrejati ga, a potom, kada on dođe sebi, govoriti mu o tome da treba ići glavnim putem, a izbegavati stranputice. Metod apostola Pavla: Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem (1 Kor 9, 22) – jeste opšti i najdelotvorniji. Snishođenje sa strpljenjem i sastradavanjem – dela su hrišćanske ljubavi.
S ovim u vezi, kao poučan i slikovit, navešćemo jedan slučaj koji se dogodio sa svetiteljem naših dana, starcem Porfirijem, kada mu je u posetu došao jedan hipik: „Čim je seo preda me, videh njegovu dušu. Bio je dobre duše, ali ranjene – zato je bio buntovan. Govorio sam sa ljubavlju,i toga veoma ganu. ‘Starče’, veli mi on, ‘niko mi dosad nije tako govorio’. Ja ga oslovih po imenu, a on se veoma začudi kako sam to mogao znati. ‘Znaš’, rekoh, ‘Bog mi je otkrio tvoje ime. No, otkrio mi je i to da si putovao u Indiju, da si tamo upoznao gurue i da si ih sledio’. On se još više začudi. Rekoh mu i druge stvari o njemu, i on otide veoma zadovoljan. Sledeće nedelje, evo ga opet on sa grupom hipika. Uđoše svi zajedno u moju keliju i posedaše oko mene. Sa njima je bila i jedna devojka. Sažalih se na njih. Bili su dobre duše, ali ranjene. Nisam im govorio o Hristu jer sam video da nisu spremni da slušaju. O stvarima koje ih zanimaju, govorio sam im njihovim jezikom…“ Ove reči Hristovog sluge eho su i plod osećanja njegovog Gospoda: A gledajući mnoštvo naroda, sažali se na njih, jer bijahu smetenii napušteni kao ovce bez pastira(Mt9,36).
***
U okviru prikaza baštine sveukupnog stvaranja današnje civilizacije može se i za rok muziku naći mesta na crkvenim medijima. Može se, dakle, na kratko povlađivati i snishoditi našim čulima i osećajima, ali trezven um i budno oko i jasna reč naše Crkve moraju opominjati da se istovremeno ne može služiti Bogu i mamonu, ne može se pevati i slaviti u isti mah Hristos i satana. Na nama je da najsvetlijom lučom evanđeljske istine objasnimo i pokažemo-da svojim životima posvedočimo – put koji vodi u Carstvo svetlosti, u čijem središtu blista lik Pobedioca smrti i tame – Hrista Spasitelja. To Hristovo Carstvo svetlosti jeste Crkva. Ona je jedina stvarnost, ona je jedina istina. Prema pesmi velikog slavoslovlja kojom se slavi i proslavlja Bog, svi ostali tonovi i harmonije nisu ništa drugo do zavijanjei huk prolaznih i privremenih svetova i stihija, zvuci vetrova koji zvižde i lete preko praznih i ispraznih pustinja naših palih strasti i sujeta. Sveta liturgija je srce celokupnog kosmosa, čitavog vidljivog i nevidljivog sveta, ona je istočnik kulture i umetnosti večnoga života. Druge pesme i istine nema, niti će je biti. Sve ostalo su kopije, surogati, hibridi i mutanti-laži i lažni bogovi.
Cetinjski manastir Gospojinski post, 2002.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *