NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PUT ZA NIGDINU

PUT ZA NIGDINU

 

Put za Nigdinu
 

 
Ne mogu više da izdržim
(Jan Kertis i smrt Zapada)
Jan Kertis, pevač mančesterske grupe Džoj Divižn (Joy Division ), ubio se 18. maja 1980. godine, dan pre odlaska na američku turneju. Gitarista Bernard Albreht, basista Piter Huk i bubnjar Stiven Moris ostali su bez svog pevača i pesnika.
Bend je počeo da se uspinje 1978, kada ih je na manifestaciji „Battle of the Bands“ uočio budući menadžer Rob Greton. Grupa je nosila ime po nacističkim logorskim paviljonima za iživljavanje esesovskih oficira, koji su u njima silovali logorašice. Izdavačka kuća „Factory“ im je 1979. objavila debi-album „Unknown Pleasures“ . Bez ikakve reklame, bez intervjua, prodali su sto hiljada ploča. Album je zvučao kao potraga za istinom u doba konačnog poraza industrijske civilizacije. Kertis, melanholičar, depresivac i epileptičar, bio je vaploćeni bol. Svaka njegova pesma mogla bi se objasniti Ujevićevim stihovima:
Ove su reči crne od dubine,
ove su pesme zrele i bez buke,
one su tako šiknule iz tmine
i sada streme ko pružene ruke.
 
Njegove reči su bile crne od dubine, i šiknuvši iz tmine jedne paćeničke duše, stremile su ka nekoj srodnoj duši poput pruženih ruku. Nije tu bilo ni trunke poziranja.
Naslovna strana albuma bila je crna; naslova nije bilo. Tu se nalazio elektrograf „krika umiruće zvezde“, koja se gasi u dalekom kosmosu. Umetnik Piter Sevil je naslikao upravo ono što je Kertis pevao. Grupa je izbegavala svaku vrstu komercijalne propagande; bili su to umetnici koji su svedočili o dobu pomerenih vrednosti, u kome nema mesta ni za Boga, ni za čoveka.
Jeromonah Jovan Ćulibrk, u svom antologijskom tekstu „Ne odlazi u tišinu“ („Svetigora“ 54-55/1997.) izlaže ideju da je rok muzika rekapitulacija celokupne hiljadugodišnje istorije Zapada, a da je sudbina Jana Kertisa sudbina „ličnosti koja je na sebi ponijela svu tragiku toga svijeta, i postala konačni simvol njegovoga završetka“.
Jer, po Đulibrku, „Jan Kertis nije bio čovjek za kojim bi se iko okrenuo na ulici: oženjeni dvadesetogodišnjak iz predgrađa radničkog Mančestera, navijač Mančester Junajteda, nije bio čak ni antizvijezda“… On i članovi benda nisu se krili od javnosti zarad mistifikacije, nego zato što su želeli da se čuje samo njihova poruka, a ne i da se nameće njihova medijska maska.
Kertisova epilepsija i ranjivost, kao i otvorenost za patnje drugih, činjahu ga sličnim Dostojevskom. Kertis je nudio ritual očišćenja: dok se u pesmi „Isolation“ stidi maske koju nosi, u pesmi „The Eternal“ (Večan), on, kako kaže otac Jovan, „zatiče sebe kako opružen kraj kapije u dnu ograde, posmatra drveće, lišće što pada i litiju za kojom je prestalo naricanje. Duša Jana Kertisa, poistovjećena sa Foknerovim Bendžijem i Dilanovim „plavookim dečkom“ istovremeno, posmatra sopstvenu sahranu i daću, „i u istupljenju pokušava da se isplače, posednuta bijesom što gori iznutra“. Razlog za plač je promašaj: „vrijeme je moje s djecom uzalud protraćeno“, a djeca, kako to tumači Sveti Maksim Ispovjednik, naša su djela, ono u šta smo uložili bogomdani životni eros, po Hristovoj riječi da „tamo gdje je blago vaše, biće i srce vaše“. U pesmi „Decades“ Kertis pita: „Evo mladih ljudi, s teretom na plećima/Evo mladih ljudi, gde su oni bili?/ Kucasmo na vrata najtamnijih odaja pakla, i videsmo sebe kao nikad pre – slike trauma i izopačenja“.
Kertis nije uspeo da pređe iz tame sveta u kome živimo u belinu Svadbe Jagnjetove. Pre no što se obesio, ostavio je poruku: „Ne mogu više da izdržim“.
To je poruka Zapada.
Zapada koji je postao čitav svet, jer se udaljio od Hrista, Istoka sa visine, i zapao u bezbožničku tamu. Odavno više ne može da se izdrži.U XIX stoleću Dostojevski je prorekao da će XX vek biti vek antihrista. Zašto je taj vek to postao, posvedočiće njegov duhovni sin, Solženjicin.
Aleksandar Solženjicin, veliki ruski pisac, mnogo puta je isticao koliko je strašan pad moderne civilizacije koja se, bežeći od Boga, obzidala delima ljudskih ruku i pomislila da je večna i neuništiva. Prošavši sovjetski konclogor, Solženjicin je i na Zapadu video isti duh bogoborstva koji je Istok priveo užasima komunizma. Kada je, sad već davne 1983, tri godine posle Kertisove smrti primao u Londonu Templtonovu nagradu za „doprinos razvoju religiozne svesti“, Solženjicin je dao izvrsne dijagnoze epohe, kojima ni danas nema šta da se doda ili oduzme. Po njemu, glavna crta XX veka je zaboravljanje Boga. Odatle „proističu i svi glavni zločini ovoga veka“. Da su ljudi drevnog doba mogli videti šta se zbiva sada, oni bi u glas uzviknuli: „Apokalipsa“. Međutim, mi smo se na apokalipsu navikli i otupeli, gledajući je. Solženjicin svedoči da „zli duh kao uragan kruži iznad svih pet kontinenata“. Razni delovi sveta su, na razne načine, došli do propasti. Kao i u Rusiji, koja je prva osetila bič bezbožnika, tako su i na Zapadu ismejani pojmovi Dobra i Zla. Solženjicin veli: „Postalo je sramota kazati da se zlo gnezdi u srcu svakog čoveka pre negoli u političkom sistemu!“ SAD, zemlja koja se nekad smatrala jednom od najreligioznijih na svetu, dopustila je da se u njoj snimaju filmovi koji se rugaju Hristu i prave karikature na Majku Božju. Bezbožni nastavnici uče decu da mrze sredinu u kojoj žive, a što je veći komfor u kome mladi provode dane, to im je i veća mržnja prema radnoj sredini. Ta mržnja se širi i na prirodu i na umetnost. Zato što je, po Solženjicinu, umetnost besplodna bez ljubavi, ona je danas svirepa i osuđena na propadanje. „Da bismo izašli iz ćorsokaka u kome smo se našli, iscelenje naših bolesti ne treba da tražimo u politici, nego u srcu. Iz srca izlaze i svetlost i tama, i dobro i zlo“.
Zbog svega toga, ljudi poput Kertisa, iskreni logonauti (tražioci Smisla), nisu mogli da izdrže. Ali, žaleći zbog njihove sudbine, mi, pravoslavni, moramo da se molimo Smislu Koji je Hristos da izdržimo.
Jer, kako reče jedan od junaka Petra Kočića, „crna je noć na zemlju pala“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *